Видовдан у Прибоју
У недељу, 28/15. јуна 2015. године, на Видовдан, црква Светог великомученика кнеза Лазара у Старом Прибоју прославила је своју храмовну славу.
Свету Литургију служили су свештеници Епархије милешевске: протојереј-ставрофор Драган Видаковић (архијерејски намесник прибојски), протојереј-ставрофор Драги Раковић, протојереј-ставрофор Јово Андан, протојереј-ставрофор Марко Папић, јереј Спасоја Вујанић и јереј Немања Вранић. Беседио је отац Марко Папић, који је, између осталог, рекао:
„Богољубива и видовданољубива господо хришћанска, помаже Бог! Ево нас сабраних на овом литургијском сабрању у Име Божје, сабраних око пречасног Тела Господњег и пречасне Крви Његове, да заблагодаримо Богу за сва видљива и невидљива доброчинства од Њега нама дарована. Ево нас, дакле, сабраних у славу Божју и у спомен на Богом прослављеног и венцем славе овенчаног Кнеза српског и на његово свето дело. Тај први Видовдан од пре шест стотина година и још четврт века постао је највећа задужбина бесмртног косовског витеза, Светог великомученика кнеза Лазара и његових светих јунака, коју подигоше за спасење душа својих.
Највећа је задужбина, јер је подигнута на страдању и проливеној мученичкој крви као најпотпунијем сведочанству којим се сведочи верност верујућих Богу. Највећа је задужбина, јер је та мученичка крв освећена светим причешћем, надсуштанственим Хлебом и надсуштанственим Вином, Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа.
Највећа је задужбина јер се у њеном подизању врхуни заповест Христова дата апостолима: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,12-13). А љубав којом Христос љуби свакога човека не може се измерити никаквим мерним јединицама, јер љубав посведочена страдањем и смрћу за другога безмерна је и безгранична. Љубав којом је и наш Свети кнез љубио свој народ исто је тако безмерна и безгранична, саможртвена и крстоносна.
Видовданску задужбину, сву озидану саможртвеном љубављу према своме роду и љубављу према Богу, Свети кнез и његови јунаци оставили су потомцима да је даље надграђују, да сваки нараштај угради у њу бар по један камен саможртвене љубави, да би постала свесрпска задужбина. Први који је након Лазара отпочео њену надградњу био је вожд Карађорђе 1804. у Орашцу, наставио књаз Милош 1815. у Такову, а довршио краљ Петар Први 1912. године на Косову и Метохији.
Међутим, тридесетак година касније, богоборци којима ништа није било свето, отпочеше рушење ове свете задужбине, отпочеше уништавање видовданске свести у српском народу и отимање Косова и Метохије, те свете српске земље на којој је видовданска задужбина подигнута.
Њихово недело би настављено крајем двадесетог века, када светски силници ондашњице подигоше топузе своје на видовданске белеге, да их сруше и закопају на гробљу заборава.
Нажалост, у данашње време увиђамо да темеље Лазареве задужбине подривамо и ми сами својим неодговорним односом према Видовдану. Велика српска књижевница Исидора Секулић, говорећи о видовданској идеји пророчки је пре 102 године записала: „Будна је и жива наша видовданска свест, али је трома ... Трвења и понижења су је много рашчупала ... Скинимо са ње оно што је мртво ... Видовданска свест нека не буде музеумска и слава сувих ловорова и жутих воштаница, него нека буде жива и чила свест соколова и војника и културних радника. Видовдан не треба да буде само дан парастоса, него нека буде и дан рођења и обнове једне велике и живе идеје. Идеје која ће од нас начинити бедеме што не падају, идеје која ће нас наврстати у један ланац да љубављу и културном снагом стегнемо и загрлимо седам разуђених делова нашег народног тела.“
Жива је, браћо и сестре, наша видовданска свест, али недовољно жива, она је попут малог пламена на свећи који једва трепти и довољан је само мали дашак ветра да тај пламен угаси. А ветрови јаки дувају, нарочито они са Запада, трудећи се да тај пламен видовданске свести у српском народу угасе. А заборављају сви они који нам ветрове шаљу да српски народ и Србија живе Видовданом, дишу Видовданом и да је Србија без Видовдана мртва Србија, без Видовдана она је Симонида без очију својих ископаних руком Арбанаса. А управо видовданским очима Срби виде више и даље, а не само овде и сада. Видовданом ми видимо лице живог Бога, Видовданом љубимо вечно свога ближњег, Видовданом знамо да нас вечност чека, а са вечношћу и светост. Видовданским крстом васкрсење примамо, а видовданским смислом душе тешимо своје …“
На овом литургијском сабрању верници су приступили светој чаши и причестили се. Након заамвоне молитве служен је парастос свим страдалима од Косова до данас који животе своје положише за веру и отаџбину, а уследила је литија око светог храма и пререзан је славски колач.
Архијерејски намесник прибојски прота Драган Видаковић је поздравио у име Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Епархије милешевске Јоаникија. Старешина цркве Св. влм. Кнеза Лазара протојереј-ставрофор Ранко Милинчић захвалио је свештеницима и свима који су дошли да учествују у овој духовној радости и све позвао на трпезу љубави.
протојереј-ставрофор Марко Папић
