Видовдански црквено–народни сабор на Љубићу
Његова Светост Патријарх српски Иринеј је прошле године осветио нови храм на брду Љубићу код Чачка, посвећен Светом великомученику Кнезу Лазару и свим српским ратницима. На месту најкрвавије битке у Другом српском устанку, у овом светом храму, изузетном остварењу архитекте Пеђе Ристића, окупило се више хиљада гостију поводом храмовне славе. Поред литургијског сабранија, ово је уједно била и прилика да се потомци из рудничког краја, Западне Србије и шире окупе и подсете на своје велике претке.
Наиме, на овом предивном пропланку, које доминира чачанском котлином, Турци су пре сто деведесет девет година данима вршили јурише на српски шанац којим је заповедао славни војвода-барјактар Танаско Рајић. Кад је, неустрашиво јуришајући са својих сто коњаника на три хиљаде агарјана, славни војвода Лазар Мутап из оближње Прислонице смртно рањен, Турци су војводи Танаску овакву понуду учинили: да топове остави, ћуп злата узме и мирно у своје Страгаре оде. Али, како Турци ни за пет сто година Србе не упознаше, зато војводи славноме понуду ову учинише. Зар да за ћуп злата преда Турцима на милост и немилост народ свој и барјак који је с поносом још у Орашцу примио од великога Вожда Карађорђа?
И као некад кнез Лазар, војвода Танаско определи се за Царство небеско. И истим речима, као две године раније с Турцима славни Хајдук Вељко у Неготину, подвикну Турцима: „Не будал′те, море, Турци изјелице, главу дајем – топове не дајем!“ Цео боговетни дан праштало је са Љубића доле по Турцима, а кад приђе навечерје, по злу, Србима џебане нестаде. Топови, пушке и кубуре јуначке утихнуше, а Турци одоздо, од Мораве навиру. Војвода славни Танаско Рајић тад војсци својој малобројној довикну: „Браћо, од Бога му просто који хоће чељад збрињавати, а мени шанац отворите, да с′ још мало с Турцима попричам!“ И пешке изиђе пред Турке небројене... А за њим - свих триста његових устаника на Турака четири хиљаде јурну. И настаде кланица страшна, и беше битка непојамна, све на нож и јатаган... Кад видеше да Ћаја паша погибе, Турци, по обичају, побегоше. А Срби, тек понеки што преживеше, на комаде сасечено тело свога војводе славнога Танаска сакупише и у гроб оближњи положише.
И крај гроба војводе Танаска, на месту где шанац и битка славна бејаше, потомци достојни, захвални овај храм предивни, нови подигоше. У рано празнично јутро, на празник велики српски, Видовдан, са места одакле је славни војвода кроз нишан гледао Турке, задовољно је непрегледне колоне поклоника, у возилима и пешице, посматрао и дочекивао млади старешина храмовни, неуморни отац Владе Милосављевић.
Литургију свечану, празничну служио је архимандрит Венијамин, игуман манастира Преображења, а саслуживали су многи свештеници на челу са протом Сашом Јоловићем, архијерејским намесником трнавским. Такође је у олтару служио и гост уважени, професор и прота из Београда др Радомир Поповић. А литургијским појањем празнично богослужење увеличаше сестре сретењског манастира са врха Овчара са својом мати игуманијом Аквилином. Исто тако, богослужбено учешће узе и хор при храму св. Марка из Београда са диригентом проф. Предрагом Миодрагом и предивне, милозвучне девојке и девојчице из Љубића - хор св. Николаја.
На крају Литургије високопрподобни Венијамин са свештенством служио је парастос Светом великомученику Кнезу Лазару и свим ратницима српским који изгинуше за Крст часни и слободу златну. Веома надахнуто о ратовима и ратницима, о победама и поразима о Обилићима и Рајићима, али и о многим, некадашњим и садашњим, издалницима српским – Бранковићима и њима сличнима, беседио је са портала храма Лазаревога уважени гост из Београда професор прота Радомир Поповић. Затим је високопречасни стрешина Владимир, по благослову Преосвећеног владике шумадијског Јована (Младеновића), са врата црквених доделио грамате и друга пригодна црквена признања најзаслужнијим верницима, приложницима за градњу овог прелепог храма. Притом, нису заборављени ни они најмлађи, победници на такмичењима у савладавању веронауке и другог школског градива, победници на спортским и музичким такмичењима и друга деца која су понос и дика овог краја и васколиког Српства...
На крају, на једној од најлепших црквених позорница на отвореном изведен је изузетно успео црквено–народни програм у којем су учесници у прелепим српским народним ношњама узраста од осам до осамдесет осам година извели незабораван програм саздан од народних мудрости, народних песама и игара.
Задовољан је био неуморни домаћин о. Владе, најзаслужнији што се већ месецима сваког празника у овој светињи, иначе увек препуној, народ оволики на дан најсветији у оволиком броју обревао. Пошто ова, најмлађа црквена општина у Жичкој епархији, светосавској нема још парохијски дом, народ је лепо послужен на овом светом месту са којег се види цео Чачак као на длану.
Наиме, данас су народ небројени и свештенство одали почаст достојно Светоме Кнезу Лазару и свим славним ратницима српским. А њима у славу и част звонио је звонар благочестиви, приложник и домаћин познати Зоран Миловић, чија мајка Радмила бејаше рођена сестра знаменитог игумана Василија Домановића из оближњих Соколића. А отац Василије је био, као што знамо, духовник блаженопочившег Патријарха Павла...
На крају, отац Владе је још једном ка звонику погледао. И приметио: звоник моћни, случајно или не, налази се тачно између храма и гроба војводе славнога Танаска Рајића. Звона са брда Љубића на Видовдан су за све у Христу уснуле јунаке српске звонила. Молитве за душу њихову су узнесене, а са овога места светога, у молитвеној памјати чувани, на небо вазнесени, Танаско Рајић, војвода славни, свакако би на поколења ова, православна, нова, поносан био.
Љубић Брдо је заиста једна предивна, света тајна видовданска, светосавска...
Слободан М. Радуловић
