Вилијам М. Шнидевинд: Како је Библија постала књига, издавачка кућа Каленић
Вилијам М. Шнидевинд, Како је Библија постала књига, Каленић, 2011, стр.351, превод са енглеског језика Иван Недић
Управо је из штампе изашла књига Како је Библија постала књига, аутора Вилијама Шнидевинда. Реч је о врсном делу које се бави настанком Библије, прецизније речено разумевањем разлога због којих је Библија написана, да би касније постала Свето Писмо (стр.14). Проблематика везана за настанак и формирање канона свештених књига Старог и Новог завета је нешто што је одувек занимало нашу јавност, тако да смо коначно добили дело које ће сваком знатижељном читаоцу појаснити ствари везане за формирање свештених списа, а у исто време и развејати нека погрешна мишљења и митове који преовлађују у широј јавности.
Реч је о научном делу које користи најновија археолошка истраживања на Средњем Истоку, лингвистичку антропологију, допирући притом до историје писма. При томе се аутор наставља на опус најзначајнијих библијских научника из области Старог завета 20. века. Поменућемо овде значајна имена попут Бернарда Андерсона, Џејмса Бара, Дејвида Ноела Фридмана и Џејмса Криншоа, чији је рад на проучавању Старог завета обележио једну епоху, а чији је Шнидевинд настављач. Опште гледано англосаксонска библистика је од средине 20. века дала епохалне радове на овом пољу. Шнидевинд је професор библистике на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, али је и гостујући професор на Јеврејском универзитету у Јерусалиму.
Шнидевинд је у свом делу дао неколико фундаменталних теза; као прво оповргао је тезу која је владала у научним круговима (посебно у немачкој библијској школи стр.191, као и тезу Јулијуса Велхаузена стр. 222) да је Стари завет (јеврејска Библија) настао у персијском или хеленском периоду, већ да је настао од осмог до шестог века, тачније да је Библија започела обликовање крајем осмог века пре Христа, у време пророка Исаије и јудејског цара Језекије, услед успона Асирског царства (стр.111), а довршена је у шестом веку (стр.263) док у персијском периоду доживљава редакцију (стр.278-282). Друго, пре писања Библије, постојало је усмено предање које је потом записано (стр.32). Писац је био уствари редактор Предања, а не и аутор (стр.25). На најбољи начин је аутор то илустровао приликом проблематизовања теза везаних за Тору и десет Божијих заповести (стр.194-216). И трећа теза је да Јеврејска Библија представља текстуализацију историје Израиља, о чему нам јасно говори и поднаслов књиге.
Књига је подељена у неколико поглавља: прва четири описују историју писмености древног Истока и Израиља, затим следе наредних пет: Језекија и почеци библијске књижевности (стр.111-150), Јосија и револуција текста (стр. 150-190), Како је Тора постала текст (стр.190-221), Писање у изгнанству (стр.221-260), Писмо у сенци храма (стр.260-305) и поговор (стр.305-333).
Можемо рећи да је са овим преводом учињен велики помак у библистици на овим просторима. Дело представља последњи одговор на историјат текста Старог завета у науци. Добро је да се у нас покренуо превод значајних дела из библистике, која ће дати зналачки одговор на питања која углавном муче не само теологе, већ и научнике из области друштвених наука, али и сваког лаика кога иоле интересује проблематика везана за Библију. Похвала издавачкој кући Каленић, као и зналачкој редактури др Родољуба Кубата.
Славиша Костић
