Вишедеценијски континуитет похаре имовине СПЦ: Пљевља у раљама милитантног атеистичког наслеђа!

Тако је одлуком Среске пољопривредне комисије од 10. марта 1946. године од манастира Свете Тројице отето нешто више од 755 хектара шуме, ораница и ливада, остављајући му, заузврат, каменити и шумом зарасли и неприступачни терен – тачније, 11 хектара и 45 ари неквалитетног земљишта.

Мјесецима уназад вјерујући народ Пљеваља води велику борбу за одбрану светиња Српске Православне Цркве, због чега су очи цијелокупне јавности упрте у дешавања у овој најсјевернијој општини Црне Горе.

Најновији покушај локалне администрације на челу са Игором Голубовићем да прода пет вијекова стару воденицу Манастира Свете Тројице – истурајући чак и фамозни купопродајни уговор као наводни доказ о општинском власништву предметног објекта, протумачен је искључиво као континуитет антицрквеног дјеловања актуелне власти, која своје идеолошко-политичко упориште црпи из послијератног комунистичког система.

Из пљеваљског Одбора за одбрану светиња позвали су предсједника Општине Пљевља Игора Голубовића да врати отету имовину манастиру Свете Тројице и да се „окане млаћења празне сламе“, износећи, притом, читав низ историјских доказа који су похрањени у архиву Манастира, а који указују да је воденица на Брезници била у манастирском власништву.

Конфискација имовине Српске Православне Цркве у Пљевљима после Другог свјетског рата

Међутим, оно што је посебно интересантно јесте управо поменути континуитет и милитантно атеистичко наслеђе које баштине представници актуелне власти.

Стога, антиуставно слово Закона о слободи вјероисповијести није ништа друго него правни наставак „Закона о аграрној реформи и колонизацији за територију Федералне Црне Горе“, који је донијет 29. новембра 1945. године, а према коме „земљишни посјед: цркава, манастира, вјерских установа и свих врста задужбина свјетовних и вјерских“ постаје имовина Федералне Црне Горе, осим законског минимума.

Тако је одлуком Среске пољопривредне комисије од 10. марта 1946. године од Манастира Свете Тројице отето нешто више од 755 хектара шуме, ораница и ливада, остављајући му, заузврат, каменити и шумом зарасли и неприступачни терен – тачније, 11 хектара и 45 ари неквалитетног земљишта. Међу остављеном имовином нашли су се и 4 вола, 16 оваца, 3 свиње, 10 кокошака, 2 плуга, по троје вила и грабуља и слично.

Особе које су учествовале у раду ове комисије били су: Владо Стијеповић, Касим Бајровић, Хашим Ченгић, Милан Голубовић, Спасо Лаловић.

Један од првих који је обрадио и публиковао документацију Земаљског аграрног суда похрањену у Државном архиву Црне Горе на Цетињу, био је покојни историчар Предраг Вукић, чије изводе вам стављамо на увид.

Првобитну Одлуку среске комисије, којом су биле конфисковане и двије воденице/млина на Брезници, након жалбе коју је уложио испред манастирске управе јеромонах Арсеније Поповић, преиначио је Земаљски аграрни суд, признајући Манастир за „вјерски објекат већег значаја“ и остављајући му по 30 хектара шуме и исто толико ливаде и оранице.

Надаље, на удару комунистичког система нашао се и манастир Дубочица, коме је, такође одлуком Среске пољопривредне комисије од 24. марта 1946, од укупно 16 хектара и 30 ари њива и ливада, одузето чак 15 хектара и 25 ари земље, остављајући Манастиру парче земље које се налази у његовој непосредној близини. И у овом случају, актери су били, малтене, исти: Владе Стијеповић, Касим Бајровић, Милоје Поповић, Милан Голубовић.

Скенирану архивску грађу о манастиру Дубочици, послали су нам наши редовни читаоци:

Извор: Епархија милешевска, ИН4С