Владета Јеротић на предавању у Убу: Хоће ли бити светитеља у 21. веку?

Православна хришћанска Црква је, по речи Светога Владике Николаја (Велимировића), вера светих, оних који теже ка савршеном испуњавању воље и Закона Божијег, усвајању божанских вредности и достизању сличности Христу. Ова дефиниција била је на уму свештеника Архијерејског намесништва тамнавског Епархије ваљевске када су, без сумње, осмишљавали како на најдостојнији начин окончати месец духовне културе у Тамнави. Досетио се протојереј-ставрофор Митар Миловановић, намесник тамнавски који је све то савршено устројио, а имајући у виду да је вера православна утемељена и на многим свецима и безбројним чудесима, да о живим светитељима које рађа наша вера ваља говорити, па тако и младе нараштаје у вери охрабрити и на непрестану будност и стражење позвати. Сматрајући да је на тему „Хоће ли бити светитеља у 21. веку?" најпозванији да говори наш угледни академик проф. др. Владета Јеротић, 11. октобра 2008. године, у навечерје недеље и празника Михољдана, у сали Црквене општине Уб је организовано духовно вече. Оно што је присутне већ на почетку охрабрило је Јеротићева процена да ће Православље изнедрити још дивних светитеља, али, како каже, за све па и за то треба се потрудити.

- Ми се надамо да ће Православље до краја света и века опстати и дати, можда, највећи број светитеља. Али, немојмо заборавити да је Бог посејао разне цветове у пролеће у ливади и немојмо за друге религије сматрати да су од демона послати, што се од нашег света данас често може чути. Никад нисмо довољно хришћани, па према томе, кад смо већ рођени овде, никад нисмо довољно православни хришћани. Ми смо, заправо, у Европи изгубили веру. Много пута смо пали на испиту вере, што не значи да је немамо и да је не можемо обнављати. Светосавље се природно код нас обнавља. Хиљаду година су Срби православни хришћани, а како се могло десити да се преко ноћи, после другог светског рата, одрекну свега - ја немам довољно објашњења! Једино објашњење је да хришћанство, не само код нас, није било довољно укорењено. Да ли хришћанство уопште може да се укорени у једном народу? Религиозни руски мислиоци, с краја 19. и почетком 20. века, мисле да се хришћанство ни у једном народу није до краја укоренило - негде више, негде мање. Према томе, наш је задатак да спремамо светитеље у Православљу у 21. веку. Како се спремају светитељи? Па, тако што живимо, и треба да живимо, животом који нам је Господ Исус Христос оставио. Лако је то рећи, али, човек је, кажу психолози, дуалистичко биће. На свет долази већ са клицом и добра и зла, и та борба добра и зла траје целог живота. У појединцима нема светих народа, постоје само свети људи у народу. Хвала Богу што дочекасмо да Владика Николај буде канонизован, а како се најављује, то ће се већ наредне године догодити и са Авом Јустином Поповићем.

Друго питање, пошто смо се сложили да ће светитеља у 21. веку бити, јесте где и како? Желимо да буду у православном свету - од Русије до Грузије и Грчке. Али, Дух дува где хоће и никад не треба заборавити тако нешто. Таман мислимо да нам је Православни Дух слетео и да смо га учврстили у себи, а Он - одлети! Ја то зовем богоприсутност и богоостављеност. Нико, наиме, није непрекидно са Богом, па ни светитељи. Који су православни светитеља потекли од дивних побожних родитеља па су и они постали то што су постали, а који су светитељи постали од никаквих родитеља - безбожника, разбојника, алкохоличара, или су и сами били разбојници? Узмите пример Св. Мојсеја Мурина, Свете Марије Египћанке, и других. Немојмо замишљати да су сви светитељи потекли од готово светих родитеља. Не знам колико их има, али, узмите кроз историју да су велики људи - композитори, песници, сликари - потицали из рђавих фамилија, нарочито верски гледано. Ово не треба тумачити песимистички. Као објективни хришћански антрополог могу рећи да ствари треба посматрати онаквим какве јесу: нити сматрати свој српски народ најгорим на свету, као што то неко хоће таквим да нас представи, нити најбољим, без обзира што имамо предност да нас је Бог поставио као православни српски народ. Због тога треба знати понешто и о другим вероисповестима хришћанства, па помало и о другим религијама. Ислам је данас крајње озбиљна опасност - ако је опасност - за цео свет. Има их милијарду и триста хиљада. Руски Митрополит Антоније је рекао „да неће бити да је Мухамед био од демона ако је неколико стотина хиљада превео из многобоштва у једнобоштво". Ми не знамо тајне Божијег Промисла. Моје лично мишљење је да је ислам бич Божији; о томе је писао и говорио и Свети Владика Николај. Стално пребацивати нешто на ђаволе - значи скидати одговорност са себе, нарочито код нас Срба. Ми људи смо одговорна и слободна бића Божја. То је нешто најтеже и то је филозофско-религиозни проблем који траје јако дуго. Бог нам је дао - и тога се не треба плашити - апсолутну слободу! Не меша се много у све што на овој планети радимо. Послао нам је Исуса Христа - углед за цео свет, а Христос је рекао: идите, проповедајте свима народима! Проповедано је, али не баш свима народима. Шта да радимо са честитим људима из других религија који живе дубоко моралан живот, па чак и целибатан, а који никад нису чули за Исуса Христа? Имамо неку наду да ћемо, можда, баш ми православни мисионарити у 21. веку. Можда, ако Бог то допусти. С друге стране, не треба бити ни апокалиптички расположен јер знамо да ће, свакако, крај доћи. Само Бог на висини зна кад је крај. Смрт сваког од нас појединачно је апокалипса. Пазимо како живимо да бисмо могли дати одговор на страшном суду Христовом. Трудимо се да нас Бог чешће посећује јер ће се десити да посети неког другог, друге вере, који живи честитим животом.

За све присутне је посебно занимљив део разговора био онај у коме је проф. др. Владета Јеротић одговарао на постављана питања. Говорило се о готово свим аспектима живота, мада, мора се признати, кроз призму растумачења нашег угледног академика и психијатра, некако све изгледа јасније и за човека прихватљивије, па чак и проблеми модерног друштва.

Предавању су присуствовали бројни верници и свештеници. Прилика је искоришћена да сестринство манастира Ћелије упути апел свим људима добре воље да, ако то желе и могу, купе ДВД издање филма о Преп. Ави Јустину Ћелијском. Управа манастира се нада да ће се од продаје филма, ако Бог да, прикупити довољно средстава за довршетак троцркве при манастиру Ћелије, будући да се рок за њену изградњу ближи крају. Тако би био реализован план Епархије ваљевске и манастира Ћелије да троцрква, која се зида по тестаментној жељи Аве Јустина, буде завршена до његове свечане канонизације која се очекује у првој половини наредне године.

Александар Максимовић

Извор: Епархија ваљевска