Владика Андреј са Милосрдном секцијом ВДС-а у посети тринаесточланој породици
У четвртак, 29. новембра 2012. г. после вечерње службе Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Андреј, јереј Владимир Марковић, секретар и чланови Милосрдне секције ВДС-а, као и Иван, Никола и Јована, кренули су се у једну необичну посету. Стресно пулсирање града које прати уобичајена гужва у саобраћају умирило се, макар накратко, оног тренутка када смо крочили у овај дивни дом. Породица Зорана и Мануеле Стојиљковић са једанаесторо деце: Аном, Тањом, Даницом, Ђорђем, Софијом, Милицом, Јеленом, Димитријем, Дуњом, Божидаром и Лазаром, заиста је једна мала црква у центру градске вреве.
Радосни погледи деце и хришћанска гостољубивост домаћина учинили су да осетимо посебну топлину. Видевши очинску и мајчинску љубав на делу, Владика Андреј се сетио својих родитеља и њихове љубави, подсетивши малишане колико је битно да поштују своје родитеље. Препричао нам је и неке од својих успомена из детињства које су посебно биле интересантне најмлађим члановима породице Стојиљковић.
Зоран је поделио са нама и многобројне проблеме са којима се може суочити једна тринаесточлана породица која жели да живи сасвим нормалним и скромним животом. Најстарија ћерка студира, док намјлађи члан породице има само неколико месеци. Зоран је као војни пилот био посвећен родољубљу у тешким тренуцима по нашу земљу. Тренутно ради на Војној академији, течно говори грчки језик, а завршио је и Богословски институт. Читав живот је посветио непрестаном професионалном и духовном усавршавању и старању о својој дивној породици. Поред свега што је постигао на професионалном плану, заједно са супругом Мануелом успева да васпитава једанаесторо деце од којих свако има своје потребе и жеље. Одрицање и жртва, није ни потребно нагласити, просто су нешто што се подразумева.
Гитара је омиљени инструмент породице Стојиљковић коју свира неколико чланова. Зато је за крај владика Андреј узео гитару у руке и из стана се за тренутак орила песма „Играле се делије“. Нагласио да му је била част посетити једну овакву породицу, и да је задивљен призором који је видео и православним духом васпитања који је доживео.
Управо из оваквих сусрета рађа се идеја да се у Верском добротворном старатељству отпочне са пројектом озбиљније подршке многодетним породицама.
Јована Пушоња
