Владика Фотије: Корона

Као атомска бомба
међу нас бачена,
да нас заувек удаљи,
да нас раздвоји,
да више ближњих нема
да нас заплаше,
до подозрења,
не додирни,
не окуси.
 
На славе,
погнуте главе,
ни спорта више
нема,
само дилема,
људима се само
очи виде,
да слепи не би
били.
 
Е дивни дани,
где се дадосте,
и као заувек
скривени,
па ни
жала ни лепоте,
о некадашњи животе,
само уздах оста,
ова нам болест
дисање оте.
 
Е животе!
ти си у ваздуху,
у плућима,
у нашим брдима,
на пропланцима и
потоцима,
у дозивању и
у смеху,
да, и
у лелеку,
али увек у слободи,
у којој нас
мајка роди.
 
Ова нам болест
препреке постави,
ни брат брату,
нити било коме,
а раније је ишао
свако своме,
и поред плотова
путељака је било,
и наде,
да тако
нисмо сами.
 
Данас у вестима
као да ванземаљци ходе,
а оно лекари хоће
ове муке
да нас ослободе,
па често
и сами обољевају,
они су сада
милостиви Самарјани
који унесрећенима помажу
и нама пример дају
како треба чинити
да бисмо живели у рају.
 
Корона смрћу крунише
и старо и младо,
и смрт нам
као меру постави,
а ми бисмо до даха,
до Васкрсења.
 
Е Боже, да ли
од овога горе
шта бити може,
осим пакленог мрака
и плача
и шкргута зуба,
тамо где Тебе
и ближњега нема.
 
Ево венчања и
крштења уминуше,
за радост као да
места нема,
а куда без радости,
јер нам још у
ушима благослов
наших бака одзвања:
Куд год ишао
радости имао!
 
Корона наше патријархе и
митрополите узе,
и умне главе многе,
куда ћемо
у овом беспућу,
где год да кренеш
мере,
од првог корака
до вечере.
 
Јел то та слобода
до које нас
прогрес доведе,
да у огромним редовима
за све чекамо и
да у нас нико
поверења нема.
 
Сумња и страх
над све се надвише,
као да пријатеља
и брата
нема више.
 
Ти Господе,
једини можеш
утишати буру ову,
али греси наши
плодове ове даше,
да плачемо,
да плачемо,
да би поново
у слободи
деце Божије живели.
 
Епископ Фотије