Владика Фотије: Света Софија

Света Софија
 
Света Софија поста џамија,
а васцели свет, слуша и гледа
из првог и последњег реда,
и она вапије,
где су моја чеда?
 
Где су владари, које сам одгајила,
где је свештенство,
које ме благољепијем украшаваше,
где су војници, који ме бранише,
где су молитве светих,
које ме Небом учинише?
 
Где су глухи и слепи,
који се у мени исцелише,
хроми који усташе,
неми, који проговорише?
 
О, децо моја, из рода хришћанског и православног,
поново без духовног Светионика остасте,
а мене саму остависте.
 
Где су моје Васкршње и Божићне Литургије,
мозаици,
који земљу на небо уздизаше?
Све у трен неста
и ја удовица остах.
 
Где су свети патријарси,
да Благословено Царство наговештавају?
Где су безбројни хорови,
који и ангелске надјачаваше?
Где су покајници, подвижници
и они скрушена срца,
који овде утеху проналазише?
 
О, туго, која моје срце испуни,
јер нема оних који Бога траже.
У мени се више
света Софија не велича,
без које у космосу безумље влада,
куда и како сада?
 
Ја стојим пуста и сама
у тамну одежду одевена,
жалећи за децом, које више нема,
да разним путељцима
и морима овамо ходе,
да их моје величанствене куполе, Небесима узводе.
 
Епископ Фотије