Владика Григорије: Нема раскола и лобија у Цркви

Српски народ и Црква и ове године дочекују највећи хришћански празник Васкрс у тешкој ситуацији. Епископ захумско-херцеговачки Григорије у интервјуу за васкршњи број „Ало!" одговара и на питање има ли краја нашем страдању.

- Васкрс осмишљава страдање, уколико је оно поистовјећено са крстом Христовим. Коначни крај страдања је управо васкрсење. Наш Господ вели: „Ово је воља Оца који ме посла да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан." (Јн. 6.39) Христово васкрсење је почетак тога, реални почетак новога свијета, препорођеног и бесмртног. Коначни излаз је ту. Ово није избјегавање одговора у смислу избјегавања коментарисања неких дневнополитичких мука и уз то процјена евентуалног бољитка у овом или оном временском раздобљу. Једноставно, вријеме је да проговоримо јасно и гласно о овоме, о основној истини и нади нашој. Поготово је то потребно у ове васкршње дане. Не да ми ово нисмо говорили и не говоримо, али имам осјећај да треба још гласније и непоколебивије да исповиједимо да смо ми - Црква - примарно ту да оприсутњујемо Царство Божије и да будемо та свјетлост живота. Све друго, и морално, и хуманитарно и просвјетно дјеловање је секундарно у односу на ово, благовијест Царства које долази.

Косово је, вољом Запада, отето од матице...

- Да ли је отето или не, остаје да се види. Желим да вјерујем да није.

... Како видите будућност Српске православне цркве на Косову и у земљама које више нису у државној заједници са Србијом?

- Што се тиче Цркве, мучеништво и страдање барем за Цркву нису ништа ново. Довољно је овлаш се осврнути на историју Цркве, па избројати све нероне, мехмеде освајаче, стаљине, брозове и ине који су атаковали на Цркву Божију да је униште. Они ево прођоше и трагови им, по Његошевим ријечима, „смрде нечовјештвом", а Црква се и даље блиста у слави која јој као Невјести Христовој припада. Ранохришћански писац Тертулијан, који је живио на прелазу из другог у трећи вијек, написао је да је крв мученика сјеме за нове хришћане, јер управо на тим мјестима, као што су Рим, Солун или Атина, гдје је проливено највише крви мученика, данас имате милионе хришћана. Црква Божија на Косову кроз свог епископа, свештенство и народ свједочи Господа распетога и васкрслога. Сви они имају у свом страдању и велику одговорност, наравно. Мислим да је важно за цркву Епархије рашко-призренске да сачува чврсте везе са другим епархијама Цркве кроз међусобне посјете епископа и народа, јер нас не обавезују нити ограничавају било какве границе, наметнуте или ненаметнуте, а поготово у Цркви не важе националне границе. Зато је необично важно и да одрже добре везе са архиепископом Анастасијем и Албанском православном црквом, са сједиштем у Тирани, ради мисионарског дјеловања и према Албанцима, када се за то стекну услови, јер је и то обавеза тамошњег епископа. Што се тиче осталих дијелова некада једне земље Југославије, а који сада представљају посебне државе, ситуација је са становишта Цркве неизмијењена, јер како већ рекох, нас државне границе не условљавају да морамо да им се повинујемо, па да, рецимо, зато што је Дубровник у Хрватској он престане да буде дио наше Захумско-херцеговачке епархије. Границе су се сигурно мијењале, а мислим да ће се мијењати и убудуће, а „Исус Христос је исти, јуче, данас и довијека"(Јевр. 13.8).

Може ли се на добро народа решити актуелна српска дилема Косово или Европа?

- Нисам сигуран да се може ријешити на добро ако се проблем постави на начин на који сте то ви учинили, дакле или Косово или Европа. Свјестан сам да је управо то и начин на који многи са запада данас тај проблем постављају, али је то једна велика неправда, то дугогодишње непрекидно уцјењивање српског народа. Како ће и да ли ће се ријешити овај проблем, остаје да се види. Мислим да нико од нас не може дати поуздан одговор на питања оваквога типа, јер су проблеми јако велики.
Болест патријарха Павла је ослабила црквено јединство. Екуменизам, начин служења литургије, надлежности владика... су питања која сеју неслогу међу свештенством и народом који верује, а о некима ће се сигурно говорити на предстојећем сабору СПЦ. Какво је ваше мишљење о овим питањима?

- Први у Сабору епископа заиста јесте гарант јединства и свако слабљење те позиције, па и болест и немоћ вршења службе Патријарха је искушење за јединство, у то нема сумње. Што се тиче питања обједињених у једно ваше питање, дакле о екуменизму, начину служења, смутњама и слично, рекао бих да свако од тих питања захтјева детаљну анализу и да све то најчешће није онако како то, уз дужно поштовање и ваше професије, новинари интерпретирају. Сви епископи у Сабору немају исто мишљење по свим питањима и то је најнормалнија ствар на свијету. Једномислије у свакој ситници је апсолутно немогуће. Није да нема неслагања и око битних ствари, али то је далеко од сензационалистичке приче новинара о расколима, ратовима, таборима, лобијима и слично. Блажени Августин на једном мјесту пише „у битном јединство, у небитном слобода, у свему љубав". Не постоји епископ у СПЦ који не служи и не причешћује се заједно са било којим од своје браће у епископату, и то је основна потврда јединства у ономе што је најбитније. Треба знати да се од деведесетих на овамо дешава значајан препород, обнова живота Цркве. У нашим храмовима је све више оних који живе своју вјеру не просто из разлога традиционализма или национализма, већ зато што су у заједници Цркве пронашли одговоре на најдубља питања живота. Резултат таквог исправног приступа вјери јесте многоструко повећање броја младих теолога, свештеника монаха и вјерника, чиме је и цјелокупна јавност почела више да обраћа пажњу на збивања у Цркви. Мислим да су сва комешања и евентуална неслагања у ствари позитиван показатељ у правцу повећања нивоа знања и интересовања за Цркву са једне, а и одговорности нас који смо пастири и учитељи вјернога народа са друге стране. Дешавају се ту и тамо и одређене девијације, појава вјерског радикализма и псеудозилотизма у народу, или чак и потпуне бесмислице попут нехришћанског штрајка глађу, који су неки из редова свештенства у последње вријеме спроводили, узурпирајући храм у Чачку, а све као бранећи вјеру „апсолутним постом", како они називају ово нејеванђелско понашање, јер јеванђеље јасно говори о посту који се твори у тајности (Мат. 6.18), а не уз ТВ камере и новинарску помпу, митингашки. Али као што рекох, сва питања по којима се уочавају разлике, као на пример, колико често да се причешћујемо, да ли четири пута годишње или редовно, на свакој служби и слично су нам постављена од стране народа, и то је мотивација за теолошко истраживање и расуђивање. Питања начина дијалога са неправославнима такође захтевају пажњу и народ и ту има своју улогу. Ништа од тога не треба да буде табу тема. Хвала Богу да имамо народ коме је стало до свих ових питања, дакле људе који нису само пасивни посматрачи, већ активни учесници живота Цркве. Увјерен сам да ће се из ових малих узбуркања родити много добра, а Свети Арх. Сабор је дужан свему да посвети пажњу и увјерен сам и да хоће.

Поједине свештенике, па чак и владике, оптужују за блискост са политичарима и тајкунима. Шта мислите о томе?

- Зависи шта подразумијевате под „блискост". Свештеник не смије да се гнуша ниједнога човјека. Сјећате се из јеванђеља како су Христу пребацивали што „са цариницима и грешницима једе и пије" (Мк. 2.16). А што се тиче политичара, па бити политичар није препрека за чланство у Цркви, па тако ни за дружење са свештенством, зар не? Наша јавност још има проблем да се ослободи комунистичких предрасуда по којима би свештеник требао да буде ограничен на Цркву и евентуално порту, као да је бити хришћанин и свештеник хендикеп на плану грађанских права. Ако погледате како историју, тако и савремено стање у земљама које сматрамо развијеним, увидјећете да је утицај Цркве у политичком и јавном животу и те како присутан и неизбјежан. То је зато што Црква нису само владике и свештеници, већ сви вјерни. Свештенику није одузето право гласа, или право расуђивања у стварима политике. Потребно је наћи мјеру јер је наша проповијед и стварност коју свједочимо изнад свих политика, Царство Божије. Али, маргинализовати у друштвеном смислу људе у мантији и ограничавати њихову слободу је недопустиво. Уколико се пак под „блискост" подразумијева евентуална умијешаност свештеника или епископа у нечисте радње било које природе, и онда нема разлике, такав треба да одговара и да, једнако као и сваки други грађанин буде кажњен у складу са законом.

Кад лопови царују

Јавно сте се успротивили мафији у својој епархији. Хоће ли то остати „глас вапијућег у пустињи"?

- Најнормалнија ствар је успротивити се злу у ма каквом облику, па и у овом о коме ријеч. Ми у Цркви нисмо ванземаљци и све што погађа остале погађа и нас. Да додам да мој глас није глас вапијућег у пустињи, јер сам се и огласио на молбу оних који су ми дошли и жалили се на лоше стање у граду. И ти добри и поштени људи су велика већина у граду у коме живим. Неколицина ситних мангупа је у својој помрачености и на те поштене качи етикету лопова, и то је оно што ме највише погодило, јер су неки од мојих пријатеља рекли да не желе да долазе у Требиње док тамо царују лопови. Хвала Богу, и полиција је предузела одређене мјере, и мислим да је већ сада стање много боље.

„Само да неке спасем"

Често сте у друштву славних уметника и спортиста, заједно покрећете акције за добро народа. Је ли то најбољи пут за окретање младих вери у трећем миленијуму?

- То је само један од многобројних путева и сви су најбољи, уколико младу личност отворе за вјечност, за Бога. „Био сам свима све, само да неке спасем" (1. Кор. 9.22), вели свети Апостол Павле.

Извор: Ало! - 26.04.2008 - Василије Паповић