Владика Григорије: Пребиловци – мјесто Голготе и Васкрсења
У храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима код Чапљине служена је 6. августа света архијерејска Литургија поводом обиљежавања Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких.
Литургију је служио Његово Преосвештенство епископ диселдорфски и све Њемачке г. Григорије, уз саслужење Преосвећеног епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија и умировљеног Преосвећеног владике г. Атанасија и свештенства Епархије захумско-херцеговачке.
Српска Православна Црква је 2015. године канонизовала жртве Пребиловаца и доње Херцеговине у Другом свјетском рату, а овај празник је у календару установљен на датум када су усташе 1941. године звјерски убиле 850 мјештана овог села, углавном жена и дјеце.
Храм Васкрсења Христовог саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташâ у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма. Патријарх српски г. Иринеј освјештао је храм 8. августа 2015. године.
У Пребиловцима је, у првим данима августа 1941. године, од укупно хиљаду становника убијено њих осамсто педесет, од којих шест стотина жена и дјеце. Они су живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци, надомак Међугорја.
Ово мјесто је спаљено и у јуну 1992. године, када су током офанзиве „Чагаљ“ припадници Хрватских одбрамбених снага и Хрватског вијећа одбране упали у село и минирали спомен-костурницу.
На данашњој светој архијерејској Литургији окупљеном верном народу обратио се Епископ диселдорфско-њемачки Григорије, чију бесједу преносимо у цјелости:
Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Христу саслужитељи, оци и епископи Димитрије и Атанасије, ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз Крст долази до Васкрсења! Ево истине да је за нас хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да бисмо ушли у живот! Ево истине да умрли и њихиве кости грију наше душе животом! Ево истине да Бог правде и љепоте може из смрти да направи живот и да начини љепоту! Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малоприје чули од светог апостола Павла, истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један Судија Који може живот да даје – Животодавац Господ.
Ево истине, браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове”. И још нам каже: ”Будите мудри као змије, а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овдје служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку, ми данас не бисмо стајали у овом храму. Ми бисмо били као они који немају мудрост, нити бисмо били као они који имају безазленост. Али по Његовој заповијести дошли смо на ово мјесто, на једно од најстрашнијих мјеста на свијету, а, као што добро знате, има много тако страшних мјеста на свијету. Ово мјесто не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки, сестара и дјечице него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то, браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово мјесто је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те ријечи сметлиште. И када смо дошли овамо, свештеници и Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог мјеста. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је једно од најљепших мјеста у овом граду, ово је једно од најљепших мјеста у овој земљи, ово је једно од најљепших мјеста на свијету.
Ово мјесто је постало цвијет живота. Ове кости постале су не само Голгота и мјесто Голготе него и мјесто Васкрсења, мјесто живота, никада више не мјесто пораза и понижења, не мјесто убиства него мјесто победе. А све се то догодило, браћо и сестре, захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свијет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови.
Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима, и не тако давним, код нас је било обрнуто. Били смо безазлени као змије, а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље! И зато, када чинимо неко дјело, кад говоримо неку ријеч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба, а по безазлености налик на змију или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”мудар као змија и безазлен као голуб”? То од нас, браћо и сестре, захтијевају ови мученици, то од нас захтијевају не само ови мученици овдје у Пребиловцима, гдје је, захваљујући овој јеванђељској ријечи, подигнута најљепша спомен-црква свих наших мученика. Нигдје још на другом мјесту осим споменика или обиљежја нисмо успјели да направимо побједу живота у виду какав овдје можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, над нашим јамама су подигнуте цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најљепша од свих. Зато је важно да се у овој цркви научимо како треба, а треба онако како нас је данас учио апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди, у милости, а никада и нипошто ни са каквом мржњом, чак ни према џелатима, јер нас то Господ учи, Господ Који са крста говори: ”Опрости им, Оче, јер не знају шта раде”. Једино тада побјеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увијек значи да не смијемо бити наивни. Мудрост подразумијева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овдје на земљи: отворене очи, свијест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост не смије да буде праћено било каквом злобом. Мора да буде праћено безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер, како каже апостол Павле, „та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог милокрвна је: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави, браћо и сестре, дошле су ове свете кости. На најљепше мјесто на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући Живоме Богу. Јер, Он ће од наших костију, кад ми сви умремо, подићи нас, и васкрснути нас, и учинити да будемо живи. Без Њега је то немогуће. А на Њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангелâ и архангелâ. Он је био Онај Који је дао живот за друге. То је наш Бог, браћо и сестре! У тог Бога ми вјерујемо. Ми не вјерујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми вјерујемо у Бога који је имао снаге да дâ Свој живот за наше спасење. За спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато, браћо и сестре, морамо да се угледамо на Њега, прије свега по Његовој кротости и Његовој љубави. По Његовој љубави према онима који Га не воле. По Његовој љубави према онима који Га хапсе, који га туку, који га разапињу. По Његовој љубави према онима који Га се одричу, као што је у једном тренутку учинио апостол Петар. По Његовој љубави према онима који Га издају, као што је учинио Јуда, коме каже: ”Зар цјеливом издајеш учитеља?” Колико пута ми, браћо и сестре, тако један другога цјеливамо, а у срцу нешто јудинско носимо? Колико пута смо слаби као Петар? Колико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву, јесте такав Бог Који све увијек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, гријешника милује, праведника љуби.
И зато, браћо и сестре, немојте да узимате Његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увијек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Господ Благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос Који је распет за нас, нека би Христос Који је учинио чудо у овом храму и на овом мјесту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тијело овога храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тијело, и наше јадне и неспособне умове, у којима често једно зрно зависти – зато што је неко мало виши, мало богатији, мало љепши, мало бржи, мало здравији – створи у нама несрећу и учини од нашег живота, већ овдје и сада, пакао. Зато се, браћо и сестре, морамо радовати свакоме, свачијем успјеху, свачијој срећи, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога, а да се не радујемо његовој срећи. Дај Боже да данас, на овом чудесном и светом мјесту, огријани благодаћу Божијом, која је, као што рекох, ове кости спасла и претворила у најљепши храм, тако и нас спасе и наша тијела претвори у најљепши храм, Храм живота и Храм Васкрсења! Амин, Боже дај!
