Владика Григорије: Слато је чудесно мјесто божанске љепоте

Црква Светих цара Константина и царице Јелене у Слату код Невесиња прославила је данас крсну славу и обиљежила 80 година постојања.

Тим поводом у Слату је одржан и велики народни сабор који је окупио око 500 вјерника и гостију из Невесиња и других источно-херцеговачких општина. Свету Литургију служио је владика Григорије уз саслужење свештенства Епархије. Након свечане литије преломљен је славски колач уз здравице домаћина и гостију. У пригодној бесједи владика Григорије је рекао да је Слато са својим храмом чудесно мјесто божанске љепоте и позвао вјернике да буду јединствени и покажу  бригу за ближњега указујући да су и наши преци у овим планинама опстали вјерујући у Бога и ширећи хришћанску љубав.

-Вријеме цара Константина и других владара који су бранили хришћанство је прошло и сада ћемо себи најбоље помоћи тако што ћемо урадити добро дјело за ближњега, комшију и пријатеља, поручио је владика Григорије.

Захвљујући свим људима који су допринијели да саборовање протекне у лијепој атмосфери и хришћанском духу начелник општине г. Миленко Авдаловић изразио је задовољство и срећу што и данас вјерници у овај свети храм долазе са истом љубављу као и прије осам деценија када су га са пуно зноја и одрицања сазидали. -Ова наша црква је издржала све изазове, два свјетска рата, планинске вјетрове и сњегове, мирис барута и јеку топова, истакао је Авдаловић поручивши да се нада да ће у будућности за овај храм бити везани само радосни догађаји. 

У културно-умјетничком програму наступили су чланови фолклорне секције КУД „Невесиње“, етно група „Симонида“ и народни гуслар Љубан Дука.

Прије богослужења у Слату код спомен обиљежја у Дрежњу положено је цвијеће у знак сјећања на страдалнике из Другог свјетског рата који су се први у поробљеној Европи супроставили фашистичкој сили. Црква Светог цара Константина и царице Јелене духовно је средиште српског живља из Слата, Дрежња, Грабовице, Жуновине и Шипачна пуних осам деценија. Низале су се генерације, једни остајали, а други трагајући за бољим животим одлазили, али је остала заједничка љубав према светом храму и завичају. Овај крај патриотски опредијељених људи, уосталом није ни могао дати другачије промишљање него вјеру у Божју љубав и хришћанске врлине. Своје опредјељење за слободу и правду показивали су у свим отаџбинским ратовима у којима су поднијели велику жртву. Овај свети храм све године постојања није само био духовна вертикала која је вјернике повезивала с Богом него и мјесто гдје су чувани традиција и обичаји. Вјероватно ни славни преци који су градили овај храм нису ни слутили да ће се и толико година послије овдје играти и пјевати.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка