Владика Иринеј (Добријевић): Новинарска етика, Црква и друштво

Црква Христова већ је ушла у XXI век свог постојања. Одувек се постављало питање њене улоге у друштву и то најчешће из перспективе социо-политичких односа, па оно већ одавно није новина те се ни ми овде нећемо њиме бавити у том смислу већ радије своју пажњу окрећемо ка питању професионалне етике у односу самопрокламованог секуларног друштва према Цркви.

Црква је одувек била и биће стожер етичке свести сваког друштва у коме се налази и у коме дејствује, јер је Црква изнад институције. Она је Тело Христово и тога ради сама Црква је и изван и изнад сваке институције.

Овај однос између Цркве и друштва је нарочито значајан у односу на нас у дијаспори, где је Црква центар пажње и готово сваког сабирања нашег народа, било то црквене природе или пак друштвене. У оквиру овога није занемарљива чињеница да се око Цркве окупљају не само они који похађају Богослужења и учествују у осталим приредбама из чисто верских потреба, већ и они који само користе сабирања око наших храмова за испуњење својих социјалних потреба.

Српска дијаспора у Аустралији и Новом Зеланду је релативно млада. Нове земље у којима се налазимо представљају оштар контраст који се, упоређујући их са старим, ратом и идеологијама оптерећним крајевима, огледа у виталности и младалачкој енергији њихових нација. Управо ту, где постоји тенденција да се нескруполозно замењују принципи јерархијског устројства са принципима демократије, сама природа Цркве се нарушава.

У дијаспори се такође пројављује и феномен суштинске утканости нашег народа у саму материју ових полетних нових нација међу које смо се доселили. Међутим, по речима Иве Андрића, у односу на оне који су били изложени идеолошким апсолутизмима и покушавају исте да пренесу, свесно или несвесно, на нову средину: ''Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно изветопире. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.''

Дакле, у контексту таквих, посебно осетљивих околности, у дијаспори српска штампа носи утолико већу етичку одговорност што мора да одржава равнотежу између слободе штампе с једне стране и умесног представљања нарочито осетљивих тема, предмета и ситуација с друге стране, те у свему придржавати се само истине. Јер за нас који смо у Цркви, Истина није празан философски концепт нити релативан појам, већ суштина, пошто је оваплћена Истина сâм Христос.

Савремена штампа и медији уопште теже ка концептирању јавног мњења. Било да је то под банером објективне неутралности, која се најчешће претвара у дијагонално сагледавање материјала те се тиме губи на узвишености вертикале и ширини хоризонта; или пак под окриљем реалистичке флексибилости, у којој се предмет сагледавања готово претвара у једну карикатуру и изопачену слику која банализује сваки рационални аргумент.

Питамо се стога, када новинари, као например у недавном случају са франкфуртским Вестима, допусте себи право да прикажу разне недавно одржане прославе Дражиног дана у Сиднеју и Канбери и то под једном те истом рубриком у којој ''равноправно'' приказују званичне манифестације једне, једине канонске Српске Православне Цркве поред оних који су напустили Српску Цркву и Православље у корист расколничких псеудо-цркава; када се например текст илуструје фотографијама канонског свештенства упоредо са фотографијама једног распопа; када се беседа православног Епископа издваја из њеног духовног контекста и претвара у малтене политичку изјаву, док се поред исте наводи поздрав рашчињеног, самозваног ''епископа рашко-презренског у егзилу''; да ли је то, чак и новинарски гледано, објективна неутралност или већ вешта манипулација читаоцима!? Да ли је ово објективна неутралност или покушај концептирања јавног мњења, и у чију корист а на чију штету?

Затим, када иста новинска кућа дозволи себи, претпостављамо опет у име „равноправности“, да објави интервју српског православног Епископа а онда на тај интервју надовеже један памфлетски текст под скарадним насловом „Владика се крије иза народа“, није ли јасно да се она тиме изједначила са најнижом врстом таблоида? При томе тај исти допис, односно једнострану изјаву, очигледно препуну неистина, потписује особа иза које још увек стоји отворено питање значајне суме новца која је нестала из благајне тадашње Црквеношколске општине којој је он припадао, а коју је касније из свог џепа надокнадио и тако спор, путем вансудског поравнања, измирио.

Између осталог, у поменутом пашквилу неискрено се тврди да је само садашњем српском Епископу у Аустралији забрањен приступ манастиру Св. Саве изван Канбере, када је итекако познато да је пре аутора ових редова из истог манастира, т.ј. у то време из своје сопстевене резиденције, немилосрдно избачен сада већ покојни Епископ Василије (Веиновић). Избачен је и поред тога што је тадашњи Епархијски савет редовно уплаћивао хиљаду долара месечно имовинском повереништву.

Где је правда? Где је истина? Где је Епископу забрањено, забрањено је и свом његовом свештенству, монаштву и верном народу. Јер по учењу Светих Отаца Православне Цркве, наводећи само речи Св. Игњатија Богоносца: ''где је Епископ, ту је Црква''.

Могуће је и да су ове недавне „вратоломије“ уређивачке политике Вести биле некакав племенит новинарски покушај неког објективног свенародног, религијског помирења које ми нисмо кадри нити схватити нити прихватити а архипастирска дужност нам налаже да не смемо ћутати нити попустити еклисиолошком незнању или субјективним медијским манипулацијама.

У слободном свету људима је, у оквиру закона, много шта допуштено у име људске слободе и вајних људских права. Међутим, ко год се озбиљније позабавио тим питањима, савршено добро зна да суштинска слобода захтева дисциплину, ред и поредак. Без ових битних елемената, слобода исчезава и претвара се у голу анархију. Рече Св. Апостол Павле да није Бог, Бог нереда, него мира (1.Кор.14,33) и зато, и само зато, све нам је дато у слободи али нам није све на корист (1.Кор.6, 12 и 10,23). Тако и новинске куће које се баве истинским новинарством морају да сносе одговрност за сва своја излагања. Иначе, прва жртва савременог света и његовог убрзаног тока живота, преко изгубљене узвишености журналистичког истраживања, биће Истина.

+ИРИНЕЈ

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске
Српске Православне Цркве

О празнику Успенија Свете Ане, 2011. г.