Владика Милутин: На путу ка Васкрсењу
Бог нам је даровао живот и само у Њему и Њиме човек може да живи и да има радост стварања. Без Бога човек, иако физички живи, он, у ствари, непрестано умире.
Због греха, који је човек увео у свет, он је сам себе осудио на смрт. Зато је задатак и циљ човека да победи смрт, а он то може само и једино Богом и у Богу. Тужно је видети људе отпале од Бога, јер тада, у ствари, ми гледамо смрт. Зато на нашем путу ка Царству Божијем требамо непрестано ићи са покајањем како бисмо стигли до сједињења са Богом причешћем у живот вечни.
На том путу ка вечности добро је имати духовника – исповедника, јер духовник прима душу о којој се брине и просуђује. Он треба да више воли своје чедо, а мање да испитује. Док говори, из њега треба да избија смирење, а када ћути треба да зрачи надом.
По речима једног великог духовника: „Свештеници су простирка по којој корача Бог, отирачи преко којих гази народ Божји, сакупљачи народног кала, да би народ улазио чист.“ Наш свештеник – духовник труди се непрестано да поверене му народне душе у чистоти приведе у Царство Божје. Имајући свога духовника – исповедника, остаје нам да на нашем путу ка вечности што чешће приступамо исповести, како бисмо кроз исповест ушли у покајање.
Најпре, треба да нам грех постане одвратан и да нам се згади. Треба умом да схватимо да смо грехом увредили љубав Божју и да променимо своје размишљање. Затим треба да спустимо своје грехе у срце како бисмо их ту сагорели, јер се у њему, срцу, врши сама тајна покајања. У њему се пере наша нечистота и оно осећа свепраштајућу љубав Божју. У њему треба да се води борба против греха.
Кад све ово знамо, онда приступајмо исповести, како бисмо на тај начин признали грехе своје пред Богом. Ту је свештеник као сведок пред Богом, од Кога добија власт да веже и разрешава грехе људске, силом и влашћу Господа Христа. Ако је наша исповест искрена, а не формална, и ако смо се згадили на грех и покајали, тада се разрешавамо од греха. Али ако је исповест била само формална, онда нас речи свештеника неће ослободити греха, него ћемо, чак, отићи помрачени. Јер Христос невидљиво стоји и слуша нашу исповест и тада можемо чути речи Његове: „Не опраштам ти“. Не дао Бог да то икада доживимо.
Када смо спремни, приступимо Светој Чаши да се причестимо. Причест је центар нашег духовног живота, наш савез и сједињење са Богом, наше додиривање Бога. Да да Бог да нам то буде главни посао на земљи. Да бисмо кроз то сједињење, у телу и крви Христа Спаситеља, постигли и наше обожење, што је и главни циљ свакога човека.
"Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 54).
Епископ ваљевски
+ Милутин
