Владика Порфирије: Власт је моћ служења, а не владања над другима

Верницима бих поручио да у слављу и радости и обасјани светлошћу Христовог васкрсења промишљају, не само умом, но и срцем, о смислу људског живота, који је Христовом смрћу и васкрсењем засијао из гроба, као једина нада за људски род.

Овим речима је Епископ јегарски Порфирије преко Недељног Телеграфа честитао Ускрс свим верницима и пожелео да окусе и виде како је благ Господ.

- Свим бићем чекајте долазак новог обећаног сазвежђа, све радости поделите са другима по заповести Господњој. Бадава сте добили благодат, бадава и дајте.

• Шта нам је данас најпотребније - памет, љубав, толеранција?

- Ове три вредности које сте поменули произлазе једна из друге и сапрожимају се: то нису апстрактне категорије неких платонских идеја по себи и независне и далеке од наших живота, него је свака личност носилац поменуте љубави из које происходи и безгранична толеранција. Подвигом вере и благодаћу преображена личност може да сагледа човека у вечности и да му пружи руку као милостиви Самарјанин у библијској параболи пуној љубави. Потребна нам је Љубав Божија и љубав људска која нас чини добронамерним. То је ваљда и навело генијалног Пушкина да запише у бележницу да „стварна интелигенција, памет ако хоћете, не иде у пар са злочињењем, то су две ствари које се искључују". Дакле, потребан нам је Бог и човек њиме обухваћен, обожен, како ми то у цркви кажемо.

• Чини се да међу људима никад није било мање саосећања и солидарности?

- У праву сте. Ово питање је фина опсервација стварности која нас окружује. Данас је прихваћено мишљење да је такмичарски дух или „задњег ђаво носи" последњи систем у економији који ће свет видети, да је тим тржишним, економским либерализмом достигнуто само савршенство, што значи да је њиме достигнута сама коначност. То је велика заблуда. Трка за материјалним добрима је оповршинила човека, прекрила његове дубине и лепоте, довела га у једну феноменалистичку, епидермалну фазу. Као да су та освајања спољашњег простора потпуно укинула унутрашње просторе људских врлина, саосећања, љубави, брижљивости и нежности потребне сваком бићу.

• Колико је наш народ верски просвећен? Колико грађани Србије познају хришћанство, колико читају Библију и да ли су спремни да послушају поруке из ње?

- Тешко је то рећи, треба бити обазрив у сваком суду и поћи од себе. Чињеница је да наш народ није много едукован. Врло мало се и у интелектуалним круговима зна о хришћанској историји, историји Европе и Америке, а Библија се, нажалост, мало чита. За све је потребан велики труд, а евангелизација је постепена. Потребни су нови религијско-едукативни методи који ће унети у литургyски живот тајанствено оприсутњење Христа у народу. Ново вино хришћанске благе вести треба уливати у мехове нове.

• Говорили сте да је после 2000. године у црквама било много људи, а да је онда број почео постепено да се смањује. Како тумачите то кампањско одлажење у храмове?

- Мислим да нам недостаје истрајност, код нас се многе ствари посматрају са крајњом егзалтацијом или испразним, јефтиним критизерством. За велике вредности потребна је истрајност и постојаност, једном речју - потребан је подвиг.

• Колико је, по Вашем мишљењу, правили верника, а колико оних божићних, васкршњих, или пак помодних? Како коментаришете то што су људи почели да славе славу по кафанама?

- Не знам шта су божићни и ускршњи верници, претпостављам да под њима подразумевате традиционалисте без дубљих хришћанских садржаја. Сигурно ту има помодарства и славског кича, али он је саставни део нашег људског удеса. Не треба посматрати све са статичном осудом. Све то треба доживети као непрестану динамику, непрестано дејство Бога у историји и ефемерности. Чудесни су путеви Господњи. Не знамо све начине којима нас он привлачи себи. Добро је да млади буду упознати са садржајима вере на било који начин. Цркву не можемо да сведемо само на порту, на неки микроамбијент.

• Да ли већ може да се говори о резултатима увођења веронауке у школе?

- Немамо прецизна социјална испитивања, али сигурно да данас имамо значајну богословску литературу и да је буђење младих на вишем нивоу него што је било икада.

• Новине и телевизија недавно су били препуни снимака папе Бенедикта XVI, кога је током посете САД на аеродрому лично дочекао председник Џорџ Буш са супругом. Шта овај потез конкретно значи? Да ли Ви осећате да се политика меша у послове цркве, и у свету и у нашој земљи?

- То је протоколарна посета римског понтифекса. Можемо да је сматрамо и државном посетом, јер је Ватикан држава. Ја сам обичан посматрач, као и сви други. Политика је световна. Ми мислимо да има аутономију јер се бави проблемима овог света. Она по дефиницији не мора да буде нерелигиозна или антицрквена. За многе је политика све, али за нас хришћане политика није све. Живот је, на срећу за све људе, па и за политичаре, много шири и богатији од политике. С друге стране и ми хришћани смо део друштва, и осећајући одговорност за време и простор у којем живимо, знамо да заједно са другима треба да изграђујемо државу за човека, и у служби човека. Треба да упозоравамо да је власт моћ служења другима, а не моћ владања другима. Треба да подсећамо на то шта реч министар изворно значи. То је латинска реч која значи слуга, онај који служи.

• Да ли постоје и обрнуте тенденције? Колико Српска православна црква има утицаја на политику и друштвена дешавања код нас?

Хришћанство је унело најкоренитије промене у друштву. Појмови правда, слобода, једнакост, солидарност јесу јеванђелске вредности, на којима почива савремена демократија. То, међутим, не значи да Црква има било какве претензије и намере да се уплиће у политику у ужем смислу те речи, то је супротно њеној природи. Истовремено, будући да су исти људи и чланови Цркве и чланови друштва, будући, дакле, да се Црква и друштво прожимају, Црква не сме да одустане од

бриге за човека у свим сферама његовог живота. Стога, Црква се залаже за људско достојанство и слободе, за социјалну правду, узајамну бригу, солидарност и љубав. То јесте одговорност за човека и друштво, али није и политика.

• Члан сте Савета Републичке радиодифузне агенције и упућени сте у рад мед'ја у нашој земљи. Колико је новинарско извештавање у Србији непристрасно? Да ли Вам се чини да се одређени догађаји ипак интерпретирају онако како одговара одређеним центрима моћи?

- Можда изгледа демагошки, али ја сам из послушања на том месту. Тежња је свих нас да будемо непристрасни. Верујем новинарима, стресан је то посао. Верујем да је објективност информисања задата, а не дата. И она је подвиг, као што би све у животу требало да буде подвиг.

• У Србији је много врачара, пророка, видовњака, магова... С друге стране, учестале су пљачке црквене имовине и крађе икона. Како то објашњавате?

- Такав је свет био и пре наступа хришћана на историјску сцену. Детронизацијом Бога осуђени смо на полубогове, идоле или нарцисоидну апотеозу себе. Губећи осећај за светињу, човек губи осећај и за ближњег. Човека треба сагледавати као једину вредност, материјалне вредности су у другом плану.

• Пуно се прича о политизацији цркве и њеној поларизацији, постојању различитих струја. Да ли се слажете да тако нешто постоји?

- Црква је живи организам и сабор епископа је живи организам. Природно је да постоје појаве о којима, као слободне личности, различито мислимо, природно је да постоје различите тенденције, да сагледавамо ствари са различитих страна. То је покушај да једну те исту, вечну истину о Христу распетом и васкрслом, учинимо разумљивом и људима нашег времена. У трагању за начином сведочења, различите идеје и приступи су легитимни. То је квалитет, то је богатство.

• Манастир Ковиљ познат је по добрима у Вилову и на Ченеју, где уточиште и спас налазе зависници од дроге. Код Вас, међутим, млади долазе и због других проблема. Због чега вам се све обраћају?

- Није узалуд да је баш један младић поставио питање Христу: "Учитељу благи, шта да радим да задобијем живот вечни?" Многа су питања за којима млад човек трага.

• Манастир Ковиљ важи за место где се окупљају уметници, глумци, редитељи, драматурзи, чак и литави рокенрол бендови. Шта привлачи све те људе?

- То су осетљиви људи, изоштреног чула за духовне проблеме. Не могу уметници да, испред физичког света, интуитивно не осете метафизички свет који надилази ум људски.

Извор: Недељни телеграф, 23. април 2008. - С. Влајнић