Владика славонски Јован и падобранци у Барију
На празник Преподобне Параскеве, Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован служио је, са архимандритом Августином из Руске мисије, свету Литургију над моштима Светог оца Николаја у Барију. Но, ова посета Бирију одликује се посебношћу која захтева образложење.
Наиме, ових дана навршило се седамдесет и пет година од oснивања падобранске школе Краљевине Југославије и седамдесет година од обнове падобранских јединица на овим просторима. Падобранска школа формирана је у Панчеву 1. октобра 1939. године и до избијања рата ишколовала је две класе падобранаца (1939. и 1940. године).
Курс/школа је трајала годину дана, класу су сачињавали искључиво официри и подофицири добровољци, а настава је обухватала теоретски и практични део. Прву класу падобранске школе завршило је 20. јула 1940. године двадесет и пет полазника који су стекли звање "падобранац" и добили падобрански знак. Може се рећи да су то први официри, подофицири и каплари који су оспособљени за војну службу падобранца на нашим просторима. Они су и претеча падобранске чете која је формирана наредне године, као прва ваздушнодесантна тактичка јединица. Школа је поделила тртагичну судбину краљевске војске током априлског рата 1941. године.
Тек средином 1944. године стекли су услови за обнову падобранских јединица. Врховна команда Народноослободилачке војске Југославије приволела је савезнике да у Италији обуче и наоружају стотину и педесет падобранаца из редова партизана, који ће бити употребљавани у малим групама за операције саботажа. Падобранска обука вршена је у савезничкој (британској) падобранској школи у Италији, у месту Ђоја Дел Коле недалеко од Гравине где је била југословенска база. На истом месту и у исто време су обучавани и грчки падобранци. У жељи да оживи сећање на ове датуме, а уз подршку Министарства одбране Републике Србије, Генералштаба Војске Србије и Московске Патријаршије, седмочлана делегација ветерана 63. падобранске бригаде упутила се 26. октобра 2014. године, авионом преко Рима, на својеврсно тродневно ходочашће стазама наших првих падобранаца у град Бари у Италији.
Делегацију су чинили Владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк (духовник, подофицир, резервиста а однедавно и први почасни инструктор 63. падобранског батаљона), пуковник Ненад Кузмановић и потпуковник Видоје Ковачевић, обојица у пензији, заставник прве класе Мирољуб Јанићијевић као представник активног састава 63. падобранског батаљона и Генералштаба Војске Србије и падобранци-ветерани Саша Гацик, Миодраг Кастратовић и Дејан Ивановић. У Барију нам се прикључио и пензионисани пуковник Жак Огар, бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији. Са обзиром да смо током боравка у Италији уживали и у гостопримству Руске мисије у Барију (у којој ради ветеран Ваздушнодесантне војске Руске Федерације из Афганистана Андреј), може се слободно рећи да смо били амбасадори традиционалног руско-француско-српског пријатељства.
Град Бари је место у јужној Италији, најпознатије по својој базилици Светог Николе из 11. века у којој се чувају мошти Светога, које су пренешене из Мире Ликијске у Малој Азији. Током посете овој цркви, као делегацији, указана нам је велика част и огромно задовољство да присуствујемо и учествујемо на Светој Литургији коју је служио наш Владика Јован. Невероватно певање мешаног руског хора на гробу Светог Николе, поред велике иконе овог Светога коју је храму 1327. године поклонио српски Краљ Стефан Урош III Дечански учинило је овај доживљај потпуно нестварним и непоновљивим. По одслуженој литургији, Владика је примио дар руских ходочасника, икону Светог Николе, која је намењена Манастиру Ораховици, у коме је прво у нашој Цркви заживео празник преноса моштију Светог Николе. Први дан посете настављен је обиласком Барија и великог броја знаменитости овог места, укључујући и катедралу Сан Сабина у којој се чувају мошти Свете Колумбе, чудесне у својој нетљености и изразу спокојства на потпуно очуваном лицу.
Након тога, драги домаћини у Руској мисији организовали су свечану вечеру за нашу делегацију. Одлучили смо да, из поштовања према свима коју си икада носили падобранску униформу, наравно и у њихово име, обучемо наше униформе и ставимо беретке, на тај начин одајући почаст и признање вољеној јединици и свим њеним бившим и садашњим припадницима. Током свечане вечере, посебну пажњу посветили смо дружењу са Жаком Огаром, великим пријатељем Срба и Србије, бившим пуковником Легије странаца и командантом француских извиђачких јединица на Косову и Метохији након потписивања кумановског споразума 1999. године. Пуковник Огар носилац је француске Легије части и српског ордена Светог Саве, који му је Српска Православна Црква доделила за исказану пожртвованост током спашавања монахиња и манастира Девич. Такође, успостављајући барикаде на мосту у Косовској Митровици, заслужан је за заштиту и опстанак српског народа на северу Косова. Пуковник Огар напустио је активну војну службу крајем 1999. године и након тога се посветио борби против неправде која је начињена како над француском војском (аутор је више књига о Сомалији) тако и над српским народом у нашој јужној покрајини. Због свега тога, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде уручило је пуковнику Огару Златну плакету, највеће признање које наше Удружење додељује заслужним појединцима и институцијама.
Другог дана путовања, 28. октобра, планиран је обилазак варошице Ђоја Дел Коле, места у коме су обучавани припадници 1. падобранског батаљона и средишње тачке наших активности на овом путовању. На препоруку оца Андреја, настојатеља Руске мисије , одлучили смо да успут посетимо и оближњи град Матеру, тзв. Подземни град, који се налази на Унесковој листи светске културне баштине од 1993. године. Први сусрет са местом је био невероватан, јер је све подсећало на неке од митских градова из епске фантастике. Место на литици високог кањона које је створила река Гравина, састојало се од стотина пећина које су људском руком прошириване и укопаване дубоко у стене на све стране. Изнад пећина, овако прошириваним и прилагођаваним за боравак људи, на неки недокучив начин грађане су мале просторије, кућице, дворишта, камени зидови, одводи за кишницу, без икаквог логичног реда и смисла, пратећи само конфигурацију терена и машту својих стваралаца. Овај подземни град, настао у III веку пре Христа, сем просторија за становање имао је и своја светилишта и манастире са и данас очуваним предивним фрескама из VIII века, затим пространа купатила, просторије за припрему и чување хране, канале за довод и рупе за складиштење воде... Манастири су били уточиште монахињама које су избегле из околине града Ако из Свете Земље, а интересантно је да су све до 1974. године неки од становника Матере и даље живели у овим руком клесаним пећинама. На овом месту је Мел Гибсон снимио холивудски блокбастер „Страдање Исусово“. Такође, препуно симболике везане за наше путовање, Матера је први град у Италији чији су се становници 21. септембра 1943. године подигли против окупације нациста.
Након краћег одмора у Матери, кренули смо пут Ђоја Дел Коле. Истоимена ваздушна база удаљена је четири километра од овог места и тренутно је дом италијанске 36. ескадриле авиона ловаца Јурофајтер. Током Другог светског рата овај аеродром пао је у руке британској армији октобра 1943. године, а коришћен је од стране Американаца за мисије ловаца P-38, P-40 и бомбар6дера B-24, превоз трупа, муниције и намирница. Такође, за нас најзначајније, служио је и као центар за обуку падобранаца, међу којима су били и они са наших простора, а од којих је након обуке на Покров Пресвете Богородице 1944. године (што је данас слава српских падобранаца) формиран 1. падобрански батаљон. Ту смо, уз неизбежно фотографисање поред авиона, евоцирали успомене на та давна времена, поносни и срећни што смо, као чувари традиције, успешно извели и овај додељени задатак.
Трећег, последњег дана нашег путовања, након доручка смо се опростили са нашим драгим домаћинима из Руске мисије и пуковником Огаром те упутили ка Риму, на наш повратни лет авионом за Београд. Наравно, желећи да се присетимо свега из периода оснивања 1. падобранског батаљона, нисмо пропустили прилику да посетимо и место једне од највећих битака Другог светског рата, чувени Монтекасино. У бици за Монте Касино, у првој половини 1944. године, учествовало је 240.000 савезничких војника, 1.900 тенкова и 4.000 авиона. Немци су се бранили са 140.000 људи и непознатим бројем тенкова и топова. Град Касино нацисти су одабрали за центар последње одбране Рима, на тзв. Густав линији, која се протезала од Јадранског до Тиренског мора. На брду изнад града, налазио се велелепни манастир из VI века, који је данас опатија Монтекасино, а био је станиште Преподобног Бенедикта Нурсијског и његових монаха. Погрешно сматрајући да се Немци крију у манастиру, савезници су покренули масовно бомбардовање и 15. фебруара 1944. године на опатију су бацили преко пет хиљада тона бомби, и том приликом га срушивши до темеља, што је било четврто разарање манастира у његовој шеснаест векова дугој историји. Тек тада, немачки падобранци из 1. падобранске дивизије заузели су положаје у срушеном манастиру и држали позицију током стотину двадесет и три дана, успешно одолевајући свим нападима савезника и наносећи им стравичне губитке. Током четири битке за Монтекасино, биланс жртава износио је педесет и пет хиљада војника на страни савезника и око двадесет хиљада Немаца, а укупно је у кампањи за ослобађање Рима страдало стотину и пет хиљада људи. Манастир је потпуно обновљен тек 1964. године и данас фасцинира својом положајем, богатством и историјом.
Најпре смо посетили историјски музеј битке у граду Касино. Испред улаза налази се споменик пољском генералу Владиславу Андерсу који је са својим трупама након четири месеца тешких борби, на крају и ослободио Монте Касино. Упркос томе што је музеј затворен у периоду од 1. октобра до 1. марта, кустос нас је увео и обезбедио туру са водичем кроз четрнаест соба са мултимедијалним садржајем везаним за околности и ток саме битке. Испред саме зграде налази се реликвија из тог доба, амерички ловац тенкова М-10 ”Волверин”, окружен бодљикавом жицом. Унутрашњост музеја направљена је с тематским собама и посебном музиком, филмовима и нарацијом за сваки од догађаја који описују. Посебно је интересантан део где, налик холограмима, савезнички и немачки официри на бојишту описују своје виђење ситуације и ток саме битке. Уз аутентичне артефакте из тог времена, пушке, шлемове, делове граната и војне опреме и сјајне аудио-визуелне ефекте, пола сата колико је трајала ова тура прошло је као секунд.
Након тога, упутили смо се у обилазак обновљене опатије Монтекасино, доминантним и велелепним објектом изнад града. Огромна грађевина, иако споља више личи на тврђаву, унутра је права оаза мира и уметности, са екстеријером и ентеријером од којих застаје дах. Поглед који у рано поподне пуца са терасе опатије према долини је нестваран и незабораван. Двориште манастира има неколико предивних вртова са фонтанама и цвећем, а грандиозне степенице са киповима које воде од терасе до саме цркве такође су нешто што се виђа само у бајкама или епским филмовима. Мермерне статуе светих украшавају унутрашње зидове дворишта, а на крају кад помислите да ово све не може бити лепше и грандиозније, улазите у цркву. Цео њен ентеријер урађен у барокном стилу, пресвучен је златом и украсима. Мермерни стубови урађени су слагањем и уклапањем разнобојних мермерних елемената, свуда су статуе, рељефи и мозаици, игра светлости и сенке све ово чини још чуднијим и фантастичнијим. Нисам сигуран колико све ово помаже верницима да се приближе Богу, али дефинитивно је нешто што треба видети и доживети. Мислим да је просто немогуће схватити како су неуморни градитељи успели да ово све из пепела обнове за само двадесет година. О новцу који је на ово здање потрошен не вреди ни мислити. Препуни утисака, уз последње заједничко фотографисање испред улаза у опатију на којој је на латинском написано PAX (Мир), привели смо крају наше путовање.
Симболично, прикупили смо на сваком од ових места по камен који ће бити узидан у темеље једне нове цркве. Идентично, као што је и по део свакога од нас падобранаца неповратно узидан у темеље наше вољене 63. падобранске бригаде.
За крај, изговоримо оно што се чује увек кад радимо нешто братски и сложно као један: За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – РАДЕ!!!
Саша Гацик
