Владимир Вукашиновић: Српска барокна теологија

Православно богословље XX века развијало се у неопатристичком правцу, настојећи управо да досегне и обнови етос светих отаца. Лозинка „назад ка оцима“ била је позив на контекстуално и проблемско изучавање њихових мисли и дедуковања онога из њихових дела што има преовлађујући значај за спасење православних верника модерног доба. Светоотачко поимање богослужења, као и других темељних појмова хришћанског учења и праксе дало је главни подстрек за оживљавање умртвљене академске теологије која је била у тужној сени „западног ропства“.

Српска Црква имала је у средњем веку низ јаких духова који су, и када нису стварали крајње оригинална дела, имали довољно храбрости да се одлуче за превођење истакнутих богословских писаца јелинског језика.Наговештени развој тадашњег српског богословља, присуство исихаста у Србији крајем XIV и почетком XV века, прекинут је због неповољног културолошког окружења. Уследила је пропаст државе, доневши низ практичних проблема које је црквена елита морала да разрешава у времену ратова са исламским освајачем.

Велики Бечки рат (1683-1699.) је оштро истакнути временски међаш у српској националној и црквеној историји. После њега долази до трајнијег разграничења страних империја преко српског етничког простора, као и формирања посебне црквене области Срба „у држави ћесара аустријског“ – Митрополије карловачке. Персонални пад свештеног кадра у Пећкој Патријаршији, припремљен фанариотским интригама ради гашења српске аутокефалије, нису спречили ни национално далековиде и енергичне личности, као што су били Мојсеј Рајовић (1712-1725.) или Василије Бркић (1763-1772.). „Северене стране“, обалсти „оба Подунавља“, „Горња земља“ или популарно знане „Пречанске области“ биле су гостољубиве и податне за рад на књизи и продубљивању богословске мисли.

Књига Српска барокна теологија, докторски рад протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића расправља аспекте литургијског и библијског богословља у Митрополији карловачкој у изолованом и посебном XVIII веку. Због померања црквених центара ка северу (Будим, Сент-Андреја, Крушедол, Сремски Карловци) реч је о више „европоидном“ веку српске повеснице. Отац Владимир Вукашиновић понудио је контекстуални пресек једне епохе, што је ређе у домаћој науци која ентропијски успавано тавори или иде на позитивистичко самоуништење, правећи некорисне зборнике без оригиналних погледа и свежих научних закључака. Потврђен већ као издавач неколико значајних дела српског богословља XVIII века, писац је наставио даље у анализи и тумачењу домаћих домета богословске мисли.

Историчар српског богословља је поткрепљен ширим теоријским знањем, познавањем савремених теолошких токова и некада владајућих концепата, наоружан спољашњом ерудицијом, пре свега сигурношћу читања старих језика и писама. Списак искоришћеног рукописног наслеђа у дисертацији је позамашан и импонујући, а аутор приступа литургичким проблемима баш као литург, као уједињено позван и призван богослов. Комбинација историјског метода и теорије као завршне надопуне у реконструкцији идеја, учиниће књигу незаобилазним приручником у нашој теологији и историографији.

Ова књига најсвеобухватније досад приказује богословље Епископа будимског, родом из Книнске Крајине, Дионисија Новаковића (Епископ 1749-1767.), Архимандрита ковиљског, родом из Тимочке Крајине, Јована Рајића (1726-1801.), све пратеће околности и генезу руског утицаја у српској школској теологији и култури. Оправданост наслова Српска барокна теологија, утолико је израженија јер је реч о псевдоморфози православног богословља, латинизацији која није дала хармоничне тонове, ни код Руса ни код Срба, не проузроковавши успешну ерминевтику и примену Предања.

Радован Пилиповић

Извор: Православље