Влајко и Дамјан Ћулафић: Манастир Ђурђеви Ступови

Поводом обиљежавања осамсто година Ђурђевих Ступова, катедралног манастира Епархије будимљамнско-никшићке, на празник Светог пророка Илију одржана промоција књиге “Манастир Ђурђеви Ступови“, чији приређивачи су Влајко и Дамјан Ћулафић.

О споменици су говорили: Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, књижевник и новинар Дарко Јововић, Дамјан Ћулафић, а стихове из сонетног триптиха “Ђурђеви Ступови“ казивао је Влајко Ћулафић. Слово владике Јоаникија преносимо у цјелини.

“Велики јубилеј манастира Ђурђевих Ступова, под чијим се сводовима налазимо, покренуо је многе људе из културе да се озбиљније, него до сада, позабаве историјом и улогом овог манастира у животу Српске Цркве кроз вјекове и његовом улогом у народу. Благодарећи томе, имамо један Зборник научних радова врло обиман, претходно је одржан научни скуп у Беранама у част и у знаку овог јубилеја, потом је штампан тај Зборник и прошле године је била промоција у Београду, почетком ове године у Подгорици. Као одличан додатак боље рећи наставак Зборника научних радова о манастиру Ђурђеви Ступови, изашла је и ова књижевно-историјска Споменица о ђурђевим ступовима која нам на лаган, али сасвим вјеран начин даје вјерну слику о манастиру ЂурђевимСступовима, његовим почецима, његовој историји, његовим страдањима, о црквеном животу, улози манастира у буђењу просвете, о манастиру као светионку слободе и као главној светињи у горњем току Полимља.“

“Може се стећи утисак када се прочита и Зборник радова и ова Споменица, да постоји неколико важних детаља. За дуго времена овај манастир није био нарочито интересантан за наше научнике, доста су га заобилазили и за то има, наравно, важан разлог. Нема пуно писане грађе, заоставштине из првих вјекова његове историје, фреске су, осим нешто фрагмената, уништене. Он је био у овим брдима, склоњен од путева и мало се шта о њему писало, али је ово камење много говорило свима који су га посјећивали. Понеко је нешто записао, понеки свој утисак, своју импресију, неко размишљање, закључак, понеко је и озбиљније покушао да се бави његовом историјом, његовим значајем, али све до назад 30-ак година сви ти претходни радови више имају значаја у неком интересовању за манастир, него што су достигли неке високе научне квалитете. За последњих 30-ак година појавио се низ врло озбиљних научних радова, понеки од њих су и овдје у овој Споменици.“

“Али, ја бих желио да кажем нешто друго. Значано је то за овај манастир, чини ми се од суштинског значења, што је овдје, одмах послије његовог оснивања успостављана Епископија будимљанска. Значајно је то и због тога што је оснивач Епископије будимљанске био, нико други, него Свети Сава. У оно вријеме када је основана самостална Српска Архиепископија истовремено је основана и Епископија будимљанска, али томе је претходио један велики рад двојице браће од стричева жупана Првослава, ктитора који овдје почива и Светог Саве. Савин и Првославов отац Стефан Немања и жупан Тихомир су била завађена браћа, Тихомир као најстарији Немањин брат погинуо је у једном сукобу око превласти за положај великог жупана, тако да је постојала братска неслога у почетку, а то нама не звучи необично, међутим, оно што треба, нарочито, овдје истаћи јесте да су браћа, синови завађених отаца успјели, не само да се они измире, него су измирили и своје очеве постхумно.“

“Знамо за оно измирење између Вукана и Стефана у Студеници над моштима оца њиховог Светог Симеона Мироточивог, али ово измирење између завађене браће, постхумно измирење, захваљујући вјери, љубави, доброј вољи и намјери њихових синова, то се ријетко кад помиње. Да није било измирења између Тихомировог и Стефановог потомства, мислим, да нашем народу у том времену не би било могуће да се онако усправи и напредује у средњем вијеку, као што је напредовао.
Још једна важна ствар, дакле, овдје је функционисала епископија од 1219. до 1653.године, овдје су столовали прво епископи, а касније и митрополити. Када је Епископија будимљанска уздигнута на степен Митрополије? Чини ми се у оним временима када је српском народу било много тешко. Послије пропасти средњовековне српске државе, док су се још неки њени остаци држали, када је већ било заузето Косово и Метохија, нешто више слободе је било у овим брдима и у том времену ова брда су добила нарочити значај. Мислимо да се у то вријеме нешто народа са Косова и Метохије повукло у ова брда и у ове долине и у том времену, говоримо о 15.в., се уздиже Епископија будимљанска на степен Митрополије, а тиме је значај и углед овог манастира порастао. Његов углед био је неспоран од почетка, да није био угледан у овој владарској задужбини не би ни била успостављена Епископија, а нарочито не би Епископија била уздигнута на степен Митрополије да није имала велики значај. У овом залеђу Косова и Метохије, у средишту средњовековне српске државе можемо само мислити колики је тада био њен значај, можемо мислити и нагађати зато што мало имамо писаних трагова. Има нешто, све оно што је преостало то је јако знаковито, јако упечатљиво, али, на жалост, због великог страдања овог манастира много је уништено и више можемо читати са његових зидова, његових темеља него што можемо то наћи у документима.“

“Треба нагласити још једно. Овај манастир је посвећен Светом Ђорђу, Светом великомученику Георгију и његова историја показује се пред нашим очима као продужено житије Светог Георгија. Његова историја је страдална историја, али колико је страдална толико је и славна. Ако има манастира у чијој се историји, у чијем се животу, у чијој се биографији упечатила голгота, али и сила васкрсења, то је управо овај манастир. Броје да је паљен и разаран, пљачкан пет, шест или више пута, али исто тако, много је важно напоменути да је сваки пут изнова васкрсао. Никада заправо није престао да поје Богу, да Богу служи и да окупља и сабира народ. Имао је ту моћ од Бога да сабира и тјеши народ, да га окупља, да га обнавља, да га храни небеским хљебом, да га надахњује духом слободе и та његова историја је толико овдје назначена и толико јасна и посвједочена да ту просто нема ни мрље, ни било каквог недостатка.“

“У овом времену јубиларном, светом времену, благословеном времену ми смо дужни да се подсјетимо историје овог манастира, све оно што се догађало у његовој историји и у историји овог краја, историји овог народа пред нашим очима у овом јубиларном времену добија, на неки начин, нови сјај, ново значење.
Желио бих на крају да вас подсјетим да је ова вечерашња промоција и припреме које вршимо само увод у сјутрашње велике свечаности, које ће трајати и наредних дана. Сјутра око 18 часова овдје очекујемо Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја са пратњом, са српским владикама. Већ нам је стигао један епископ из Русије. Сјутра нам стиже један епископ из Јерусалима, доћи ће нам и наше власти, и власти из Србије, надамо се из Републике Српске, тако да се ће се, на овај свети и благословени дан великог јубилеја, показати саборни карактер ове светиње којој је то била намјена од почетка.“

“Надамо се да ће и овакве свечаности, као што су вечерашње и оне које слиједе, донекле залијечити ране овог манастира које свијетле вјерношћу, љубављу, жртвеношћу и да ће му дати нови живот, нови замах, нову снагу и не само њему него и народу који се у њему окупља, који га љуби, са којим је срастао. Овај манастир је ушао и у поезију и у памћење и у наше снове и у наше приче и у легенде, тако да не можемо замислити живот у овом крају, историју овог краја, ни будућност овог краја без овог манастира кога је тако мудро и далековидо и тврдо утемељио велики ктитор жупан Првослав. Нека му је вјечна слава и њему и Светом Оцу нашем Сави Првом Архиепископу српском.“

“Хвала г.дину Влајку Ћулафићу и његовом сину, младом интелектуалцу Дамјану Ћулафићу на великом труду, заиста су се потрудили својски, поштено, од свег срца. Нарочито сам захвалан господину Влајку који је у вријеме када је завршавао ову споменицу имао и много тешких здравствених проблема. Били смо сви забринути, али, хвала Богу, Бог му даје здравља и снаге. Нека излажење ове споменице му буде на благослов, на здравље и на дуг живот. Амин. Боже дај!“

Извор: Епархија будимљанско-никшићка