ВМА: Размењена искуства пастирског старања

Са благословом Његове Свесветости Васељенског Патријаха г. Вартоломеја, дана 16. новембра 2015. године у званичној и радној посети боравио је протојереј Ставрос Кофинас, координатор Мреже Васељенске Патријаршије за пастирску бригу при здравственим установама.

Дочекан на највишем нивоу од стране Управе Војно-медицинске академије и духовника ове највише националне и војне здравствене установе ВМА јереја Саше Совиља, гост је посетио параклис Светог Луке при Војно-медицинској академији и клинике. У радном делу сусрета размењена су богата искуства пастирског старања и лечења болесника у великим здравственим системима.

Отац Ставрос Кофинас је рођен (1949.) и одрастао у САД. После теолошких студија (B.A., M.Div) на Hellenic College-Holy Cross School of Theology, докторирао je (D.Min) на Clinical Psychology and Psychiatric and Pastoral Care from Andover-Newton Theological School. Служио је као свештеник у болници Црвеног крста у Атини (1976–1988) и на парохији Светог Николе у Теби (1989–1994). Од 1994. године служи у манастиру Светог Мелетија од Китхерона (Митрополија Мегаре и Саламине). Координатор је Мреже Васељенске Патријаршије за пастирскu здравствену негу.

Од 2000. до 2010. године био је координатор Европске мреже болничких свештеника. Отац Ставрос има велико искуство у области психотерапије и пастирског рада. Водио је многе психотерапијске групе, посебно за парове, родитеље и младе. Организовао је и учествовао у бројним едукативним семинарима, програмима обуке и конференцијама за свештенике, лекаре, медицинске сестре и социјалне раднике у Грчкој и иностранству. Паралелно са овим, отац Ставрос је познат и по својим списима из области психологије и пастирске неге.

Од свих ових изванредних достигнућа, отац Кофинас тврди да му је наjвећи понос и радост његова породица: супруга Георгиа Пистолис, која га прати већ 43 године; њихова ћерка, Василики и њен супруг Мариос, заједно са унуком Кристином – Зои.

Може се рећи, оче, да је Ваш живот био разноврстан и пун изазова. Како је дошло до тога да као своје животно опредељење изаберете пастирски рад са болеснима и онима који пате?

Откако памтим  за себе , желео сам да постанем свештеник. Поласком у средњу школу, упознао сам се са психологијом и од тада потиче моја жеља да спојим ово двоје. У то време нисам знао да постоји област звана  „пастирска нега" (pastoral care). Упоредо са овим, свештеник наше парохије, који је био један енергични пастир, усадио је у мене да „уколико не бринеш о  болеснима и ожалошћенима у парохији, твоја свештеничка служба неће вредети ништа!“ Уписивањем богословије, изабрао сам да главне области мог студирања буду теологија и психологија. Током студија, моја пажња постаје све више усмерена на пастирску негу.

У западном хришћанству наука и религија су биле антиномичне, чак и непријатељски расположене и искључивале су једна другу. Како Вам је Ваша медицинска позадина у психологији и психотерапији помогла у пастирском раду?

За мене не постоји сукоб између науке и вере, под условом да су обе једнако засноване на светињи људског живота и љубави. Наука може напустити светост живота и може се користи за друге циљеве; али да ли онда то заиста промовише живот? Религија може постати систем закона и прописа који губе из вида човеково биће и његову потребу да воли и буде вољен. Изгубивши свој идентитет као „екклесиа“ („црква“), она постаје само психолошки ослонац.

Ваш приступ пацијентима у стручној области је интегралан и холистички. Како теологија исцељења, у православном хришћанском контексту, може довести до обнављања разбијене и искривљене иконе Божије у човеку?

Морам да истакнем да се моја улога психотерапеута разликује од моје улоге свештеника. Психотерапија помаже човеку да реструктуира начин како он управља сопственим емоцијама, tј. она се бави његовом „ ego structure“. Пастирска брига се не ограничава  на људске емоције , него у целости обухвата човеково „биће", тј. његову личност. Што значи да пастирска брига помаже човеку да изгради себе као члана Цркве – Тела Христовог, да постане богоподобан.

Током своје историје, Црква је одржала традицију бриге за болесне и кроз пастирску службу у болницама и лечилиштима. У Византији, Црква је основала много болница и прихватилишта у којима се бринуло и старало за болесне и бескућнике. Како се ова харитативна делатност данас и даље наставља?

У многим православним земљама (Србија, Грчка итд), Црква је била у великој мери задужена да обезбеди смештај за болесне. Већина пацијената у овим земљама су православне вероисповести. Стога, постоји осећај јединства. На Западу, у плуралистичком друштву, заједнички идентитет није доминантан, што православним пастирима отежава рад са болеснима. У овим земљама, свештенику је тешко да сазна да ли се неки православни хришћанин налази на лечењу у болници.

У болници свако је део медицинског тима. Како најбоље описати улогу  свештеника/духовника у њему?

То што он чини! Да буде милосрдан и да воли, да пружи осећај припадања и осећај смисла, да да наду и људско достојанство у оквиру светотајинског бића човека као иконе Христа. Шта свештеник чини за пацијента чини и за особље, само у другом контексту. Он им нуди други поглед на живот изван оног биолошког и пословног.

Који су проблеми и изазови са којима се суочавају болнички свештеници данас и шта су искушења свештенства у њиховом раду?

Први изазов јесте промена у начину болничке неге. Она је постала разноврснија, подељена у посебна одељења и одсеке. Просечна хоспитализација пацијента је краткорочна у односу на прошлост. То значи да има мало времена за формирање и развијање здравог пастирског односа. То, такође, значи да не смемо да се ограничавамо само на општу болницу, већ треба да се проширимо и на друга места. У том смислу, морамо бити свесни да болесни сада леже више код куће, него раније и потребно је да знају да нису просто заборављени. Други изазов произилази из природе данашњег мултикултурног друштва. Ми не можемо узети здраво за готово да су сви наши пацијенти верници. У многим случајевима појединац се бори са својим системом веровања, који се често разликује од Цркве. Овде је изазов да поштујемо пацијента и његова или њена уверења; да изађемо у сусрет њему или њој где год они били и да останемо са пацијентом у љубави, чак и уколико он не жели да верује. Овај изазов јесте у томе да допустимо да Божја благодат делује изван нашег личног труда и слабости. Трећи изазов је у томе да схватимо да наши људи нису „свесни“ свештеника и његовог места у болници. Данас смо се одвојили од нашег сопственог пастирског идентитета и  постали смо неприступачни свом народу. Изазов је у покушају да се промени ово тужно стање. Четврто, требало би да будемо пажљиви како не бисмо у потпуности усвојили „психолошку самопомоћ“ (self-help psychologies) у нашој служби као замену за богато богословско и емпиријско искуство изражено у Литургији.

Свакодневно радите са људима као саветник, академик и свештеник.. Које су по Вашем мишљењу највеће тешкоће са којима се људи суочавају у животу и на који начин Црква може да им помогне?

У великој мери њихова неспособност да прихвате одговорност за своје животе! Чини ми се да је данашњем човеку теже да верује у Бога, који му даје слободу да се оствари у односима са ближњим. Људи траже утеху кад су у невољи, међутим, сами не желе да се мењају.

Десет година сте били, ако сам у праву, Координатор Европске мреже болничких свештеника. За то време координирали сте састанке и разговоре о пастирској бризи у болницама европских земаља. Стекавши огромно знање и искуство и имајући увид у рад  болничког свештенства у Европи и Америци, како видите њихову улогу у оквиру здравственог система на различитим континентима и у различитим земљама?

Зависи од места. У већини случајева, Северна Европа (са неким изузецима) има индивидуалистички секуларни приступ овој служби. Капелан (особа која се духовно стара за пацијента у болници) не мора да буде у клиру или везана за одређену конфесију. У јужној Европи, чини ми се да је заступљен више традиционални приступ заснован на светотајинском животу Цркве и спремности да се покаже солидарност.

Оче, тренутно сте координатор Мреже Васељенске патријаршије за пастирску здравствену негу. Молим Вас, реците нам који су главни циљеви ове мреже?

Патријаршијска мрежа има образовни и социо-медицински карактер. Њени циљеви јесу да промовише високе стандарде у области пастирске здравствене неге и да оспособи оне који су укључени у њу: да помажу једни другима у служењу болеснима,  да деле једни са другима тешкоће и проблеме у својој служби и да заједно користе искуства и знања једни других.

Конференције на Родосу ( 2008 , 2011. и 2014 ) које сте организовали јесу биле прилика да се болнички свештеници из целог света окупе, састану,  дискутују, размене знања и искуства  и да уче једни од других. Да ли су конференције дале жељене резултате и какве су повратне информације које сте добили од  учесника конференција?

Добијене повратне информације потврдиле су да су овакве конференције потребне да бисмо могли да градимо пастирску сарадњу, једно братство у заједничкој служби; пре свега, развој нашег православног идентитета као старатеља. Надамо се да ће конференција успоставити осећај пастирске одговорности према патњи .

Који су Ваши даљи планови у вези са Мрежом и како видите пастирску здравствену бригу у наредних пет до десет година?

Мрежа треба да помогне Архиепископијама и Митрополијама у организовању семинара за свештенство из области пастирског рада у здравству. Ово недостаје! Такође, Мрежа треба да подстакне рад група за подршку и пружи уточиште професионалним здравственим радницима, да им помогне у њиховом тешком послу, указујући да они нису на супротном крају од нас пастира, него да сви радимо један наспрам другог.

Оче, с великим ентузијазмом и трудом радите на повезивању  свештенства из свих канонских Цркава који раде у болницама. Шта би се, по Вашем мишљењу, добило успостављањем међуправославне Мреже пастирске здравствене неге која би нудила подршку у служењу болеснима ?

Већина патријаршија су учествовале на нашим конференцијама . Ми смо једна Црква и морамо да делимо наше заједничке бриге. Такође, морамо да помогнемо једни другима да растемо. У Цркви се спашавамо благодаћу Божијом један уз другог. Не можемо бити исцељени или спашени сами!

Шта Вас  мотивише да радите тако предано, кроз вашу улогу Координатора, у подржавању, помагању и саветовању своје сабраће у Христу, који, такође, раде као болнички свештеници ?

Најтежи задатак јесте да учинимо да наши јерарси постану свесни потребе за подржавањем и развијањем пастирске бриге за болесне. Не кажем ово у негативном смислу. Наши епископи су преоптерећени свакодневним пословима, који су често безначајни и  и неважни за њихове улоге  Епископа. Они су толико презаузети обимом њхових одговорности да су често спречени да виде оно што је очигледно и битно. Епископи нису у потпуности одговорни за ово; већ велики део одговорности имају они који долазе код владика и траже разне услуге, световне савете и  захтевају да се према њима опходе са посебном пажњом.  Због тога, у својим напорима да буду истински пастири, епископи често „залутају на споредан колосек“ и немају времена за оно што је пастирско или духовно!

Да ли су неки случајеви у Вашем пастирском искуству посебно утицали на јачање Ваше вере у Бога и Његову Божанску Промисао ?

Свака личност коју сретнем даје ми прилику да узрастам и благодарим Богу за Његову благодат и љубав!

Увек је велико задовољство видети Вашу породицу како Вам помаже у послу. Колико Вам је важна подршка супруге и деце?

Ја обично не укључујем породицу у свој рад. Они имају своје послове и професионалне улоге. Ипак, Мрежа и  њене конференције су много веће од свих нас као породице. Моја супруга и ћерка су то схватиле. Оне су, као и ја,  свесне потребе за изградњом пастирске Мреже. Ово произилази из чињенице да ми никада нисмо били изоловани као „породица свештеника", већ смо увек били укључени у многе активности заједнице, у оквиру Цркве и друштва у целини .

Оче, имате скоро четрдесетогодишње искуство у раду са људима који пате, са болеснима и онима који су на прагу смрти. Реците нам који је Ваш највећи изазов откад сте кренули овим путем?

Преузимање  формирања Патријаршијске Мреже је био мој највећи изазов, кренувши од почетка и градећи нешто корисно. Понекад чезнем да  опет будем обичан, једноставан свештеник у болници, као што сам био када сам први пут почео своју свештеничку службу; имајући као главну одговорност успостављање односа са пацијентом и особљем. Ипак, знам да свако време и служба има своје изазове и тешкоће. Исто тако, знам да свако време има своје посебне благослове. За ово сам највише благодаран.

разговор водила Снежана Алексић