Војин Калинић: Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији

Име Епископа др Никодима Милаша се у културној историји српског народа углавном везује за непроцењиви допринос који је дао развоју Канонског права православне цркве. Та сфера научног рада му је донела велику славу још за живота, и са пуним правом се за њега може рећи да је до данас остао, по мишљењу многих, неправазиђени канониста у целом православном свету. Међутим, научни рад Никодима Милаша се не може  везати само за његово бављење Канонским правом. Циљ ове књиге је да осветли његов богат и плодоносан животни рад у последњем кварталу 19. и почетком 20. века, који се ширио од  поља културе до сфера националног и друштвеног деловања, у којима је Милаш оставио приметан траг.

Далмација, покрајина која је у Милашево време припадала Хабзбуршкој монархији и у којој су Срби били мањински народ, била је у честим политичким, културним, верским  и другим друштвеним превирањима. Сви ови разлози често су доприносили да се српски народ, у овој покрајини, осећа угроженим,  а самим тим и ограниченим, како у очувању и испољавању свог националног, тако и верског идентитета. Након школовања на духовној академији у Кијеву, Милаш се враћа у родну  Далмацију, где почиње да ради као професор богословског завода у Задру. Активно се кључује са осталим првацима српског народа, као што је његов пријатељ проф. Љубомир Вујновић у одбрану тада озбиљно нарушених српских националних права. Пише за многе угледне часописе тога времена попут; новосадске Заставе, Тршћанских новина и Гласа Црногораца. Својим апологетским чланцима у поменутим часописима, али и публицистичким, духовним и културним радом израста у агилног борца и националног радника свог времена. Један је од кључних утемељивача и битних чинилаца у српској странци и штампи, а нарочито у Српском Листу (касније Српски Глас - прим. аут.) тог времена у Далмацији. На позив тадашњих власти у Краљевини Србији, 1886 год. одлази у Београд где је постављен за ректора београдске Богословије. Његов реформаторски и просветни рад у овој установи бива погрешно схваћен, тако да само после годину дана напушта вољену матицу и враћа се у Далмацију. Захваљујући свом црквеном и духовном раду 1890 године изабран је за Далматинско-истријског епископа. Овај избор битно ће утицати на даљи Милашев рад, у коме је показао способност, ревност и бригу за своје духовно стадо. Именовање на место епископа му је пружило могућност да битно допринесе културном и политичком препороду својих сународника.

Ова књига је, својим већим делом, настала као плод обимног истраживања у циљу писања завршног мастер рада из предмета Студије Балкана на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Важно је напоменути да су у раду коришћени само они извори и пратећа литература који су били доступни у Републици Србији. Даљи истраживачки рад ове тематике ће нужно бити базиран ван граница Србије, а нарочито у Далмацији и њеним богатим библиотекама и архивима.

На жалост, до данас лику и делу Еп. др Никодима Милаша није придавана већа важност од стране стручне и шире јавности. То је и разумљиво гледано са становишта вишедеценијске владајуће идеологије која није била наклоњена српским националним и културним делатницима. Ова књига представља скроман допринос враћању научног интерсовања за личност Никодима Милаша модерној српској историографији и култури.

Извор: Епархија далматинска