Војници су је звали анђелом чуварем

Љубавну причу хероја рата из 1812, генерала Александра Тучкова и његове жене Маргарите савременици су називали „љубав века". Они су били заједно свега 6 година. Генерал је погинуо у чувеној бици са Наполеоновом армијом код Бородина. На месту мужевљеве погибије Маргарита је основала Спасо-Бородински манастир и постала је прва његова игуманија. 12. маја у овој обитељи и музеју забрану Бородино обележава се дан сећања на њу.

Венчање Маргарите и Александра, одржано 1806. године, окупило је у малој московској цркви у улици Пречистенка све угледне људе, говори историчар Татјана Скрипник.

Према предању, на дан венчања пред ноге невесте бацио се просјак у дроњцима и узвикнуо: Мајко Марија! Узми палицу! Маргарита је у некаквом сновиђењу узела из руку старца чворновату палицу. Тада није имала времена да се замисли над чудним речима које су јој упућене. А речи су биле пророчке. Неколико година после погибије мужа она је добила када се замонашила име Марија. Касније, када је постала игуманија Спасо-Бородинског манастира, сваке вечери је обилазила манастирско двориште, ослањајући се на храстову палицу коју јој је поклонио јуродиви на дан свадбе.

После венчања Маргарита и Александар су живели на свом имању у Тули. Тучков је поднео рапорт о оставци. Ипак Цар Александар Први, који је ценио Тучкова као одважног и вештог војника, није примио оставку.

У пролеће 1807. у Прусију је упао Наполеон, и Тучков је морао да оде у активну војску, наставља причу Татјана Скрипник.

Маргарита као да је осетила да је њена породична срећа кратког века. Добила је од цара дозволу да буде поред мужа у војсци. Тучкова је подносила све неудобности и опасности војног живота, учествовала у биткама, спасавајући рањене. Војници су је звали својим анђелом чуварем.

1808. започео је Руско-шведски рат, и Тучкова је поново решила да прати супруга у шведском походу. Често се налазила поред мужа на коњу, преобучена у одећу посилног. 1811. Тучкови су добили сина, кога су назвали Николај. До тог тренутка Александар Тучков је добио за храброст и војне заслуге чин генерал-мајора.

У јуну 1812. Наполеон је са огромном армијом упао у Русију. Благословивши жену и сина, генерал је са својим пуком кренуо у последњи поход.

Битка на Бородинском пољу - најлепша једнодневна битка у историји - десила се 7. септембра по новом календару 1812. године. Тог дана у борби код села Семјоновское Тучков је подигао свој пук у напад. Војници, уплашени рафалском паљбом непријатељских батерија, ускомешали су се. Ви стојите? Сам ћу кренути! - викуно је Тучков, ухватио заставу и јурнуо напред. Метак му је пробио груди. Мноштво ђуладфи и бомби се обрушило на место на коме је лежао погођени херој.

Крајем октобра, после повлачења француске армије из Москве, Маргарита Тучкова је кренула у Бородино, у нади да ће наћи мужевљево тело и сахранити га. Пред њом се отворио ужасан призор - поље смрти, на којем су били разбацани остаци десетине хиљада убијених. Упратњи старог монаха она је читаве ноћи ходала по пољу, али није нашла свог супруга.

Тада је Маргрита Тучкова решила да на месту мужевљеве погибије изгради цркву Спаса Нерукотворног. 1820. године црква је била подигнута и освећена, каже Татјана Скрипник.

У цркви је био постављен гранитни крст са упаљеном лампадом и положена мермерна плоча са именом Александра Тучкова. Маргарита је сама унела у цркву икону Спаса Нерукотворног, којом је генерал Тучков благословио жену и сина пред растанак.

То је био први споменик на Бородинском пољу, подигнут за вечни покој палих бораца. Шест година касније, 1826, изненада је умро једини син Тучкових, Николај. Маргарита га је сахранила у гробници испод Спаске цркве. Оставши без вољених, она је одлучила да заувек остане на том месту.

Посепено око ње су почеле да се окупљају удовице погинулих на пољима битке Отаџбинског рата 1812. године, које су касније постале монахиње обитељи коју је основала Тучкова.

Мајка Марија је отворила прво прихватилиште за инвалиде Бородинске битке, затим болницу за сиромашне, затим азил за путнике. 1844. године организовала је заједницу милосрдних сестара. Исте године отворила је болницу за сиромашне у Москви. Игуманија Марија преминула је 12. маја 1852, у 72. години. Проживела је у браку шест година, као удовица 40. Сахрањена је у гробници Храма Спаса Нерукотворног у Бородину. Сваке године 12. маја овде се даје помен мајци Марији.

Глас Русије

Извор: Митрополија црногорско-приморкса