За ким звоно не звони

У ноћи између 13. и 14. септембра ТВ канал „Култура“ Руске државне телевизије приказао је документарни филм „За ким звоно не звони“ о драматичној судбини српских манастира и храмова на Косову и Метохији. Аутор сценарија овог филма Сергеј Барабанов први пут је био на Косову и Метохији седамдесетих година прошлог века на студентској пракси.

„Југославија се тада сматрала капијом за Запад и ми смо изгарали од жеље да боравимо на плажама Јадранског мора, да плешемо у дискотекама које су тада код нас биле забрањење и купимо прижељкиване фармерке. Али одједном је све то остало у другом плану. Били смо задивљени величином древних манастирских фресака, историјом овога краја, који је вековима био предстража православног света у Јужној Европи. Поносна аскетска лепота монаха и свештеника. Ми смо се буквално заљубили у ову земљу“.

Следећи сусрет са Косовом десио се након више година. Ратни дописник  неколико федералних телевизијских канала провео је у зараћеном Косову више недеља.

„То је била страшна слика. Људи су гинули, села су горела, рушили се манастири који су на тој земљи стајали више од 700 година. Колевка словенства и православља на Балкану, изгледало је као да је осуђена на пропаст“.

Тада је Сергеј Барабанов и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Рођен је и назив „За ким звоно не звони“. Постојало је осећање да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Овај филм је замишљен као реквијем.

„Међутим, стварност се на срећу показала другачијом. Да, видели смо и снимили разрушене храмове и манастире, запаљене српске куће, избеглице, чули смо и приказали десетине трагичних прича. Али пред нашим очима и објективима наших камера није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира у Соколици иконопишу, продају иконе и обнављају обитељ. У јеку су радови у скоро разрушеном манастиру Девичу.

Подигнут је потпуно нови манастир у Ђаковици – у граду где се укупно српско становништво састоји од четири монахиње. Православни верници из Србије који несу баш богати, жртвују и последњи динар. Помажу и Цркве-сестре, у првом реду Руска Православна Црква. Донета је одлука да се ниједан храм не затвара. Ако у селу живи макар један православни човек, значи тамо има и православни храм. И ту долази свештеник, и то је заиста охрабрујуће и даје наду за будућност“.

У интервјуу који је аутор филма дао за Православие.Ру каже се да је филм снимљен по наруџби Министарства веза и масовних комуникација и канала „Култура“. Режисер Барабанов је радио заједно са режисером Григоријем Илугдиним. Снимало се у мају и јуну ове године. Све, осим кадрова догађаја 1999-2004, су њихови сопствени снимци.

„Већина Срба од нас очекују топлину и ангажовање. Ја не позивам да следеће јутро после приказивања филма трчите у банке и шаљете новац; вероватно то није најважније. Можда би четирма старицама–монахињама у Ђаковици, које су сасвим изоловане у манастиру било пријатно да добију писмо са речима подршке из Русије. А уочи зиме добро би дошле и топле ствари.“

Извор: Епархија бачка, Радио Благовесник