За нови космополитизам

Стефан Вајднер, ”Изван Запада. За ново космополитско мишљење” (Stefan Weidner: „Jenseits des Westens. Für ein neues kosmopolitisches Denken“), Hanser Verlag, München.

Стефан Вајднер, дугогодишњи шеф-редактор часописа Гете-Института "Art & Thought / Fikrun wa Fann" који се објављује на енглеском и арапском, представља нам се есејом и пледоајеом за ново космополитско мишљење. Вајднер вели да смо ми навикнути да Европа и Америка доминирају светом. У време глобализације појављају се нове велике силе са политичким и привредним амбицијама и проблематизују ”западне” моделе објашњења света. Прогрес, секуларизација, либерализам: зашто би начела наше историје идеја имала важење на целокупном глобусу? Стефан Вајднер пледира да се концепти света из Арабије, Африке или Кине узимају озбиљно. ”Запад” не сме бити уверен да ће читав свет раније или доцније преузети његове представе. Нама је потребно космополитско мишљење да би се замисао о културној доминацији превазишао.

Светском поретку је потребан нови ред ствари

Глобализовани свет је у потрази за новим поретком. До сада га је Запад диктирао. Али се чини да је томе дошао крај, излаже публициста и есејиста Стефан Вајднер у својој новој књизи „Jenseits des Westens“, која је ангажовани есеј о правилима игре једних са другима у глобалистичкој стварности. Аутор, пак, зна да је свет шарен и да није саздан из једне супстанце и да има различите ритмове и да његови житељи имају представе и идеје које не могу бити диспаратније.

Сада глобално расте заједно у оно што је дуго било одвојено. Али нова близина отвара и нова питања: какави су изазови људи у срастајућој заједници: ”Један алтернативни наратив не може бити пронађен тек тако и свету октроисан. Он може само из већ постојећих наратива да израсте у једну дискурзивну заједницу саткану од локалних децентралних дискурса и наратива”. Отуда је створити master narrativ или нешто као ”наткриљујући-наратив”, неопходно оставити пострани глобалне партикуларизме, релативизме и различите идентитете.

Нашем канону вредности не пристоји свест о надмоћности над остатком света. Отуда Вајднер пледира за космополиткско мишљење.

Глобална ”конкурентност наратива” је зашла и у домен политике, те је, на пример, у ”коалиционом уговору” садашње немачке владе и о томе унутар политике културе реч.

Вајднерова оштрица критике је уперена на ”идеологију Запада” која стоји насупрот остатку света. Самоизолација има историјско-филoсофске и културно-есенцијалистичку страну, за које аутор позива Франциса Фукајаму и Самјуела Хантингтона за крунске сведоке. Таква идеологија ствара ”стварност коју она сама афирмише” и затвара се од перцепције других културних наратива. Аутор настоји на томе да овде није реч о ”апологији ислама”, већ ”ослобођење мишљења из ћорсокака”. Фулминантни есеј, делом полемички антизападно интониран, са безбројним асоцијативним дигресијама и ватрометом историјских и политичких идеја.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)