„Заједничка одговорност Цркава у сведочењу мира"

Билатерални сусрет Руске православне и Евангелистичке Цркве у Немачкој

На дводневној конференцији у Минхену, одржаној 11. и 12. децембра, Руска Православна Црква (РПЦ) и Евангелистичка Црква у Немачкој (ЕКД) заједнички су обележиле 70 година од завршетка Другог светског рата. Овај јубилеј је био и главна тема сусрета, и била је обрађена са теолошког, дјаконијског и друштвеног гледишта. Конференција је одржана у оквиру званичног билатералног дијалога ових Цркава, који је успостављен 1959. године, те су обе Цркве представљали представници делегација: Руску Православну Цркву, са Митрополитом волоколамским Иларионом, председником Одељења за спољне односе Московске Патријаршије на челу, представљало је још деветоро угледних богослова и црквених радника, као и Архиепископ берлински и целе Немачке Теофан; делегацијом Евангелистичке Цркве у Немачкој председавао је њен председавајући бискуп Хајнрих Бедфорд-Штром. Међу еминентним професоркама и професорима екуменске теологије била је присутна и бискупица Мартина Северин-Кајзер, као и др Мартин Илерт, задужен за екуменске односе на нивоу ове Цркве.

Бискуп Бедфорд-Штром је у уводном излагању нагласио да је смисао теолошког и црквеног дијалога у самоме Христу, а да је дијалог прилика да се кроз слушање саговорника научи ново. Митрополит Иларион је рекао да су за време Другог светског рата обе Цркве имале мученике и исповеднике на простору Немачке, нпр. са православне стране Александар Шморел (1919-1943), који се придружио минхенском кругу отпора „Беле руже“ против Хитлеровог режима; са евенгелистичке пастор Дитрих Бонхофер (1906-1943), угледни теолог, екумениста и противник нацистичке Немачке.

У уводним речима Архиепископа берлинског Теофана, и пробста Зигфирда Каспарика наглашена je значајна одговорност и улогу Цркава у изградњи мира и у процесу помирења. Каспарик се осврнуо на скупове поводом досадашњих обележавања јубилеја у Берлину 1995. и Москви 2005, и на њихов допринос зближавању Цркава, као и на њихов значај у заједничком сведочењу „Мира Божјег“. Архиепископ Теофан је нагласио да Црква увек позива на мирно решавање конфликта, и да је њен задатак и одговорност да проповеда мир. У свом излагању се позитивно осврнуо на евангелистичког пастора и теолога Мартина Нимилера (1892-1982), једног од иницијатора билатералног дијалога ових двеју Цркава након Другог светског рата, који је при успостављању дијалога тежио, пре свега, помирењу народа и Цркава после зеједнички претрпелих ратних страдања. Протестантски бискуп у Москви Дитрих Брауер је рекао да живимо у „напетим временима“ и нагласио важност дијалога, узајамног поштовања и спремности на компромис у процесу разумевања и зближавања.

 Од стране Римокатоличке Цркве поздравни говор је одржао викарни бискуп Томас Лер[1]. Он је пренео поздраве кардинала Рејнхарта Маркса, председавајућег Немачком бискупском конференцијом, и бискупа Герхарда Фајгеа, председника Екуменске комисије Римокатоличке Цркве у Немачкој. Своје присуство на овом сусртету је оценио као „јасан екуменски сигнал“ да се билатерални дијалози између Цркава (РПЦ, Римокатоличке и ЕКД) „не посматрају изоловано, већ да се узајамно допуњују и обогаћују“. Он се осврнуо на актуелну ситуацију у свету којом владају конфликти и ратови, и на избегличку кризу. Поводом поново модерне тезе о тзв. инхерентном религијском потенцијалу за насиље, он је казао да се при томе често занемарује улога религије и њен допринос у мирном решавању конфликта. „Ми хришћани верујемо у Бога помирења и мира. Ко жели да води рат и чини насиље, не треба да се позива на Бога,“ додао је он.

Генерални конзул Руске Федерације Сергеј Ганжа је изложио да је Руска Федерација заинтересована за дијаолог међу Црквама, јер оне, за разлику од политичара, теже ка кооперацији, а не ка конфронтацији.

Библијски и патристички аспекти: „Бог мира“

Проф. Владимир Бурега, проректор Кијевсе Духовне Академије, у реферату Бог рата или Бог мира? Разумевање рата и мира у Новом Завету и црквеној традицији сучељавао је употребу појмова рата и мира у Старом и Новом Завету. У Старом Завету „Рат Господњи“ је, пре свега, значио рат монотеизма против паганства и био је вођен по „директној заповести Божјој и у савезу са Богом“. „У том рату Сам Господ уништава непријатеље Израиља“, рекао је проф. Бурег (види нпр.: 1 Сам 17,47, 1 Сам 18,17). Важнији смисао овог термина је његов есхатолошки аспекат: Стари Завет наговештава долазак „Царства Месије у којем неће бити рата“ (види нпр. Михеј 4,3). То значење налазимо и у Новом Завету (нпр. Марко 13,7-8, Откр 12,7-8), у којем се појам рата, иначе, знатно мање користи него у Старом, свега 23 пута. Поред тога, рат се у Новом Завету употребљава у више контекста: 1) рат ђавола са Богом; 2) рат ђавола са светима; 3) рат људи међу собом; 4) рат човека са самим собом, одн. с грехом, при чему се нагласак ставља на унутарње борбе у човеку, а не на спољашње борбе међу људима, изнео је професор Бурега. Он је навео да је у Новом Завету појам мира важнији од појма рата. Тако је главна садржина Јеванђеља, Књиге мира, вест о миру који је Христос донео на земљу. Исус је у „Себи Самом помирио Бога са човеком“ и на тај начин открио и пут помирења међу људима.

Проф. Христфрид Ботрих се осврнуо на екуменске постулате о рату који су формулисани током 20. века. При томе је главни постулат: „Рата по Божјој вољи не сме да буде!“, како је формулисано на оснивачкој скупштини Светског Савета Цркава у Амстердаму 1948. године. Стога је и насловио реферат „Бог мира“: Рат и мир у библијском предању, с посебним освртом на значење исповедања Бога као „Бога мира“. У првом делу свога излагања је нагласио да говор о тзв. „светом рату“ није библијски, већ савремен, и да се као такав први пут појављује у контексту ратова против Наполеона. Самим тиме, ратови не припадају сакралној, већ профаној сфери, нагласио је. И он је, у другом делу излагања, истакао да је мир „обележје Јеванђеља“ и да је „добра вест“ - вест о миру. Само „хришћанство је по својој суштини заједница миротвороца“, а свако одступање од ове суштине припада „тамној страни историје Цркве“. У завршном делу је нагласио да је помирење и извор и послање Цркве, које се, пак, темељи на на Божјем деловању у чину помирења. Суштина Божјег мира пројављује се у Исусу Христу, који је „наш мир“ (Еф. 2,14), не само у есхатолошком смислу, него и „реално у времену у историји“. То даље подразумева да мир не треба стварати, већ га треба „прихватити и очувати“. Улога Цркве је да гради „праведни мир“; говор о тзв. „праведном рату“, напротив, води у заблуде. Заповест је одупрети се сваком покушају политичке манипулације Цркве, истакао је, јер је она простор у којем се чује Реч Божја.

У дискусији је архимандрит Филарет навео да је у Социјалној доктрини РПЦ, документу објављеном 2000. године, први пут једна православна Црква систематски обрадила савремена друштвена и етичка питања, што ипак није коначни став Цркве по питању рата и мира. Проф. Мартин Тамке је нагласио да је „сведочење мира задатак Цркве“.

Дјаконијски аспекти

Дијакониска улога Цркве у савременом друштву је први пут тематизована у оквиру билатералних дијалога РПЦ и ЕКД-а. Маргарита Нељубова, сарадница Одељења за спољне односе Московске Патријаршије, говорила је о историјском развоју и актуелној друштвено-социјалној делатности РПЦ у реферату на тему Дијаконија – пракса и перспективе сарадње.  Насупрот распрострањеном уверењу да је дијаконијска делатност у Православној Цркви маргинална, Нељубова је навела да је РПЦ у периоду пре Октобарске револуције имала развијену инфраструктуру у овој области, која је у потпуности уништена за време комунизма. Тада је, као што је познато, улога РПЦ сведена на литургијску службу, и на тзв. приватну сферу, иако је комунистички систем њу строго надгледао и контролисао, тј. најгрубље нарушавао. Она је навела да се РПЦ, поред изванредних успеха у периоду после слома комунизма, и даље налази у тзв. институционалној фази у којој се тек (поново) оснивају сестринства и братства која се баве социјалним радом. Очигледан је раст институција на овом подручју у РПЦ, која оснива, између осталог, старачке домове, домове за сирочад, за зависнике од разних опијата и др. Поред тога, РПЦ објављује и студије на ове теме, и омогућава даље образовање црквених и социјалних радника у овој области. Као актуелни изазов је навела, између осталог, и недостатак „дјаконијске теологије“ и дефинисања њене улоге у друштву, као и недостатак теолошке рефлексије улоге лаика и свештеника у дјаконијској служби. Нељубова је изнела да РПЦ не добија финансијску подршку у своме раду од стране државе. У даљем излагању је захвалила на срдачној помоћи ЕКД-а, која је започета већ 1990. год., на изградњи дјаконијске инфрастурктуре РПЦ у овој важној црквеној служби.

Са евангелистичке стране је говорила свештеница Корнелија Филкруг-Вајцел, председница Евангелистичке службе за дијаконију и развој. У реферату на тему Дијаконијски ангажман ЕКД-а, са посебним освртом на делатност Евангелистичке службе за дјаконију и развој изложила је преглед раних аспеката у дијаконијским активностима, која обухватају: 1) непосредну помоћ свима који страдају (нпр. хуманитарна помоћ у кризним ситуацијама; црквене болнице, старачки домови и и др.); 2) друштвену дјаконију, у којој се Црква залаже да социјална права (нпр. рад на интеграцији странаца и избеглица); 3) политичку и структуралну дјаконију, у којој Црква даје „конструктивне предлоге и интервенише код националних законодаваца, ЕУ и УН, а у корист општег добра“; 4) пророчку дјаконију, у којој Црква „у екстремним ситуацијама подиже свој глас против сопствене владе и ЕУ, у коме опомиње и упозорава када се појави опасност од систематског угрожавања људских права, опасност од рата итд.“; 5) међуцрквени рад у области даљег образовања у оквиру дјаконије, развоја, хуманитарне помоћи.

Поред рада на националном нивоу, дјаконијске службе Евангелистичке Цркве су имплементиране и у глобалне организације (нпр. Екуменски Савет Цркава, Лутерански Светски Савез). Висока професионализација, развој дјаконије као друштвене науке и распрострањена делатност у оквиру друштвено-социјалног ангажмана допринеле су да се ове организације финансирају од стране сопствене владе, ЕУ и УН. Све ове друштвено-социјалне организације и њихов рад нису одвојени од Цркве, већ представљају њену значајну делатност, додала је пасторка Филкруг-Вајцел. Црква има позвање да сведочи и служи свету, али и да се не „стопи“ са светом. Истовремено је и део цивилног друштва, и као таква ради и у сарадњи са секуларним организацијама. Мерило у том раду је: усаглашеност циљева и вредности.

Иако постоји одвојеност државе и Цркве у Немачкој, Црква има партнерски однос према држави, и обратно (нпр. у области образовања: постојање теолошких факултета на државним универзитетима и веронаука у оквиру општег образовања). Држава очекује од Цркве и дјаконије да учествују у изградњи социјалне државе, да заступају интересе свих који су социјално угрожени,  да учествују у политичким дискурсима, да дају понуду у складу са хришћанским вредностима, и да на тај начин допринесу „систему вредности и социјалној уравнотежености друштва“.

Црква, одн. дијаконија не очекују од државе посебан статус у односу на друге друштвене актере. Оне очекују да држава социјална права и саму инфраструктуру за социјални рад имплементира и одржава. „Ту спада и прикладно финансирање цивилних, и специјално црквених и дјаконијских служби, са поштовањем њихове самосталности и посебне службе црквених актера, који се у своме самоодређењу као проповед Царства Божјег разликују од службе нецрквених актера“, како је пасторка Филкруг-Вајцел објаснила. Аутономију од државе Црква себи омогућава и кроз алтернативне изворе прихода, нпр. кроз добровољне прилоге и црквени порез. (Евангелистичка Црква у Баварској је, нпр., у 2015. години имала 856,4 милиона евра прихода, од тога, између осталог, 682,6 милиона од црквеног пореза, 3,4 мил. од добровољних прилога, 48,8 мил. од стране државе; примедба ауторке И.Ц.П.)

У дискусији је Митрополит Иларион захвалио ЕКД и немачким хришћанима уопште на помоћи у изградњи дјаконијске инфраструктуре у Руској Федерацији. Владимир Хулап, проректор Духовне Академије у Петрограду, указао је на то да у Руској Федерацији, насупрот партнерству између државе и Цркве, често влада патерналистички однос државе према Цркви, и обратно. Архимандрит Филарет је рекао да су у Руској Федерацији као модел за изградњу односа државе и Цркве служила западна уређења, па ипак РПЦ се стално критикује и негативно оцењује у западним медијима („недостатак независности од државе“, „сервилан однос према држави“, „клерикализације друштва“ итд.). Он се пожалио и на преношење западних медија (Франкфуртер алгемајне) у којима се погрешно тврдило да Митрополит Иларион захтева укидање принципа одвојености државе и Цркве. Он је навео да је Митрополит заправо рекао да је против одвојености у којој је религија изван јавне сфере, односно против одвојености у којој се религија своди на искључиво приватну сферу.

Бискуп Бедфорд-Штром се на то осврнуо и казао да у важећем демократском систему у СР Немачкој религија има јавну функцију и да има важну улогу у етичкој оријентацији друштва. Поред оваквог система, додао је, постоје и модели уређења односа државе и Цркве где је јавни простор слободан од религије (нпр. у Француској). Критика изречена у поменутим медијима је једна типична лаицистичка позиција, објаснио је, и није општеважећи принцип у демократским уређењима. Он је навео да је и сам био неправедно нападан од појединих медија који заступају позицију да он, тобоже, жели да уведе теократију. Тзв. „мешање Цркве“ у јавном политичком дискурсу је њена етичка служба, њено право и њена дужност, која је релевантна у свакој озбиљној демократији, нагласио је бискуп. 

Аспекти цивилног друштва

Професор Александар Рар, директор Немачко-руског форума, говорио је на тему Сачувати или модернизовати. Другачија очекивања цивилног друштва од њихових Цркава на Истоку и Западу. Он је указао на различите позиције цивилног друштва у СР Немачкој и Руској Федерацији. У Немачкој, у којој влада функционални демократски систем, цивилни сектор је веома развијен и просвећен, и у стању је да врши политички притисак. По његовом мишљењу, цивилни сектор је ту коректив држави, чак и пета власт. Руска Федерација се, по њему, налази тридесет година иза „Запада“, јер тек од деведесетих година је у њојзапочела изградња цивилног друштва. При томе, руско друштво има другачије приоритете и циљеве, додао је. Оно се, пре свега, налази у процесу налажења сопственог идентитета, и често тражи узоре из традиције, одн. из периода пре Октобарске револуције. Црква се у таквој констелацији често посматра као веза са тим периодом, о чему сведочи нпр. филмска продукција (филм „Острво“). Једноставно преузимање западних вредности се у руском друштву не прихвата, рекао је.

Накадашњи министар и садашњи председник Народног савеза за неговање немачких гробља, Маркус Мекел, казао је да у некадашњој Демократској Држави Немачкој није постојала свест о одговорности Цркава за рат и за помирење. Тек кроз екуменске иницијативе, поготово кроз концилијарне процесе Екуменског Савета Цркава, настала је свест о одговорности Цркава, као дела цивилног друштва, за активан допринос помирењу народа. Он је истакао важност „исповедања [евангелистичке] Цркве да је Други светски рат био нападачки, уништавајући и расистички мотивисани рат.“ Ипак, задатак Цркве је да индивидуалној жалости дā простора, иако су војници учинили злодела. Поред тога, њен задатак је да ради на помирењу и образује младе. По његовом мишљењу, овогодишња комеморација жртава погинулих у рату у Немaчкој посебно је успела, јер је обухватила све жртве рата. Он је навео да су обе земље, Немачка и Совјетски Савез, одговорне за ратна страдања, јер је рат, како је навео, започео споразумом између Хитлера и Стаљина 1938, а не тек 1941.  године.

Митрополит Иларион је у дискусији подсетио на то да је у постсоцијалистчким друштвима распрострањено гледиште да се улога Цркве своди искључиво на приватну сферу, и да је процес интегрисања Цркве у цивилно друштво и даље у изградњи. Он је нагласио да се РПЦ при томе угледа на моделе из земаља Европске уније, поготово Немчку. На реферат свештеника Мекела се осврнуо рекавши да „ратне ране и даље крваре, и да је задатак Цркве да их лечи“. Пасторка Филкруг-Вајцел се није сложила са тврдњом проф. Рара да Цркве у Немачкој имају функцију моћи, нити да су пета власт. Сва њихова моћ је дискурзивна, односно „моћ кроз мудрост и кроз аргументе“, додала је. Проф. Мартин Тамке се такође осврнуо на реферат проф. Рара и истакао да је и друштво у Немачкој у непрестаном процесу тражења идентитета.

По завршетку скупа делегације су посетиле некадашњи нацистички концентрациони логор у Дахау, недалеко од Минхена. Посетили су руску Цркву посвећену Васкрсењу Христовом и евангелистичку „Цркву помирења“.

Иначе, последњи сусрет делегација одржан је 2012. у Русији. Пре тога је дошло до кратког прекида односа због избора бискупице Маргот Кесман за председницу ЕКД. РПЦ је у последње време прекинула односе са одређеним протестанстким Црквама због њихове афирмације хомосексуалних веза и прихватање хомосексуалних пастора и пасторкиња. И пре овога сусрет су извесни аналитичари изразили забриност за наставак дијалога и прогнозирали његов крај због ове проблематике.[2] Поред ових контроверзних гледишта, постоје и друга актуелна питања која нису тематизована, као нпр. црквенополитички став у односу на рат у Украјини и у Сирији.

Организатор скупа др Марин Илерт је за евангелистичку агенцију епд навео да је „циљ сусрета био говорити о аспектима, где су заједнички ставови могући“[3], што сведочи о неизвесностима пре самога сусрета о исходу и наставку дијалога. Сада изгледа сигурно да је наставак дијалога загарантован, о чему је сведочио присан и близак однос предводникā делегација. Бискуп Бедфорд-Штром је по завршетку сусрета на друштвеној мрежи фејсбук написао да је међуцрквени „дијалог поново интензивиран“[4]. Митрополит Иларион је на почетку дијалога изразио сумњу око наставка дијалога и рекао да постоје извесне тешкоће. На крају сусрета је оптимистички истакао: „Наш дијалог неће престати!“

др Ирена Целтнер Павловић, Ерланген