Закључен светски Синод бискупа о теми ”Призив и мисија породице у Цркви и савременом свету”

Сазив XIV редовног Синода бискупа на тему  ”Призив и мисија породице у Цркви и савременом свету” окончан је свечаним понтификалном Евхаристијом у базилици Светог Петра у Риму у недељу, 25.октобра 2015.г. Почев од 4.октобра 2015.г. је тачно 270 синодалних отаца дискутовало о актуелним питањима породице.

Поводом завршетка рада Синода у конференцији за штампу су чланови Бискупске конференције Немачке на челу са кардиналом Рајнхардом Марксом, надбискупом за Минхен и  Фрајзинг, издали саопштење чије тезе овде укратко желимо да парафразирамо. Разлог томе се састоји у чињеници да је у овој високо теолошкој групи – Relatio: Circulus Germanicus - деловао представник Светог Синода Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџић.

У том саопштењу се вели да кардинали, надбискупи и бискупи са благодарношћу окончавају рад тронедељног Синода бискупа у Риму у коме су интензивно и охрабрујуће, контраверзно, али искреног срца расправљали и хрвали се о истину са представницима из целога света, продубивши теолошка питања, суочени са животном реалношћу породица. Те три недеље су биле и духовни доживљај и сабратски дијалог кроз који смо тражили путеве како да мисија породице у Цркви и у свету буде позитивна, вели се даље у том саопштењу.

Основа за наша саветовања били су, поред Светог Писма и Предања, и речи Другог ватиканског концила: радост и нада, туга и страх људи данас, посебно оних који су било на који начин потиштени, такође су радост и нада, туга и страх ученика Христових (Gaudium et spes 1). У том духу смо разматрали теолошки и практично о потребамапородица.

Бискупски Синод је ситуацију у породицама узео у разматрање са свом озбиљношћу: отворено, искрено, глобалнодиференцирано, али у свему на усаглашен начин. Брак и породица су, и мимо свих културних разлика, константна величина у заједничком животу људи. Зато је Синод благодаран Папи Фрањи, који се одлучио на тај синодални корак Цркве о овој теми. Он је отпочео упитником који је лањске године Ватикан упутио свим бискупијама широм света. Окончањем овог Синода тај процес није приведен крају, већ значи две тачке: ми морамо да наставимо тај пут сапородицом и у породицаа даље. Ни једна глобална установа не прилази теми породице са толиким ангажовањем  и трезвеношћу но што је то то учинио овај Синод.

Синод је показао колико велики значај Црква приписује браку и породици. То уверење је имало у свим саветовањима свакад широки консенсус. Црква бодри људе да живе у браку и породици, односно да се на тај пут сами одлуче и да кроз пут узајамне верности противрече и одољевају тешкоћама.

Синод је истакао да је сасвим нормална животна свакодневица израз сведочанства. Истовремено, смо ми сви позвани да породице јачамо и пастирски надгледамо. То може бити правозаступничке природе у примерима социјално-политичког ангажмана у корист породица које имају више деце или, пак, за самохране родитеље зарад њиховог признавања у социјалним системима. То је потребно да се подупире и унутар Цркве, на пример, кроз одговарајућу обуку пастирских повереника који би се бринули у својству пратилаца породица и кроз бољу припрему кандидaта за брак, односно пратњу у првим годинама брачног живота саветодавном службoм.

На Синоду је постао јасно да црквена испомоћ, посебно у хитним/неопходним ситуацијама, представља изазов, например, када је васпитање постало тешко, чланови породице оболели или, пак, телесна хендикепираност или душевна обољења изискују посебну бригу и негу, када брачни супружници живе у свађи, када су парови разведени или сеналазе у разводу или пак живе у новом браку или браку сличној вези.

Овде је важно истаћи не само оно што Црква у таквим случајевима чини и колика је њена заслуга, већ искрено рећи ишта је Црква пропустила да учини: погрешно схваћено настојање да се учење Цркве ”високо држи” доводило је докаменог и немилосрдног држања у односу на бол и патњу људи, посебно према невенчаним младим женама са децом рођеном у ванбрачном односу или према људима у предбрачним или изванбрачним односима, према хомосексуално оријентисаним и према разведеним и другобрачнима. Као бискупи молимо све те људе да нам опросте, и то смо унашој радној групи формулисали.

Кад је била у питању тема другобрачности разведених, неоходна су разликовања ситуација. Нама је пошло за рукомда искључимо паушалне осуде. Синоду је постало јасно да је свака животна ситуација индивидуална и као таква морабити испитана. Накнадно гледано, жалимо што нам је у неким ситуацијама недостајало више храбрости да се интензивније суочимо са реалношћу и што знакове времена нисмо препознали, кроз које нам Бог нешто поручивао. Али ми признајемо да смо у међувремену научили да се ослонимо на сопствену културу и искуство.

Синод бискупа је саветодавни орган Папе. Ми ћемо његов даљи пут пратити молитвама. На Папи Фрањи је сада задатак да пуноћу резултата користи у корист Цркве.

Свети Отац може да на основу њих донесе одлуку за целокупну Цркву, при чему он жели  Јединство Цркве и синодални пут и устројство, као што је истакао у својој историјској омилији.

Ми ћемо оно што је разматрано на Синоду, код куће продубити и тражити конкретне примене. Као Црква ми идемо заједно и живимо са људима, брачним паровима, породицама, напосе са онима у нужди/тескоби, као и са њиховом радошћу и надама, тугом и страхом. Питања која нас прате јесу: како да отворимо путеве ка Христу и не затворимо их? Како да интегришемо све људе у Цркву? Како да постанемо Црква отворених врата? Како да се односимо према породицама у тешким животним положајима, као на пример, према избеглицама и да им омогућимо живот удостојанству као што нас Јеванђеље учи? Како можемо да унесемо нови елан у пасторалну бригу о породицама?

Закључни текст Синода бискупа отвара нове перспективе деловања и даје нове импулсе за даља теолошка размишљања.

Важно је да синодални пут Цркве даље тече. Можда је тек почео. Црква остаје на том путу са људима и у питањима брака и породице. Тај пут ћемо наставићемо са Папом Фрањом. Ми се враћамо охрабрени и ојачани натраг у своје дијецезе.”

Ово саопштење чини pars pro toto неку врсту интегралног гласа и тенора целокупног Синода који се већ данас сматра историјским.

протођакон Зоран Андрић, Минхен/Рим.