Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија
Зборник радова „Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија“ представљен је у петак 12. октобра у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду.
Промоција је одржана у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду, „Службеног гласника“, Института за теолошка истраживања ПБФ и Полимског музеја Беране.
Овом догађају, поред великог броја посјетилаца, присуствовали су и Њихова Преосвештенства Епископи нишки Јован Пурић и хвостански Атанасије Ракита, као и министар културе у Влади Републике Србије Братислав Петковић, истакнути професори Београдског универзитета, приређивачи Зборника, као и бројни културни посленици.
Зборник радова Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија представља резултат двогодишњег рада широког круга истраживача и читавог низа историјских и неисторијских дисциплина. Четрдесет и пет научника из Србије и Црне Горе освијетлили су дио богате прошлости и разнородног насљеђа једног недовољно познатог, а важног сједишта умјетничког стварања и црквеног живота. Ријеч је о манастиру Светог Георгија код Берана у оквиру сагледавања живота манастира и Епархије у периоду од друге половине 12. вијека до данас, на шта је у уводној ријечи, благосиљајући скуп, подсјетио Епископ Јоаникије. Он је подсјетио да је Зборник настао након научног скупа, који је 2010. одржан у Беранама, организованог поводом јубилеја 800 година Будимљанске епархије.
“Несумњив допринос науци поменутог научног скупа и из њега насталог Зборника радова плод је добре сарадње, стрпљивог рада, несебичног залагања чланова Организационог одбора и учесника научног скупа, а у наставку Уређивачког одбора са великим бројем сарадника. “
“Лимска долина, у дијелу старе Будимљанске, садашње Будимљанско-никшићке епархије украшена је многим преднемањићким и бројним немањићким светињама од којих је добар дио сачуван до дана данашњег. Значајно мјесто међу њима заузимају Ђурђеви Ступови, задужбина сина првенца великог жупана Тихомира Првослава, синовца Светог Стефана Немање, у којем је Свети Сава поставио и утврдио трон епископа будимљанских давне 1219/20. Колики год је значај ове светиње и осталих које су настале у њеном духовном сазвежђу, њена историја је, нажалост, доста затамњена, макар до овог часа. Са обновом овог епископског сједишта у Ђурђевим Ступовима, примивши службу епархијског архијереја и обнољене Епархије будимљанско-никшићке примили смо уједно и дужност да поспијешимо и изучавање Лимске долине, посвећујући највише пажње Ђурђевим Ступовима и Будимљанској епархији“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
Овај Зборник има за циљ да освијетли дио богате прошлости и разнородног насљеђа недовољно познатог, а важног сједишта умјетничког и црквеног живота манастира светог великомученика Георгија код Берана, подручја Будимљанске Епархије у периоду од друге половине 12. вијека до данашњих дана.
Уредник овог Зборника проф. др Бранислав Тодић је истакао да Зборник није замишљен као збир прилога, већ да се свеобухватно бави историјом, умјетничким и културним вриједностима ове Епархије.
Проф. др Јелица Стојановић је говорила о радовима везаним за лингвистичку и књижевно- језичку проблематику. Она је подсјетила на велики научни скуп “Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија“ одржан прије двије године у манастиру Ђурђеви Ступови, а поводом осамстогодишњице живота древне немањићке задужбине.
“А како се језик, нарочито језик тако дубоке традиције и вјековне историје као што је српски језик, и данас најбоље чува историјским свједочењем, проучавањем, разоткривањем и проучавањем исконског и историјски вјековног континуитета српског језика, то је овај скуп окупио одабране стручњаке србисте и слависте, из области историје језика, историјске дијалектологије, ономастике, што је омогућило да се сагледају коријени на којима је утемељен и из којих је проистекао и проистиче српски језик, на којем су утемељени и Ђурђеви Ступови, а који су, истовремено, живо свједочење српског језика“.
Сагледавајући радове са овог симпозијума, који су везани за језичку и књижевно-језичку проблематику, Јелица Стојановић је као посебну вриједност, нарочито за проучавање историјата манастира Ђурђеви Ступови, истакла рад Гордане Јовановић и Гордане Томовић: Старосрпски натписи из манастира Светог Ђорђа код Берана и из околине, који, према њеним ријечима представља резултат великог труда и знања. Старосрпски натписи овог манастира и околине “својом разноврсношћу и распоном (13-17. век) сведоче о снажном духовном центру који је постојано истрајавао кроз сва тешка времена политичких и друштвених промена“.
“У овом раду је обрађено дванаест старосрпских натписа, дати су њихови снимци, рашчитани су, растумачени садржаји и дат њихов историјско-културолошки оквир, палеографске и језичке одлике. Ту спада изузетно занимљив, из многих разлога: Запон великог хумског кнеза Петра (1220-1226), кнеза хлмскога (са старосрпским и латинским натписом), сина кнеза Мирослава и синовца великог жупана Немање. Анализа ових аутора показује да запон спада међу врхунска дјела златарства, свједочи о врхунској вјештини српских мајстора (можда већ из радионице у Брскову), о вјештини умјетничког и сликарског рада, о блискости и повезаности животињских представа и флоралног низа са украсима иницијала Мирослављевог јеванђеља краја 12. вијека, као и представама животиња у порталу у манастиру Студеници, док ћирилични натпис одговара општем натпису кнеза Мирослава из цркве светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Све ово говори о једном лијепом и великом богатству, разноврсном умијећу, складу и повезаности у стваралаштву на просторима немањићке државе“, нагласила је Стојановићева.
Протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић је казао да промовисани Зборник спада у најамбициознија остварења на пољу истраживања и презентације регионалне историје и умјетничког насљеђа српског народа.
“Епископија Будимљанска је оставила дубоке духовне трагове и данас видљиве, материјалне којима се и данас дивимо, као садашњи нараштај наше Цркве у непрекинутом временском току. Ако говоримо о томе шта је пре почело, онда је то најпре био манастир и манастири, а потом епископија као црквена и духовна пуноћа најпре Жичке архиепископије Светог Саве, а потом Пећке патријаршије и њених патријараха, који су, како читамо, придржавали свештени духовни престо Светог Саве српског. Светосавска епископија није само једна територија и област. Она јесте и то, али је и нешто више, она је жива заједница народа Божијег, како у својим пастирским посланицама воли да каже свети апостол Павле када говори о хришћанима уопште, о хришћанима као, заиста, Божијем народу, народу покајаном, исповеђеном, народу крштеном и миропомазаном и причешћеном и тако очишћеном од сваке духовне и телесне прљавштине. За такав народ свети апостол Петар каже да је, заиста, народ Божији, род изабрани, царско свештенство, народ свети и освештани. На примеру сваке епископије чија је глава епископ, као наследик апостола, то се најбоље види у случају Будимљанске епископије. У овој епископији, то показују бројни радови у овом Зборнику, почело се од малих духовних оаза као здравог семена, заправо духовних бисера какви су манастири и њихове заједнице, или пак, усамљеници, отшелници у пустињи, забитим местима ван насеља и ван домашаја овог света“, рекао је др Поповић.
Доцент др Татјана Стародубцев је указала на велики научни допринос који пружа зборник радова “Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија“ као веома садржајна књига са строгим научним приступом.
“Пред нама је изузетно садржајна књига. У њој су представљени не само историја, историјска географија, архитектура, сликарство, резултати археолошких и теренских истраживања на простору Будимљанске епархије и њене катедралне цркве, већ и у областима које је окружују. Студије су разнородне, посвећене разноврсним темама и различитим временима. Оно што их, међутим, све повезује јесте строг научни приступ, односно поштовање методолошких принципа. Све су засноване на пажљивом ишчитавању извора и литературе, као и на често напорним теренским истраживањима“, запажа др Татјана Стародубцев.
Вече промоције употпунило је појање хора “Мокрањац“, при Светосавском храму.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
