Земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века

Мирослав Лазовић је професор Универзитета у Београду на Одсеку за зидно сликарство, носилац ордена Светог Саве, аутор бројних радова и педагог. Дуго година се бави сакралном уметношћу. У огромни атеље испод Панчевачког моста улазимо са Драганом Петровићем, његовим пријатељем, и питамо у чему га православно сликарство надахњује за велику уметност.

- За велику уметност потребна је велика надрационалност која је и основа духовне и уметничке инспирације. Велики део историје уметности испуњен је хришћанским мотивима. За мене бити човек значи бити хришћанин, каже Мирослав Лазовић.

Видео сам Ваш леп мозаик у етно селу Станишић, на чесми и у крстионици. Дрвенграду, Емира Кустурице, поклонили сте, такође, диван мозаик Светог Саве. Ваши мозаици ће красити и храм у Прокупљу чији је ктитор Стојан Цветковић, власник фирме Килер Ауто.

- Своје мозаике пажљиво радим. То је сложен процес. Процес од скице до реализације је процес у којем и човек духовно сазрева. Понекад осећам радост стваралаштва кад савлађујем отпор који материјал носи собом. То ме подсећа на књигу Постања када Дух Свети лебди над оном масом која је без облика и пуста. Мислим да се ту човек приближава Творцу јер је човек imago Dei. То је основ сваке религиозне уметниче имагинације. Руководим се тиме да она има дидактичну семантику. За мене уметничко дело мора да изазове дивљење или, ако хоћете, религиозни занос који нас чини бољим, племенитијим и хуманијим.

Лепа Вам је Пресвета Богородица рађена у техници витража. Одувек сам уживао у витражима како православним, тако и западним. Витражи Нотр Дама изазивају у човеку ону снагу Божанске речи „нека буде светлост".

- Витраж је техника у којој се се сегменти слике од обојеног стакла спајају оловним лајснама, а уз помоћ светла доживљавамо узвишено. Витро и значи пролаз, а знамо да је Пасха пролазак поред смрти која је тотална тама. А знамо да је Христос васкрсао и да је светлост засијала из гроба. Скупљам тако расуту лепоту светлости и сажимам у лик. Понекад се сетим Андрићевих речи: „лица људска не могу их се нагледати". Утолико то више важи за свети лик Пресвете Богородице, који нас узводи њеном прволику на небу обасјаном неодољивом нествореном светлошћу.

Радили сте витраже на капели у Диселдорфу?

- Да, то су декоративни витражи који употпуњују амбијент.

Доста сте радили за нас у Диселдорфу. Наши свештеници имају укуса када су вас изабрали.

- Да, јако сам захвалан свештеницима, оцу Данилу Радмиловићу, оцу Неђи и оцу Миловану, што су нас, поред много уметника, изабрали. Са студентима сам радио декорацију у сали црквеног дома у Диселдорфу. Унели смо моравски стил који је кичма српства. У централном делу сале осликана је света лоза Немањића, јер је и Дом посвећен светом Симеону Мироточивом.

Нисте хтели попут других уметника да уклоните Јашовићев живопис, мада је било много уметника који су то предлагали. Велики је подвиг победити уметничку сујету. Захваљујући оцу Томи Ђорђевићу из Ћуприје и оцу Милораду Јовчићу, сада пароху у Адеилајду, и црква у Ћуприји је осликана прелепим живописом Драгана Јашовића.

- Јашовић је изванредан уметник. У цркви у Диселдорфу више је радио статичне фигуре, по распореду у доњој зони цркве, и осликао куполу. Ми смо фреске очистили и конзервирали, а живописали све остало. Не постоји дисконтинуитет.

Коју бисте композицију издвојили?

- Издвојио бих, због губитка Косова, композицију Спаљивања моштију светог Саве. Композицију сам омеђио светим Ђорђем Кратовцем, а с друге стране светим царем Лазарем.

Сигурно можемо да изразимо наше жаљење због губитка Косоова, мада у мени увек светли круна Лазарева. Био сам увек следбеник неке утопистичке монархије која мислим да ће једног дана постати стварна.

- Да, срце ме боли због Косова. У Диселдорфу се налази део моштију светог Ђорђа Кратовца, па Дечанци онда долазе у Диселдорф. Та парохија је велики донатор Дечана. Мислим да нам је остало да као Јевреји у дијаспори увек говоримо „догодине славимо празник у Јерусалиму", мада је прах светог Саве развејан свуда и сади зрно горушично косовског завета. А знамо да га је спалио Арнаутин Синан паша, као што су и сада спаљивали наше светиње. Српство није угашено, Косово није изгубљено док гори у срцима. Земаљско је замалена царство, а небеско увек и и до века.

Разговор водио Горан Раденковић

Извор: Васкржњи број Гласника СПЦО Дизелдорф