Зенит религиозне иконографије у фламанској ренесанси – изложба Ханс Мемлингових диптиха, триптиха и портрета у галерији Scuderie del Quirinale у Риму

У угледној галерији слика »Scuderie« у Риму, која је уметнички депанданс палате у којој столује Председник Италијанске републике, организована је велика монографска изложба слика Ханса Мемлинга  ”Memling rinascimento fiamingo“ - ”Мемлинг, фламанска ренесанса”, која је отворена 18. октобра 2014. и која ће трајати до 18. јануара 2015. г.

Приређивач ове амбициозне изложбе је Тил-Холгер Борхерт из Хамбурга, један од најпозванијих тумача холандског сликарства у 14. и 15. веку, као и Мемлинговог сликарског опуса, који је и аутор истоименог опсежног каталога.

Ханс Мемлинг је рођен око 1400. г. у Зелигенштату у близини Мајнца у Хесену у Немачкој.  Зна се да се учио сликарству у Келну. Тек од 1465. г. о њему има писаних трагова, будући да је тада добио грађанска права у  привредном центру, граду Бриге (Brügge) у коме је живео и делова као професионални сликар. Посебну улогу у овом граду је имала италијанска дијаспора састављена од богатих трговаца из Ђенове, Венеције или Фиренце. Мемлингова нордијска ренесанса је имала снажан утицај на италијанско сликарство. Тако се може објаснити да су Мемлингове слике биле инспирација управо сликарима са југа Италије – Рафаелу, Гирландају и Лоту.

Има историчара уметности који у пејзажу у позадини Леонардовог портерета Мона Лизе (почетак 1500. г.) виде утицај Мемлинга. Ово је теза познатог експерта за Леонардово сликарство, Пауле Натал, те се и приређивач ове изложбе, Борхерт пита није ли Мемлинг одабрао овај спој пејзажа и портрета да би угодио укусу многобројне италијанске популације у Бригеу. Изложба у Риму одражава ову и друге сличности са италијанским сликарством.

Извесно време је Мемлинг био заборављен, односно био сматран само адептом у сенци Јан ван Ајка (Jan van Eyck). Тек је пре двадесет година, о Мемлинговој 500-годишњици, он накнадно ”откривен” као велики сликар.

Изложба у Риму приказује у седам различитих секција Мемлинговов грандиозни опус. Сматра се да је његов учитељ био Рохир ван дер Вајден (Rogier van der Weyden). Триптихон цистеријанском игуману ”Распеће за Јана Крабеа”, које се данас налази у Вићенци, потврђује ту тезу, као и многи други изложени триптиси, који се данас добрим делом налазе у галерији ”Уфици” у Фиренци или у Лувру у Паризу и који су изнајмљени за ову велику и ретку ретроспективну монографску изложбу.

Приређивач Борхерт вели да је Мемлинг као никоји други уметник знао да суптилно продре у религиозну психу својих налогодаваца. Тако је Мемлинг знао да дочара амбивалентност једног банкара који је финансијском подршком религиозног сликарства тражио себи искупљење и спасење. То је случај са девотним гестом лихвара Томаза Портинарија.

На Мемлинговим сликама је свет у најбољем поретку.  На њему је видљив велики склад између црквених кнезова, са једне, и самосвесног грађанског сталежа, с друге стране. Новац има одлучујућу улогу у еманципацији донатора/приложника. Олтарске композиције постају престижни медијум којима се дародавци, приложници и донатори желе овековечити. Црква и комерц (трговина) су њима ушле у алијансу која није била мистична унија, али израз сликарске фантазије у којој су донатори  на библијским сценама бивали уткивани у богоугодан контекст, у позе са пијететом или  истицани са дидактичким моралним  врлинама. За ту сврху су посебно погодовали формати диптиха и триптиха. У њима Мемлинг показује своју перфектну сликарску виртуозност – експлозије светлих боја и дар истовременог приповедања. Тако му је пошло за руком да, симултаном нарацијом, на једној маестралној композицији прикаже 17 епизода ”Христових страдања”. Мемлинг је режисер и драматург савршеног света  у религиозном космосу. Његове композиције обилују пуноћом детаља и јединственом колоритном раскошношћу.

Као на каквој литији се креће посетилац од дела до дела, од ”Јан-Крабе-триптихона” до ”Морел-триптихона”, на чијим се крилима налази насликан ондашњи градоначелник Бригеа, Виљем Морел са својом породицом. Мемлингов свет је свет генијалне сликарске имагинације. Његовим фигурама и актерима недостаје пластичност и животност, што је општа карактеристика сакралне иконографије као перфектна инсценација мистерија тога времена. Мемлингови портерти обилују, пак, суптилном психологијом псевдо-реалистичних израза са преливима ироније.

За потписника је место Мемлинга у Пантеону сликарства Запада раме уз раме са Рафаелом и Леонардом, а по дубини изображеног религиозног осећања оно је на првом месту. Овога мишљења је био и велики немачки теоретичар романтике Карл Вилхелм Фридрих Шлегел. Ова изложба у Риму је велики празник сакралног сликарства једног од највећих генија сакралне иконографије Запада.

протођакон Зоран Андрић, Минхен