Жива Црква у Херцеговини

Цркву Мале Госпојине, у селу Шћеница, регија Бобани, на граници БиХ и Републике Хрватске, четрдесетак километара од Требиња, у суботу је посјетио Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије, обнављајући, како нам рекоше многобројни окупљени мјештани, на симболичан начин и живот у тридесет пет ратом опустошених бобанских села.

Село Шћеница је некада било центар Бобана, јер је ту, поред цркве, била и школа, некада и жандармеријска станица. У рату је све у селу порушено и данас ту живе само двије породице, али је обновљено пет кућа и живот се овдје полако враћа. О томе је, у разговору са овдашњим домаћинима, говорио и Владика Григорије: „Ову цркву обнављају сами ови људи из села, и то ме вишеструко радује, јер живот се враћа у ове крајеве, и ово је један од ријетких примјера у нашој Епархији. Засигурно, урадићемо иконостас на цркви и ове вриједне мјештане помоћи и у сваком другом погледу", истакао је Владика Григорије.

Овај крај и ово село, како их Владика Григорије назива - „заборављеном земљом између два свијета", јер се налази између два велика свијета, Истока и Запада - ентузијазмом својих мјештана и вољом за обновом живота доказује да је и изнад тих великих свјетова. Односно, показује и да је Исток на Западу, али и Запад на Истоку, јер је овдје било и православних и римокатоличких села. О оним селима у којима су Срби и Хрвати живјели заједно, па су - с обзиром на то да је ово био дио окупиране територије од стране Хрватске војске - попаљене само српске куће, Бобанци не желе да говоре, због, како кажу, даљег суживота који су овдје одмах успоставили.

На Бобанима, као можда нигдје у овом дијелу Херцеговине, како рече отац Момчило Пеичић, парох бобански, човјек има осјећај да корача путевима апостолским и каменитим стазама Светог Саве. Овдје су камене куће, иако без кровова, спаљене и порушене, и сада лијепе и изгледају не као људском руком прављене, него Божјим даром створене, изникле из камена као и оно шкрто херцеговачко растиње.

Од таквог херцеговачког камена је, још за вријеме Отоманске империје, изграђена и црква, рушена и обнављана два пута од тада, увијек наново подизана прилозима мјештана, па се и овога пута, истим оним каменом којим је некада била зидана, сада поново уздигла у својој некадашњој љепоти. Сада стоји, по ријечима баке Радојке Радуловић, једне од ријетких мјештана Шћенице, „још и бјеља и љепша него је то некада била."

Иако сви радови на цркви још нису завршени, звоно на цркви је већ изливено на Опленцу у Србији, а родном крају га је даровао Саво Чичковић из Шћенице, који сада живи и ради у Тивту. Он ће, како каже, заједно са својим Херцеговцима - рођаком Новицом Чичковићем из Зеленике, али и Црногорцима са којима два рођака живе и раде у овим црногорским приморским мјестима, а који су такође давали прилоге за цркву - радове окончати до Мале Госпојине, 21. септембра.

Оно што бобанским селима, ипак, највише недостаје јесте струја и поправка пута, са којима би Бобани заиста оживјели..

Весна Дука