Живи храм Земље живих
Свети апостол Петар позива хришћане да се уграде као живо камење у храм као у грађевину духовну (1Пт 2,5). Овај позив нас подстиче да размислимо о значају храма и његовог истинског и духовног смисла. Значај светишта у његовим различитим облицима потрђује читава историја рода људског, укључујући и Свето Писмо.
За Библију, храм је место сусрета Бога и човека. и његов прототип је сам Еденски врт у коме су прародитељи уживали привилегију сусрета са Богом и обитавања у Његовој присутности. Грех првих људи је нарушио ову заједницу, и од тада се човек бори да нађе начин да изнова пребива у божанској присутности. Ова миленијумска борба није могла да буде добијена људским напорима. Човек није имао могућности да самостално обнови заједницу са Створитељем. Била је потребна објава самог Бога као неопходни услов њиховог сусрета и заједнице.
Места нарочитих божанских објава била су први храмови. У древности, она су била повезана са изворима, столетним дрветима или високим планинама. Та места су својим природним карактеристикама сведочила о животодавности, вечности и величанствености Бога који се на њима јављао. На оваквим локалитетима подизани су први олтари, а затим и храмови. Ипак, човек, грехом ослабљен и склон идолатрији и обоготворавању природних стихија, често је места божанске објаве претварао у места при којима је једино Бог могао бити објављен, географски ограничавајући његову слободу и деловање.
Култ је при таквим центрима временом постајао више магијски, а мање религијски чин. Бог са којим је одређена локација повезивана, постајао је један од многих богова који су се јављали и на другим, сличним местима. То је био Dei locale, божанство које се поштовало на једном месту и чији се утицај (претежно) повезивао са једним подручјем. Човеку је био потребан другачији, непосреднији начин да оствари комуникацију са Богом.
Зато се Бог обратио праоцу Авраму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, род, град, отачки дом... и наслеђене верске обрасце Месопотамије. Послушном вером Аврам је кренуо на пут неизвесности кроз Ханан, тада често коришћену руту бројних номадских каравана. Као и многи други путници у то време, Аврам се кретао од места до места, неретко од места једне божанске објаве до места друге божанске објаве.
Многа од тих места билa су богослужбени центри локалних божанстава много пре него је Аврам уз постојеће олатре подизао олтар Богу који га је позвао. Оно чиме су се Аврамови олтари разликовали од других јесте чињеница да их он подиже једном Богу, Богу чија објава није била ограничена локацијом, а власт подручјем. Исти Бог који је позвао Аврама из Ура учинио је савез са њим у Сихему; исти Бог који му се јавио у Ветиљу походио га је у Мамрији; исти Бог који је био сведок његовог савеза са локалним старешинама у Вирсавеји, био је и сведок његове безрезервне вере на Морији. То је био Бог који је био увек са њим, и то обитавање и заједничарење са Богом није зависило од места на којем је Аврам био, то је био лични савезни Бог (Dei personale). Аврамова мисија се није састојала у укидању ранијих верских схватања, већ у њиховом надилажењу.
МОЈСЕЈ
Оригинални спој доживљаја Бога као Dei locale и Бога као Dei personale обликован је у наредном периоду библијске историје - у периоду Мојсеја. Мојсеј је био васпитаник египатског двора, што је значило да је примио најбоље образовање свог доба. Са друге стране, деценије пастирског живота проведене у Јоторовим шаторима на обронцима синајске пустиње представљале су величанствену животну школу. Обе школе, дворска и животна, обликовале су Мојсеја у снажног харизматског вођа, доброг стратега и законодаваца. Ипак, тек божански позив учинио га је гласноговорником Божјим, посредником божанске воље.
Кључни апект овог божанског благовољења било је организовање богослужбеног живота око покретног храма, односно Шатора (Скиније) који је сматран местом божанског јављања, обитавања и сусрета са Њим. Зато је назван Шатором Састанка. Скинија је имала три дела смештена у центар израиљског логора: двориште (доступно свим Израиљцима), Светињу (у коју су ступали свештеници) и Светињу над светињама (у коју је ступао само првосвештеник на Дан Помирења) служећи пред савезним ковчегом, највећом реликвијом Израиља, престолом невидљивог Јахвеа и местом јављања Његове славе (Шекине). Скинија је постала прототип каснијих јеврејских светишта у Ханану и храмова. Светишта су формирана на местима која су се повезивала са њиховим праоцима. То је Израиљу омогућило да оствари континуитет са својим славним родозачетницима, али и да, у духу историјског континуитета, сагледа путеве који му се нуде за будућност, будућност која се показала веома турбулентном.
Насељавање Ханана и уживање у његовим благодатима, донело је Израиљу културно-цивилизацијски напредак и низ религијских искушења. Читава историја из периода судија Израиљових и велики део историје Израиљових и Јудиних царева, јесте историја борбе са синкретизмом, идолатријом и њиховим социјалним последицама. Период стабилизације обележио је последње године владавине цара Давида и знатан део Соломонове управе. Тада је Јерусалим, престони град, постао култни центар. У њему је смештен савезни Ковчег и сазидан величанствени храм. Као што је слава Господња негда испуњавала Шатор састанка, сада је, у тренутку освећења, испунила храм показавши га легитимним наследником старог светишта.
Соломонова смрт је означила пропаст уједињеног царства Јевреја, и оно се најпре поделило на на северни (Израиљски) и јужни (јудејски) део. Први је прекинуо везу са јерусалимским светиштем и давидовском монархијом, а потоњи их је учинио центром своје државне и верске идеје. Централистичка политика јудејских владара, нарочито снажна у периоду после пропасти њихових северних суседа, подстицала је уверења о Јерусалиму као богоизабраном граду, и његовом храму као дому Божјем, месту Господњег обитавања. Ово је допринело превладавању концепта Dei locale над концептом Dei personale. Истинску веру заменила је магија, а истинско богослужење - испразни и неретко изопачени култ, практикован у самом храму који је сматран гаранцијом непобедивости Јудеје и Јерусалима.
Пророци су устали против оваквих схватања. Опомињали су на потребу дубинске религијске реформе, повратка савезу са личним Богом и његовим социјалним изразима (пре свега заштити обесправљених). Опомињали су да ће и Јерусалим и његов храм бити уништени, и то се заиста десило 587/86 год. пре Хр. Цар Навуходоносор је освојио град, порушио храм, запленио свештене посуде и раселио народ. Отпочело је знаменито Вавилонско ропство. Верске и националне наде Јудеје су биле сломљене, а тада се опет јављају пророци. Они, који су некада најављивали пропаст (и то кад се будућност чинила светлом), сада су, у овим мрачним тренуцима, проповедали наду и обнову. Говорили су о Новом Јерусалиму, Сиону и храму. Било је потребно више од 70 година да би њихове речи почеле да се обистињују благодарећи толератној верско-политичкој политици нове империје - Персије. Део Јудејаца, предвођен престолонаследником Зоровавељом и првосвештеником Исусом, као и великим реформаторима Јездром и Немијом, вратили су се у постојбину започевши мукотрпан процес обнове државности, и то обновом градских зидина Јерусалима и његовог храма. То је била скромна грађевина, која ничим није досегла славу и величанственост претходне. Уочено је да пророчка порука најављује једну другу реалност - успостављање другог и другачијег храма. Почела је да се развија идеја небеског Јерусалима, Сиона и храма. Иако је Јерусалим са Зоровавељовим и каснијим Иродовим храмом остао центар култа, очекивало се есхатолошко остварење његовог смисла.
ГРАД ВЕЛИКОГ ЦАРА
Јерусалим остаје град великог цара (Мт 5,35) и свети град (Мт 4,5; 27,53), а његов храм дом Божји. Истовремено, Јерусалим није препознао време својега похођења (Лк 19,41-44), а храм постаје пећина разбојничка и најављује се његово потпуно уништење (Мт 24,2). Ова амбивалентност се нарочито добро осликава у чину очишћења храма (Јн 2,12-22). То је био веома драматичан апокалиптички чин, извршен у духу пророчке осуде искварености култа, који је појачао узаврелу атмосферу месијанских ишчекивања (Зах. 14,21). Нарочито је значајан опис Јовановог Јеванђеља који се фокусира на Христове речи: „разрушите овај храм", које су се односиле на храм Христовог тела и које су најављивале Његово страдање и васкрсење (Јн 2,12-21). Овде се суочавамо са христолошком перспективом храма која је најављена и знаменитим речима Пролога које сведоче да Логос постаде тело и ушатори се (= настани се) међу нама и ми видесмо славу његову... (Јн 1,14). Употребљени изрази указују да је јеванђелиста желео да оваплоћење Сина Божјег представи као испуњење смисла старозаветног богослужења и храма. Он је постао Скинија (Шатор) састанка којим се Бог настанио међу људима и којим је људима омогућен најнепосредмнији контакт са Богом..
Ипак, први хришћани нису лако раскинули везу са Јерусалимом и храмом. Јерусалим је имао велики значај за рану Цркву као место распећа и васкрсења Господњег, и утврђивања вере његових ученика (Mк 16,7; Лк 24; Jн 20). Ту је организована прва Црква (Дап 15,2; Гал. 2,1-2; упр Рим 15,19) из које се ширила хришћанска вера (Лк 24,46-53; Дап 1,8; упр Рим. 15,19). Јерусалимски хришћани су одржавали везу са храмом и његовим култом (Дап 2,46; 3,1; 5,12.20.42; упр Лк 24,52-53) највероватније све до суђења и погубљења архиђакона Стефана (Дап 6,11-7,60). Од тада хришћани почињу да своја богослужбена сабрања доживљавају као храм, чиме се развија еклисиолошка перспектива разумевања храма и његовог смисла. Она је нарочито развијена код св. ап. Павла који је истицао присуство Божје у Цркви, показујући да она тиме испуњава смисао храма (1Кор. 3,16-17; 2Кор. 6,1б.17). Слично ап. Петру, Павле Цркву сагледава као Божју грађевину прожету Његовим Духом (1Кор 3,9-16). Црква се доживљава као предукус есхатолошког Јерусалима, а њено богослужење као учешће у служби небеске Светиње којим началствује истински и вечни архијереј - Христос (Јевр. 12,22; упр Јевр. 11,10.19; Гал. 4,25-26).
Синтеза христолошког и еклисиолошког разумевања храма обликује се у последњем новозаветном спису. Откривење обилује алузијама на Стари завет и његов култ, које повезује са Црквом којом се хришћани уграђују у есхатолошки храм Новог Јерусалима (Отк. 3,12; 14,1; 21,2-10). Стога, веома изненађујуће може да буде тврђење са краја овог списа, да Нови Јерусалим неће имати храм, већ да ће храм бити сам Бог и Јагње (Отк. 21,22). Идеја о Христу, оваплоћеном Богу-Логосу као храму, као што смо видели, једна је од битних карактеристика јовановског опуса (Јн 1,14; упр 2,21) која се у Откривењу надограђује истицањем да су хришћани уграђени у тај есхатолошки храм и тиме истински сједињени са Јагњетом (Отк. 3,12).
Црква, као небески и есхатолошки храм Божји, није пасивна грађевина, већ жива богослужбена заједница. Значајна сцена која описује ову реалност јесте сцена јагњета које је на Сиону окружено са 144.000 и великим мноштвом (Отк. 14,1-5; упр 7,1-12), што је сцена која својом троделношћу подсећа на троделност старозаветне Скиније. У тумачењу овог одељка морамо да имамо на уму да је (небески) Сион место есхатолошког храма Божјег (Јл 2,32; Јевр. 12,22-24; 4Јзд 13,29-50 /35/) и центар есхатолошког царства Божјег и његовог суда (упр Пс. 2,6; Дап 7,56; Jл 2,32; Ис. 24,23; 31,4; Ис. 40,9-11 Мих. 4,7; Зах. 14,4-5; Јуб. 1,28; 4Јзд 13,29-50; 5Јзд 2,42-48; 2АпкВар 41,1-4). Учесници ове сцене се представљају као они који певају песму нову, познату само њима. То је песма небеске Литургије спасених, који собом и својом песмом изграђују небески храм возглављен у Христу. На овај начин се премошћује јаз који дели свето од профаног, Створитеља од створеног, јер ће се „Бог њихов ушаторити (= настанити)". Предокус ове реалности и партиципација у њој нуди нам се богослужењем и јеванђељском благовешћу Цркве која нас учи новој песми.
Јован Благојевић
Извор: Православље
