Живопис вођен руком Божијом

Монахиња Екатерина, искушеница Јелена и њихова помоћница Татјана која још није одлучила да ли је опредијељена за монашки живот, заједно са игуманијом Ефимијом из манастира Градац код Рашке, у Жичкој Епархији, почеле су са радом дијела живописа у Саборном храму у Требињу.

Сестре су, како каже игуманија Ефимија, најприје дошле на позив сестре Павле, игуманије манастира Светог Петра у Петровом пољу, како би одсликале тамошњу цркву, а онда их је епископ Захумско-херцеговачки позвао за живопис дијела Саборног храм Светог Преображења Господњег који је љетос прославио стоту годину постојања.

У храму који је, захваљујући вјерницима и самој Епархији Захумско-херцеовачкој и приморској, за стоту годишњицу од првог свештања, на Свето Преображење Господње, био обновљен споља и изнутра, преостао је још један неодсликани дио, који ће сестре из Граца одсликати до Светог Игњатија Богоносца, крсне славе Епархије и њеног владике.

*Можда ће наша школа сликарства једнога дана имати и своје препознатљиво име, али за сада она нема неки одређени правац, већ се свака од нас развијала некако по осећају, вођене љубављу божјом и оним што нам се највише свиђа у историји живописа и иконописа*, каже сестра Ефимија.

Иако је она једно вријеме учила иконописање у Жичи и Вођенима, а сестре касније училе од ње, свака од монахиња је завшила и магистрирала ликовну академију и развијала се.

Заједнички живот у манастиру, заједнички рад, а највише, како истичу, велика љубав према Богу, условили су и да имају јединствен стил и блиска схватања било ког ликовног рјешења.

Сестра Ефимија, која је већ двије деценије у манастиру, каже да је била и свједоком буђења православне духовности код млађих људи, који су у протеклих двадесетак година почели све више долазити у цркву, вјенчавати се и крштавати у цркви, па је и наше иконописање дио те транзиције.

*Иако смо и у том новом живопису још увек на почетку, имамо велику веру у Бога и поучава нас Дух Свети, па се деси да нас и тамо где смо најтањи води Бог и све добро завршимо*, додаје она.

Новим, савременијим изразима у иконописању, треба се, самтра сестра Ефимија, прићи са великим опрезом, користећи, најприје, пређашње искуство, а онда надградња сама по себи постаје аутентична, а та аутентичност долази од *уподобљавања Господу Исусу Христу*.

Сестринству из Граца је одсликавање Петропавловог манастира и Саборног храма у Требињу прво иконописање ван зидова њиховог манастира и манастирске трпезе.

Почеле су, кажу, да раде и за Владику Далматинског Саборни храм у Шибенику, али због немогућности боравка у овом хрватском граду, јер је у питању велики храм за који је потребно дуго вријеме одсликавања, иконе ће радити на платну, па ће се оне лијепити за зидове...

Извор: Епархија захумско-херцеговачка (текст (из "Независних новина"- аутор: Весна Дука)