Златни век у Шпанији. Веласкезова ера у сликарству и скулптури
El Siglo de Oro, такозвани златни век Шпаније, иде у најфасцинантнија поглавља историје уметности Запада. Управо у веку у коме је Шпанија стала да губи свој политички хегемонијални положај, уметност у Шпанији досегла је свој раскошни процват делима брилијантних сликара као што су Веласкез, Ел Греко, Зурбаран или Муриљо.
Изложба у Hypo Kunsthalle München, која је управо отворена и која ће трајати до 26. марта 2017, обухвата дела сликарства и скулптура и представља богату панораму шпанског El Siglo de Oro, који се изван Шпаније нигде другде не може срести. Прикупљено је укупно сто тридесет уникатних експоната из интернационалних збирки, међу њима и дела која се први пут излажу јавности.
Златни век у Шпанији - ово је предикат химничне историографије потоњих генерација. Када је Сервантесов Дон Кихот 1605.г. јахао кроз Ла Манчу, није се могао ни слутити сјај овог племенитог метала, иако је Шпанија у то време била у зениту своје империјалнe славе, са колонијама на готово свим континентима. Али пукотине су биле одвећ дубоке да би се империја могла спасти. Устанци у Каталонији и Андалузији, Сицилији и Напуљу, епидемије куге, тридесетогодишњи рат, петоструки државни банкрот, али, са друге стране, увек на располагању новац за велике сликаре, вајаре и скулпторе, декоратере власти, који се под пудерисаним перикама нису жалили за помањкањем налога за живописањем и општом делектацијом. Тиме смо закорачили у грандиозну панораму епохе и поносну параду великих декоратера моћи и власти, назване ”El Siglo de Oro”, којој је посвећена мајестетична изложба у минхенској Hypo-Kunsthalle: „Spaniens Goldene Zeit. Die Ära Velazquezin Malerei und Skulptur“. Другачије но у Холандији, у којој се ”златни” 17. век може описати као зачуђујућа синергија културних, привредних и социјалних снага, као глориозни наступ грађанске елите, дотле је шпански «Siglo de Oro» моћна инсценација уметности која је цветала насупрот растућој беди, те се са правом може говорити о ”златном чуду”. Оно што на овој изложби на сваком кораку чуди: како је под строгом пажњом Католичке цркве сликарство цветало, као што је то био случај на много слободнијим дворовима?
У италијанском 16. веку је било нормално да папа конкурише о значајне уметнике са богатом властелом из Фиренце. Када је 1598.г. Зурбаран рођен у Екстрамадури, век хуманиста и реформатора се већ увелико клонио своме западу. У Шпанији на посебан начин, будући да се Црква помно старала да слободни дух ренесансе буде потиснут или сасвим ишчили. Борбени редови језуита су у манастире у Севиљи и Толеду регрутовали поборнике Противреформације. Ту је потреба за сликарством била веома велика. Одавно је Una Sancta Catholica спознала да не може само речју да освоји срца верника. У дефанзиви, али у нади у нови тријумф, Црква се прихватила сликарства као опробаног средства мисије. При томе је требало да се обрати пажња на посебна правила.
Када је Зурбаран склапао уговор са приором (игуманом) домиканског манастира San Pablo el Real у Севиљи, да ће за годину дана да ослика 21 слику, онда је записао: ”Према упутствима оца игумана морају да на свакој слици фигуре и ствари буде тако изображене као што он то жели”.
Доминиканско тумачење Противреформације састојало се из фигуралних шифри које магију спиритуалности нису смеле да изражавају у световној сфери. Шпански барок је био тмурнији но игде другде. Повремено по који светлећи букет цвећа или неколико мотива мртве природе, али без пејзажа: они су још увек имагинарни простор, плод фантазије.
На овој изложби је равноправна дијархија (олтар и круна) која је уједно и јемац власти: Црква са својим центрима у Севиљи и Толеду, а двор у Мадриду. El Siglo de Oro није била епоха тријумфа радости. Ретко се могло сусрести лице које се смеје, радосно лице, као, рецимо, на Муриљовој слици оних који једу паштету. Овакве сцене су већ ретке и атипичне.
Шпанско сликарство развија посебан вокабулар за своју верску пропаганду: драматично изображавање три и по метра високог Ел Грековог ”Безгрешног зачећа” (1608–1613), комбинованог са реалистичним пејзажом у Толеду у једном шареном ковитлацу Марије са анђелима. Зурбаранова слика светог Фрање (око1640), не представља живог светитеља, већ нетрулежно тело, које је папа Николај V видео у базилици у Асизију. Дакле, оно што је нестварно и немогуће, треба да буде изображено као стварно и уверљиво.
На Тридентском сабору (1545-1563) препоручено је да се католичка догматика приближава верницима путем јасних и разумљивих уметничких дела. За такав иконографски програм су цркве и манастири у Шпанији биле идеалан простор, односно за низ монументалних слика и дрвених скулптура, које упечатљиво изображавају деловање светитеља и њихову духовност, која ”није од овога света”.
El Siglo de Oro - златно доба важи за значајну епоху европске историје уметности. Изложба представља богатство шпанског сликарства којим најпре располаже сопственом богатом збирком шпанским сликарством Gemäldegalerie der Staatlichen Museen zu Berlin, која је овога пута допуњена многоструким делима сликарства и скулптуре у 17. веку многим ремек-делима из музеја као што су Метрополитен музеј уметности из Њујорка, Прадо из Мадрида или Лувра у Паризу.
Први део изложбе је посвећен најзначајнијим уметничким центрима у 17.веку, пре свега Мадриду, у коме је трајно учвршћење двора придонело расту становништва и привредном напретку. Тако је овај град добио и магичну привлачну моћ на уметнике, међу којима се најпре истичу Висенте Кардучо (1576-1638) и Еугенио Каксес (1574-1634). Налози Цркве су одређивали уметност тога времена, напосе у региону Валенсије. Због географске удаљености од главног града, формирала се извесна аутономност у уметничком изразу, коју је карактерисала натуралистичка непосредност стила, која се може запазити на сликама Франсиска Рибалта (1565-1628) или Ђузепе де Рибере (1591-1652). Посебно место заузима и сликар Ел Греко (1541-1614). Такође и на југу Шпаније у Андалузији у богатој и космополитској Севиљи Католичка црква је била највжнији налогодавац. Тако је ова област постала најзначајнији производни и извозни центар религиозних слика за Америку. Двојица узметника су у тој генерацији били доминантни Франсиско Пачеко (1564-1644) и Хуан де Роелас (1570-1625).
Други део изложбе тематизује слике Веласкеза, Зурбарана и Рибере као примере противречности које су владале између ексцеса политичке и религиозне елите у социјалним и привредним ситуацијама у Шпанији након слома америчког тржишта и епидемије куге. Уметност ће постати најважније оруђе у рукама Филипа IV и његових миљеника. Мадрид ће се утврдити као дефинитивни уметнички центар Шпаније, а Веласкез ће постати мајестетични представник дворске уметности.
Трећи део изложбе је посвећен уметничкој делатности у Мадриду. Крајем 17. века је Мадрид постао једна од најзначајнијих метропола Европе. Остале области Шпаније су постали периферни и другоразредни у уметничком смислу.
Ова изложба, рецимо још једном, која представља централно поглавље западноевропске историје уметности, настала је под заједничким покровитељством краља Шпаније, Фелипа VI и председника Немачке Јоахима Гаука у сарадњи са фондацијом Kunsthalle München.
Протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен
