Златно перо свештенику Јовану Пламенцу

Уреднику Портала Митрополије црногорско-приморске свештенику Јовану Пламенцу уручена је награда Друштва новинара Војводине „Златно перо“. Свечаност додјеле награде „Златно перо“ 2015. године у Градској кући у Новом Саду почела је фанфарама. Потом је Миодраг Петровић, првак Драме Српског народног позоришта у Новом Саду казивао „Завет језику Стефана Немање“ Милета Медића.

„Златно перо“ представља највеће и најзначајније признање заслужницима, не само војвођанског него уопште новинарства у земљама региона, за изузетна стваралачка достигнућа и допринос укупном развоју и унапређењу новинарства. О престижности ове награде, најбоље сведочи податак да ју је понело, од 2010.године, када је установило Друштво новинара Војводине, тек двадесетак најзаслужнијих појединаца! Али су имена добитника „Златног перо“, постала заштитни знак и јемственици њеног угледа.

Њиховим, одавно позлаћеним редовима, Друштво новинара Вајводине, пети пут заредом – као дужну почаст – додаје и покоји грам злата у обличју пера, која су дело нашег најпознатијег златара и гемолога Србољуба Јанковића. Најсвечанији тренутак – уручење награда, такође су означиле фанфаре Синише Козарчића и другова. Пригодна ријеч је изговорио Младена Булута, председника Друштва новинара Војводине

Бесједа свештеника Јована Пламенца након уручења награде „Златно перо“

Не тако давно, новинарство је на овим нашим просторима било дефинисано као друштвено-политички рад. Сада, у времену мондијализма, односно глобализма и либерализма, природног насљедника једнојајчаних близанаца комунизма и фашизма, који су се својевремно посвађали на крв и нож, новинарство је – партијски рад.

Није, наравно, тако дефинисано. Али, посљедично, у времену када је декларативно „владање народа“ у стварности „владање народом“, и декларативна медијска слобода у стварности послушност политичким и криминалним центрима моћи, такође једнојајчаним близанцима, у стварности то је тако. „Слобода“ као еуфемизам за потчињеност, у стварности је спутавање слободе коју је човјеку дао Бог.

У оваквој пошасти друштвеног живота новинар може бити или онај који неће дати „вјеру за вечеру“, или онај чији се карактер и осјећај морала уклапају у свеопшту лаж, као „лего коцкице“. Овај првопоменути новинарски сој заслужује пажњу овог догађаја. Њему је припало у дио његовање темељних вриједности овдашњег народа: његовог језика, духовног и културног бића…

Не знам како је код других на овим просторима, али језик српског народа је нагрижен, као да је поливен киселином. Прво му је извађена утроба – писмо на којем је узрастао. Дивно писмо Ћирилово и у Србији постаје реликт. Потом га је преплавио нови технолошки језик, сав од туђица, и увукао му се у сваку пору. Сада такав пршти наоколо, у свим животним ситуацијама, и не само из уста младих. Свеприсутна „литерарна“ форма је – СМС. У Црној Гори, српски језик је чак и обезимен. Двотрећинском већином у Парламенту. Много веће страдање је остати без имена, него остати без главе. Српски народ је под окупацијом. И то много тежом и посљедичнијом од физичке – под окупацијом своје културе. Антикултура Запада, попут космичке црне рупе, убрзано усисава генерацијама вајану љепоту културног насљеђа нашег народа. Наша етничка групација се урушава као греда у коју је ушао сипац.

Ријалити животна философија није видива само на неколико телевизијских канала; она се као заразна болештина увукла у породице. Општи промискуитет за посљедицу има све рјеђе и све позније склапање бракова, све чешће пуцање бракова, утробно чедоморство киретажом и много више средствима за контрацепцију, све чешћу вантјелесну оплодњу, афирмацију педерастије… Уз дрогу, то је логичан слијед антикултуре која је и нашем народу тако перфидно наметнута, умногоме посредством медија. Све ово за посљедицу има и раслбаљивање његовог духовног бића.

О, како велика „Њива Господња“ могу бити медији. Њој су потребни дјелатници: честити новинари. Богу хвала да ове вриједности новинарске професије препознаје Друштво новинара Војводине.

Јован Пламенац - Рођен је на Видовдан, 28. јуна, 1955. у Бару. Након гимназије, студирао је астрономију у Београду. Писао је за „Зум репортер“, „Свет“, „Дугу“… и више од двадесет, углавном београдских листова. Годину дана радио је професионално, као новинар, у Републичкој конференцији Младих истраживача Србије. У Црној Гори је радио у Радио Бару, „Побједи“ и био уредник у „Гласу Црногорца“. Године 2000. у Митрополији црногорско-приморској рукоположен је у чин ђакона, а 2008. у чин свештеника. Уредник Радија Светигоре био је осам година, а сада је уредник портала Митрополије црногорско-приморске. Био је члан Управног одбора Удружења новинара Црне Горе, Управног одбора Савеза новинара Србије и Црне Горе, члан Суда части Удружења новинара Србије и у једном мандату предсједник Удружења новинара Црне Горе. Објавио је више књига и брошура и добитник је више новинарских награда.

Извор: Митрополија црногорско-приморска