Amoris Laetitia - Радост љубави

Amoris Laetitia (Радост љубави) наслов је постсиндолане апостолске ексхортације (подстицаја) о љубави и породици која је 8.4.2016.г. представљена у одељењу за штампу Свете столице у Ватикану. Три кључна појма доминирају овим постсинодалним документом: љубав, праћење и распознавање. Овај документ који сажима резултате двају Синода о породици који су одржани 2014. и 2015. гoдине, подељен је у девет поглавља у којима се опширно говори о породици у светлу Божјег промисла, о изазовима за породицу у савременом свету, породичној одговорности и брачној љубави – посебно о њеној плодности – излажући пастирске перспективе за праћење особа на путу ка браку и за време брака. Такође се говори о изазовима развода, разведених и цивилно поново венчаних, односно о мешовитим браковима. Посебно поглавље је посвећено васпитању деце.

На почетку ове апостолске ексхортације папа Фрања напомиње да  не морају све доктринарне, моралне и пастирсске расправе бити решене кроз утицај педагогије. При настојању да се ”јединство учења и праксе”, које је нужно и које мора важити у Цркви, ипак могу постојати различити начини тумачења одређених видика догме и неких последица који из ње следе”, узимајући у обзир културну традицију, односно контекст и изазове у појединим земљама.

У светлу речи

У првом поглављу папа истиче да Божја реч није ”низ апстрактних теза, него пратилац на путу” за једну породицу, као и за ”оне у кризи”, јер им ”назначује одредиште путовања”.

Полазећи од Књиге Постања, папа је нагласио две карактеристике брачне љубави: дијалог и јединство. Затим је фокусирао важност нежности, а децу назвао ”живим стенама” породице. На крају је тематизовао проблем незапослености и трагедију породица у избеглиштву.

Стварност и изазов за породицу

У другом поглављу папа наводи тешкоће са којима се данашње породице сусрећу, попут индивидуализма који раздваја слободу и праведност од истине, вредности и начела те ”културе провизорног”.

Насупрот томе, хришћански предлог не сме да буде само ”реторичка осуда актуелних зала”, што би значило упасти у ”замку самоодбрамбених жалопојки”, које су далеко од ”мисијске креативности”. Хришћански предлог треба да представи разлоге и мотивацију за брак и породицу. Према папи Фрањи, потребна је ”здрава самокритика” о начину представљања брака, који је усмерен само на обавезу рађања деце, као и ”доктринарна, биоетичка и морална питања”, као да је реч о ”терету који се има читав живот подносити”. Посебно је истакнуто неколико изазова за породице као што је менталитет који је противан рађању деце, слабљење верске праксе, злостављање деце, честе селидбе, прогон хришћана, старост и инвалидност, сиромаштво, кохабитација (дивљи брак) и истополне заједнице, насиље над женама, као и ”џендер агенда” (родна идеологија). Папа је одлучно осудио сваки покушај државног наметања контрацепције, стерилизације или абортуса (побачаја), па поручио да се ванбрачни живот и истополне свезе. односно партнерства не могу изједначити са браком.

Папа истиче да је ”узнемирујуће” то што се идеологија, попут оне родне, ”намећу као једина мисао која такође одређује васпитање деце”. ”Биолошки пол и друштвено-културна улога могу се разликовати, али не и одвојити”, вели понтифекс максимус.

Поглед усмерен ка Христу

Треће поглавље предствља ”резиме црквене науке о браку и породици”. У њему се истиче да је неразрешива брачна веза мужа и жене и да она није бреме, него дар и призвање; Света тајна за посвећење и спас супружника, а не друштвена конвенција или испразни обред. У њему се напомиње да Црква треба да се пастирски стара за вернике који коабитирају (живе невенчано), односно особе које су само цивилно венчане, као и за растављене у новим везама. Папа вели да треба ”јасно изражавати доктрину (учење)”, избегавајући истовремено ”судове који не воде рачуна о сложености различитих ситуација”. Паровима који не могу имати деце он препоручује усвајање (адопцију). Нагласио је ”неотуђиво право” новорођеног живота, који ”никада не може бити предмет доминације”. ”Породица је домаћа црка, а Црква је је породица породици”.

Љубав у браку

У четвртом поглављу, о брачној љубави, папа на породични живот примењује карактеристике које Свети Апостол Павле говори у својој познатој Химни љубави у 13. глави Прве посланице Корићанима. Он се директно обраћа младима, говорећи им да брак није терет или недостижан идеал. Истиче важност дијалога, а посебно се осврће на питање полности у браку. Брачна љубав води томе да читав емоционални живот постане добро за породицу, у служби заједничког живота. Полни живот супружника је ”прекрасан дар”.

Ни на који начин се еротична димензија љубави не може сматрати ”допуштеним злом или теретом који треба подносити ради добра породице”. Папа такође говори о вредности девствености, као облика љубави који није противан женидби, него представља друкчији начин на који се воли.

Љубав постаје плодна

Пето поглваље је посвећено плодности љубави и прихватању живота породице. ”Помислимо колико је вредан ембрион”. ”Треба га посматрати истим погледом Очеве љубави”. Дете није испуњење личне аспирације, него људско биће са неизмерном вредношћу, те има, наравно, право на оца и мајку. Папа истиче даље ”женски геније” и да смањење мајчинске присутности у друштву представља ”озбиљну опасност”. Папа је рекао да поштује феминизам који не ”претендује на униформност и не негира материнство”. Он је приметио и проблем одсутности очинске личности напоменом како је ”наше друштво друштво без очева”.

У поступцима усвајања (адопције) увек треба да преовлађује право детета. Породица треба да успостави ”културу сусрета” и бори се за праведност. У том контексту је папа рекао да онај ко приступа Евхаристији, не осећајући се подстакнут на залагање за сиромахе и паћенике, недостојно прима Свету  Тајну Причешћа.

Неке пастирске перспективе

У шестом поглављу су изложене неке пастирске перспективе, ”нови путеви” произишли из синодског хода, а који различите заједнице треба да разраде у ”практичне и конкретне предлоге”. Истакнута је потреба да хришћанске породице све више постају не само објект, него и субјект породичне пастирске бриге. Потребна је извесна интердисциплинарност која даје предност комплементарности различитих позива у Цркви. Могло би се, осим тога, ”боље прихатити искуство источне традиције ожењених свештеника”. Папа је истакао да се не настоји на склапању женидбе, која нема реалних могућности за стабилност. ”Учење како се воли не сме се свести на кратак женидбени течај”. Осим тога, потребно је пратити нововенчане парове, које он позива на реалистично међусобно прихватање супружника, и да се науче како треба ”преговарати” зарад добра породице. Овде је истакнута потреба за природно планирање породице. Развод је ”зло”, а његов пораст у друштву је ”врло забрињавајући”. Деца не смеју постати таоци таквих ситуација. Премда је раздвојен живот ”крајње решење”, оно је некада ”морално потребно” због насиља или искоришћавања.

У односу на растављене и поновно венчане папа понавља оно што је на Синодима речено, истичући потребу за диференцираним гледањем и праћењем сваког случаја. Бринути се за њих у хришћанској заједници није ослабљење вере у неразлучивост брака, него израз љубави.

Заједничко примање Евхаристије у мешаном браку католика и некатоличког хришћанина ”не може бити осим у изузецима”. У односу на хомосексуалне особе, осуђује се свака ”неправедна дискриминација” и насиље против њих, напомињући истовремено да није могућа никаква ”далека аналогија” истополних заједница са браком и породицом.

Јачање васпитање деце

Седмо поглавље је посвећено васпитању деце, које је ”најозбиљнија обавеза” и ”примарно право” родитеља. Они морају бити слободни у избору како васпитавају своју децу, према својим уверењима. Васпитавати не значи бити опсесиван и преузети контролу над свим, него ”одговорну слободу”. Морално васпитање деце ”не може никада бити делегирање”. Такође се истиче вредност санкција као  подстицај на добро, али пазити да се дисциплина не претвори у ”сакаћење жеље”.

Папа, осим тога, говори о ”технолошком аутизму”, као опасности за децу и младе, као потреби полног васпитања. Израз safer sex (”сигуран секс”), је ”негативан став према природној сврси” полности, као да је евентуално дете ”непријатељ од кога се треба заштитити”.

Од кључне важности је да се помогне ”прихвање властитог тела онаквим какво је створено”, у ”својој мушкости или женскости”, јер је то неодвојиво од Божијег дела. На крају се напомиње да су родитељи ”активни субјекти” у катихетском васпитању своје деце, као и да се ”духовно искуство не намеће”, него предлаже деци у слободи.

Пратити, разликовати и интегрисати крхкост

Осмо поглавље говори о два темеља: са једне стране, учење о сакраменталном браку, а са друге, потреба милосрднеинтеграције ”крхкости” многих верујућих. На пастирима је да ”разликују ситуације многих људи који више не живетакву стварност”. Цивилни брак или кохабитација (дивљи брак) често нису мотивисани предрасудама или отпоромсакраменталном браку, него културним условима и контингетним (случајним) факторима. Са том ситуацијом се требасуочити на конструктиван начин, покушавајући да се преобразе у пут ка пуноћи брака и породице у светлу Јеванђеља.То треба чинито по ”закону постепености”, који је дефинисао папа Јован Павле II, према коме човек остварује добропо ”степенима раста”. Пут Цркве каже папа Фрања пут је милосрђа и интеграције, који никога не осуђује заувек,него пружа Божије милосрђе ”свима који ишту отвореног срца”.

”Нико не може бити осуђен заувек, зато што то нијелогика Јеванђеља” – тврди папа. Водећи рачуна о комплексности ситуација, треба ”интегрисати све”, укључујући разведене и поново венчане, којимогу учествовати у животу заједнице путем социјалног залагања или молитвених сусрета. Папа такође истичеситуације које могу бити ”јако различите” и да их стога ”не треба каталогизовати или затварати у круте ставове”.Важно је прикладно ”лично и пастирско разликовање”, зато што ”не постоје једноставни рецепти”.

Папа Фрања је написао да ”не треба очекивати од Синода или ексхортације нову општу нормативност канонске врстекоја је примењива на све случајеве”. Оно што је могуће је само ”подстицај на отворено разликовање” појединачнихслучајева, с обзиром нато да ”ступањ одговорности није исти у свим случајевима”, те зато и ”последице једне нормене смеју бити исте” у ”сакраменталној дисциплини”. Зато је за разведене и поново венчане корисно учинити испитсавести и водити разговоре са свештеником, што у унутрашњем форуму може помоћи обликовању ”исправног суда” оономе што спречава ”пуно учешће у животу Црккве”. Важно је, међутим, избећи ризик ”погрешних порука”, као да бисвештеник могао доделити ”брза разрешења” или за одређене услуге могао да стекне ”сакраменталну привилегију”уз опасност да се стекне утисак да ”Црква практикује двоструки морал”.

”Пастир се не може задовољити самопримењивањем моралних закона” као да су камење којим се гађају људи.”Могуће је ”у ситуацијама објективноггреха, у којој нема субјективне одговорности.... доживети милост у Богу, примајући у ту сврху помоћ Цркве”.Исповедаоница не сме бити место мучења и Евхаристија није ”награда за савршене, већ храна за слабе”. Данас јепотебан пастирски напор да би се брак учврстио и било спречен његов раскид. Ваља гајити логику ”саосећања”,избегавајући прогањање и осуде и не искључивати никога, наглашава папа Фрања.

Посебну опрезност пастири морају да посвете ”примату љубави”, не условљајући Божје милосрђе. Пастирска пратњаје сасвим различита од ”хладног морала”.

Брачна и породична духовност

У последњем поглављу, посвећеном брачној и породичној духовности, папа позива на заједничку молитву, која је ”повлашћено средство изражавања и јачање вере”. У породици се живи духовност искључиве слободне љубави са отвореним срцем које свакодневно обнавља верност. Апостолску ексхортацију (подстицај) папа Фрања завршава молитвом Светој породици. Три кључна појма доминирају овим постсинодалним документом: љубав, праћење и распознавање

припремио протођакон Зоран Андрић