Античка митологија у хришћанском контексту у позној антици

У реномираној едицији Millenim-Studien чији је програмски императив интердисциплинарно надилажење граница између епоха и регионалних простора, објављена је као 54 свеска књига (зборник чланака), насловљена ”Античка митологија у хришћанском контексту у позној антици”, коју је припремио професор др Хартмут Лепин са универзитета у Франкфурту на Мајни. Лепин је историчар древне Грчке чији истраживачки фокус пада на епоху хеленизма и раног хришћанства. Прилози у овој књизи-зборнику су зацело реферати са колоквијума у Франкфурту одржаног у новембру 2012. Сада су 2015.г. ти реферати/контирбуције објављени као књига у Берлину код угледног међународног издавача научне литературе De Gruyter, Berlin / München / Boston 2015.  Сливен у хармонични акорд, тенор овог зборника би лапидарно и доминантно могао гласити: класична митологогија је преживела христијанизацију Римског царства и крај антике.

У овом зборнику су сабрани прилози на различитим језицима и из различитих дисциплина о митологији која је, по једној теорији, била заточена у теорију књижевности. Митолошки наративи и фигуре су били једнако присутни и у време христијанизације Римког царства – те су се могли како на јавним споменицима и уметничким делима ликовне уметности видети, тако и у књижевности и политичкој комуникацији.

Може ли се у овом контексту говорити о преживљењу паганизма? Да ли је митологија виђена као религиозно неутрални феномен? Или је овде реч о питањима естетске нарави? Да ли се може сматрати да су читања била различито интендирана? Где су специфично хришћанска поимања прилагођена у виду алегорезе? Да ли се хронолошки развој и локалне разлике могу пратити?

Ово су само нека од питања која су за време овог интердисципли-нарног колоквијума постављена. Античке митологеме су убиквитерне (свеприсутне). Протејско мношто њиховог израза и испољавања сведочи и о њиховој раширености. Мит се сусреће у свим културама, како у књижевности тако и у посведневном животу. Све може постати мит – један фудбалски клуб, једна филмска дива. Јан и Алеида Асман су у Handbuch wissenschaftlicher Grundbegriffe 4 (1988), 179-200, s.v. Mythos, постулирали седам различитих семантичких слојева појма мита. Скраћеницом ”М” и једним бројем уз њу ”М1”, ”М2” итд. – диференцирају се поља значења овог појма. М1: мит је превазиђени стадијум културно-историјског развоја; М2: мит је израз једне надвремене истине прерушене у алегорију; М3: мит је основни носилац (језгро) смисла/значења неке приповести; М4: мит посведневности, као узор колективног делања или доживљаја; М5: мит као наративни појам у смислу Аристотелове ”Поетике” – почетак, средина и завршетак приче; М6: књижевни мит, дакле мит који ће у различитим фабулама/поткама бити изложен прерадама/преобличавањима; М7: мит у смислу велике приче/приповести. Као пример за овај тип мита Асман наводи Ничеов мит о вечном повратку истог. Митове сусрећемо у најразличитијим социјалним местима и на најразличитије начине. Занимљиво је да су у процесу христијанизације култови постепено изумрли/ишчезли, док су се митови сачували. Чини се да је епоха позне антике за тај феномен била одлучујућа. Опрему хиподрома са митолошким мотивима за време цара Константна Евзебије Кесаријски (Vita Constantini, 3,54) сматра подругивањем паганству, док Сократ, други историчар црквене историје у томе види слабљење паганства у чему се са њим историчар Созомен слаже, додајући да је то био пут естетизовања мита.

У овим прилозима је реч на диференцираном прилазу митологији у различитим контекстима, као и о полемици о њој. Тако је настала фасетама богата слика о класичној митологији у позној антици.

Прилози у овом зборнику показују, иако фрагментарно, да је распала парадигма митологије ипак сачувала оно што бисмо означили са ”самореференцијалност” односно оно што се у универзитетском жаргону зове ”модусом реконтекстуализовања”.

Плуралитет и полифонија позне антике показује да је тај процес био све друго, само не пут линеарне деградације односно пропадања мита. Један вид односа хришћанства према миту је пут његове ”неутрализације” у религиозном смислу. Извесни аутори виде да је пут ”акомодације” и ”асимилације” био прагматични вид прелаза из мита у хришћанство. Једно је сасвим извесно: коегзистентни пут мита и хришћанства – било као неутрализација или присвајање (акомодација/асимилација) - је био дуг и вијугав повратни процес реконтекстуализације. Овај зборник плени историјским, богословским и философским примерима тог фасетама богатог процеса развоја од мита ка хришћанству или, да парафразирамо наслов једног славног дела, од мита ка логосу.

Протођакон Зоран Андрић