Антички хришћански апокрифи

Новозаветни апокрифи се, након шест претходних издања, мимо сваког очекивања, објављују под промењеним насловом - „Антички хришћански апокрифи“. Реч је о изузетно успелом избору апокрифних списа објављених са детаљним научним апаратом који омогућује најбољи увид у међународну библиографију и најновије научне тенденције у њиховом изучавању. То је примерна заслуга њихових приређивача, двојице професора са Хумболтовог универзитета у Берлину, Кристофа Маркшиса и Јенса Шретера. Назив „Антички хришћански апокрифи“ одговара досад у науци примењиваном називу „Новозаветни апокрифи“ - „Neutestamentlichen Apokryphen“ /„The Apocryphal New Testament“.

Ново издање - у међувремену  је то већ 7. издање - појављује се под  новим насловом – „Антички хришћански апокрифи“ , са новим приређивачима, готово потпуно промењено и опсежно  допуњено новим текстовима. Приређивачи  веле да су списи овог издања били категоризовани на основу трију критеријума: 1. сходно сведочанствима о њиховој апокрифној старости, 2. сходно формалним и тематским односима тог списа према Новом Завету, и 3. сходно њиховом датирању из периода хришћанске антике, пре окончања процеса канонизације Новог Завета. Апокрифи су, поједностављено речено,  текстови који нису ушли у састав библијског канона, односно светих списа Новога Завета.

Та чињеница их чини истовремено  загонетним и занимљивим. Они приповедају  о библијским личностима или износе нове садржаје.

И ти списи су, као и  канонски, израз хришћанског исповедања вере и имали су историјски утицај како на богословље, богослужење, тако и на историју уметности. Ново издање садржи све неканонске списе из антике, као и нове текстове из исламског предања. Сви неканонски списи су сада обављени под именом "Antike christliche Apokryphen in deutscher Übersetzung" (AcA) и биће издати у укупно три књиге. Досад је објављена прва књига у два тома на више од 1480 страница - Christoph Markschies, Jens Schröter (Hrsg.): Antike christliche Apokryphen in deutscher Übersetzung, I: Evangelien und Verwandtes. Teilband I. und II. Mohr Siebeck, Tübingen 2012. Овде бисмо примера ради представили један такав апокрифни спис.

„Јеванђеље по Јуди“

Иако је апокриф овог списа  пронађен пре седам година, тек  се сада – благодарећи овом примерном издању - нешто више о њему поуздано може рећи. Тада је, 2006.г., узбуђење достигло врхунац. Наиме, амерички магазин National Geographic Society је објавио текст за који се од 1800.г. знало да постоји – „Јеванђење по Јуди“ - које описује среброљубивог апостола као јединог правог Спаситељевог ученика. И Св.Иринеј у својим списима спомиње употребу „Јеванђеља по Јуди“ код извесних Каинићана, који Свето Писмо субверзивно на главу изврћу.

О тексту и контексту

Од првог објављивања  на интернету, наука је учинила важан корак унапред и недвосмислено утврдила да је реч о грчком тексту гностичког порекла, насталом у источном делу Средоземља након средине другог века, које је Св. Иринеј по чувењу познавао.

Ово „Јеванђеље по Јуди“  је, као и остали гностички списи, постојало само у коптском преводу који је пронађен у једном египатском кодексу из 4. века, са још неколико гностичких текстова. Његову позадину представља такозвана гнозa Сета, која је изведена из имена сина Адама и Еве (1. Мојсије 4.25), а пронађено је са осталим рукописима у Наг Хамадију у Египту. „Јеванђеље по Јуди“ је писано из перспективе једне опозиционе хришћанске групе из 2. века, која се одвојила из Цркве. На жалост, овај спис не доприноси ни на који начин бољем поимању лика историјског Јуде. Најпре су објављени фрагменти овог Јеванђеља, а потом и целокупан текст, у виду дигиталних фотографија. Чини се да на  нова изненађења не треба више рачунати.

Немачки превод, који је узео у обзир све нове фрагменте  и текстуалне реконструкције тзв. Codex Tchacos,  припремио је историчар из Аугзбурга, египтолог Грегор Вурст у оквиру пројекта проф. Маркшиса и Јенс Шретера – „Judasevangelium und Codex Tchacos. Studien zur religionsgeschichtlichen Verörtung einer gnostischen Schriftensammlung“ (ebd. 2012). Многи конгреси и конференције бавили су се овим кодексом - Codex Tchacos - што је и документовано у више научних зборника.

„Јеванђеље по Јуди“  има карактеристичне одлике и  осталих гностичких Јеванђеља: дијалошки  део у коме је изнето неправоверно учење, препредено смештено у наративни оквир. Васкрсли Христос је у њима платформа за „тајно учење“. Овакав контраст је типична сцена гностичких дуализама: на једној страни су посвећени, насупрот њима стоје неуки ученици. Јуда стоји насупрот свим апостолима који су у дубокој заблуди, док само он добија поуку о „тајни Царства небеског“. За разлику од канонских Јеванђеља, Исус се овде односи према осталим ученицима са иронијом и подсмехом.

Све те и друге аспекте  апокрифне књижевности садржи ново издање „Античких хришћанских апокрифа“, чије објављивање и наговештај преосталих двају томова дају нова крила овој фундаменталној теми библијске теологије и уливају наду за њихову дубљу и свестранију богословску тематизацију.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен