Апокалипса и култура

У организацији београдског Дома омладине и Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду, уз подршку Секретаријата за културу града Београда, у четвртак 5. маја 2016. године одржано је друго по реду предавање из циклуса Библија и култура.

Тема ове друге по реду трибине била је „Апокалипса и култура“. Публици се обратио др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Свето Писмо Новог Завета на ПБФ, који је говорио о узајамном односу библијских текстова апокалиптичког жанра, пре свега из јовановске традиције и културе у најширем смислу.

У уводном делу излагања говорило се о настанку текста Апокалипсе у оквирима културолошких образаца малоазијских простора древног Медитерана.

Како су окупљени на овој трибини имали прилике да чују, Откривење Јованово, настало под утицајима познојудејске апокалиптичке литературе, у средини у којој су хришћани били у положају прогоњене мањине, упућено је конкретним малоазијским црквеним заједницама и најпре није потребовало тумачење у данашњем смислу. Наиме, самим адресатима овог списа биле су добро познате прилике и личности о којима се у Откривењу говори – и то из најстравичније перспективе, јер су сами били актери сурове и драматичне стварности првог и другог века хришћанске ере, и то као они којима је живот свакодневно висио о концу због вере у Васкрслога и очекивања Царства које тек треба да дође.

Међутим, преокрет који је хришћанима донео слободу и могућност неометаног вероисповедања створио је један потпуно другачији контекст и једно окружење потпуно различито од онога у коме је настао хришћански апокалиптички спис, што је за последицу језик Откривења учинило слабо разумљивим, тајанственим и херметичним, те се указала потреба за тумачењима и тумачима, који су, с друге стране, раним хришћанима јасне слике и символе сада читали као алегорије и тајне...

Један од основних закључака је да упечатљиве и понекад застрашујуће сцене, у којима исту стварност деле актери „овога“ и „онога“ света, прошлог, садашњег и будућег времена, уствари на оригиналан начин одговарају на темељно питање хришћанског идентитета унутар доминантног културног поретка грчко-римског света. У том креативном подухвату ранохришћанског духа, мотиви Апокалипсе су стекли довољну снагу да буду покретачи и обрнутог процеса обликовања културног имиџа познијих епоха, због чега ова књига припада културном наслеђу које превазилази хришћанске оквире. Основни „лајт мотив“ Таталовићевог инспиративног излагања било је питање: како уопште читати ову књигу и може ли она разговетно одговорити на савремена егзистенцијална питања унутар културног поретка глобалних поп-димензија?

Модератори предавања били су Сергеј Беук из Дома омладине и вероучитељ Милинко Милићевић. Њих двојица су својим коментарима и питањима обогатили излагање младог доцента, који је одређене теме продубио онолико колико је време дозвољавало. Посебно је занимљиво било чути како се кроз историју показивало – и показује – да се хришћани у положају прогоњене мањине враћају Апокалипсису као свом надахнућу и ослонцу (што је и била једна од првобитних намена књиге), и да се то видело и на примеру источноевропских хришћанских народа, поробљених и угњетених за време Османлијског царства, као и за време неких других прогона хришћана, нпр. током апартхејда у Јужноафричкој Републици... Савремена страдања кроз која пролазе сиријски и ирачки и други блискоисточни хришћани, као и Копти у Египту и хришћани другде у Африци, односно својеврсна реконтекстуализација хришћанског присуства у антихришћански расположеном друштву реактуализује Откривење Јованово и чини да га страдајући хришћани разумеју реалистично и конкретно, а не на холивудски и – парадоксално, савременим језиком речено – „апокалиптични“ начин.

Након садржајног предавања, питања и интересовање публике су потврдили потребу за представљањем различитих увида на пољу динамичног односа Библије и културе. Одржавање оваквих трибина и дијалог који би овакве теме могле да покрену су нешто што је потребно српском друштву – и онима који би из перспективе верујућих желели да продубе своје увиде, и онима који из перспективе критичара хришћанства куде нешто са чиме нису упознати.