Арамејци

I. Порекло и име
1. Симов син, који се наводи са својом браћом  Еламом, Асуром,  Арфаксадом, Лудом у Пост 10,22сл и 1 дн 1,17. О вези Арама са источним и северноисточним деловима Старог оријента в. у одељку II.1.
2. Лично име појединих људи и старешина породица у патријарашком добу и у потоња доба: Аран се звао унук Нахора, брата Аврановог (Пост 22,20); нека Арамејка је родила Манасији Махира (1 дн 7,14; Даничић: Сирка);  још један Арам се спомиње у пл. Асировом (1 дн 7,14).

II. Народ, земља и језик
1. Настанак
Из клинописа знамо да су западносемитски полуномадски народи почев од 3. миленијума пре Хр. са руба Арабијске пустиње непрекидно надирали у Сирију и Месопотамију. У Месопотамију су продирали ови „западњаци“ (на сумерском mar.ti,  на вавилонском Amurru) у време акадских царева и урске 3. династије преко Тигра у даља источна степска подручја и доспели чак до иранских планина, где су оснивали насеља (за даље проучење ових усељења в. J.-R. Kupper, Les Nomades en Mesopotamie au Temps de Mari, 1957, стр. 147сл, 166сл, 196). Ова северноисточна подручја ипак нису била ничија земља. Наиме, у степама и у планинским крајевима иза њих боравили су Хорејци и без сумње су се ове две народне групе помешале. Ове чињенице представљају визуелну позадину за настанак Арамејаца споменутих у библијским и ванбиблијским изворима.

У ово доба спомиње се неко насеље названо Арам(е'и) у сливу реке Тигра, северно од Елама и источно/североисточно од Асура. Када се ова чињеница доведе у везу с тамошњим присуством насељеника западносемитско говора, они се с добрим разлогом могу назвати Протоарамејцима. Међутим, Купер се не слаже са оваквим претпоставкама, мада му се противе нека старозаветна места.

Ово  довођење у везу најранијих „Арамејаца“ са истоком и севроистоком у Пост 10,22сл, где се заједно наводе Арам, Елам и Асур – Асирија, очигледно је сведочанство из сасвим раног времена. Амос 9,7 понавља ово предање: Бог је позвао Израиљце из Египта (југ), Филистејце из Кафтора (запад) и Арамејце из Кира (североисток). Кир се јавља још једном (Ис 22,6) – тамо заједно са Еланом стоји за Асирију, па се тако Амос подудара са Пост 10, као и са константованим прецима Протоаремејаца на североистоку. На основу текстова писаних клинастим писмом (међутим, без позивања на овде наведена библијска места) постојање ових најранијих Арамејаца прихватили су: A. Dupont-Sommer, VT Suppl. I (1953), pp. 40-49; S. Mascati, The Semites in Ancient History, 1959, pp. 66ff,  као и у његовим ранијим радовима; затим M. McNamara, Verbum Domini 35 (1957), рр. 129-142. Међутим, ово мишљење неки одбацују, нпр.: I.J. Gebb, ICS 15 (1961), p. 28, 1957, р. 43, прим. 28.

Као личност Арам (Aramu) је посведочен у 3. династији Ура (око 2000. г. пре Хр.) и у Марију (18. век пре Хр.); у месту Алала (Alalah) у северној Сирији у ово  време сусреће се израз Aramm: по питању удвојеног m  уп. јевр.‘arammi, Арамејци. Име Арамејци је можда хорејско; у местима Алали и Нуци јавља се низ имена хорејског типа која у себи садрже Арам или Арим (Kupper, Nomades, стр. 113). Могуће је да је Арамејац било име неке гупе племена која су као прва продрла преко Тигра у хорејску област па је њихово име примењено на све западносемитске уљезе и колонисте (уп. употребу израза Mar.tu и Amurru у Сумеру и Вавилонији), из чега се њихов настанак може објаснити као назив места.

Арамајеци би могли да, штавише, буду неки хорејски надимак, што би њихову појаву у сличним именима могло још боље објаснити.  Кад су се Хорејци почетком 2. миленијума пре Хр. распрострли по горњој Месопотамији и према Сирији, користили су овај израз где год је било могуће за ознаку многих западних Семита који су овде били домороци, а који су нам познати из нехорејских клинописа (нпр. Мари), као што су Хананци, Зутејци и др.  Ову претпоставку ипак треба доказивати.

2. Рано доба (19-12. век пре Хр.)
Јеврејски патријарси су се после изласка из Ура настанили углавном у овој области северозападне Месопотимије, у Харану (Пост 11,28-32), у „Арам-Нахараиму“ (в. доле). Део породица је остао тамо (Нахор, Ватуило, Лаван) као „Арамеји“ (одн. познати су по свом месту боравка), док је други део породице (Аврам) продужио за Ханан. Жене Исака и Јакова потицале су из арамејског крила породице (Пост 24,28сл), и отуда сасвим се оправдано касније каже да Израиљци потичу од  Јакова, а он је  „сиромах Сирин“ (према преводу Циришке Библије, „лутајући Арамејац“ у Понз 26,5). Говор Јаковљеве и Лаванове породице већ се дијалекатски разликовао („ханански“ и „арамејски“, в. Пост 31,47, кад је Јаков камени споменик назвао Јегар-Сахудут, а Јаков – Галед).

Арам-Нахараим („Арам двеју река“) или Падан-Арам углавном је био област унутар великог лýка Еуфрата, који се на западу граничио с Харкемишом, а на истоку реком Хавор. У овој области је настало Хорејско царство Митану (16-14. век пре Хр.). У писмима из Амарне (око 1360.г. пре Хр.) ова област се јавља у облику Nhrn, који јасно – за разлику од писама из Амарне – не показује дуал по угледу на хананско n из арамејског облика. Облик који се јавља у египатском несумљиво указује на арамејски дијалекатски облик који се стално среће у 16. веку пре Хр., а који облик је резултат непосредног додира Египћана са Арам-Нахараимом. Облици  Nahrima/Nhr сомињу се успут у: I.J. Gebb, Hurians and Subarians, 1944, стр. 74, прим. 208. Даље спомене (прото)арамејског облика у раном 2. миленијуму пре Хр. у овој области навео је Albright, AfO 6/1930/31,  стр. 218, прим. 4.

У Угариту (14-13. век пре Хр.) сусрећу се лична имена Армеја и В(е)н-Арм(е)ј(а) као и комад земље под називом „Арамејска поља“ (Kupper, Nomades, стр. 114). Египатски спомен Арамејаца потиче из времена Аменофила III (око 1370. г. пре Хр.) (E. Edel, Die Ortsnamen aus dem Totentempel Amenophis III, 1996, стр. 28сл.). Тако топоним „Арам“ или „Па-Арам“ у египатском папирусу Анастасија III (13. век пре Хр.),стоји вероватно за Арамејце, а не за народ Амуру (Amurru). Тако је у13. веку Валаам из Фатуре на Еуфрату у Арама(-Нахараиму) и  „горе на истоку“ дошао да прокуне Израиљце (Бр 22,5; Понз 23,5).

У хаосу у који је запао западни део Старог оријента после 1200. г. пре Хр., кад су народи с мора разорили Хетитско царство и растурили у парампарчад систем држава у Сиро-Палестини, један од угњетача Израиља Хусан-Рисатајим, арамејски цар, овиме се добро користио. Његово злостављање Израиљаца трајало је само осам година (Суд 3,7-11). Још касније у време судија, истоимена књига, Суд 10,6 (јевр. текст), назива богове тадашње Сирије „Арамовим боговима“ (око 1100.г. пре Хр.); ово се може свести на све јаче усељавање Арамејаца у Сирију и Месопотамију крајем 12. и у 11. веку које је врхунило у оснивању арамејских држава. Управо у ово  време Тиглат-пилесер I асирски (1100. г. пре Хр.) могао је да обузда продор народа „Ахламу (Ahlammu) Арамејаца“ преко целог средњег Еуфрата. Народ Ахламу сусрећемо у 13, 14. веку, а и као (лично име) у18. веку пре Хр. као људе арамејског рода, и као такви  истовремено посведочавају континуитет Арамејства кроз дужи временски период (Kupper, Nomades; R.T. O’Callagham, Aram Naharaim and the Rise of Their Sates, 1952 (јевр.); M.F. Unger, Israel and Asramaens of Damascus, 1957; ANET – Ancient Near Eastern Texts relating to the Old Testament, стр. 259, прим. 11).

3.  Израиљ и арамејске државе (око 1000-700. г. пре Хр.)
а) Саул (око 1050-1010. пре Хр.). Први јеврејски цар морао се борити против многих непријатеља свога царства: Моаваца, Амонаца и Едомаца на истоку, Филистејаца на југозападу и „царева совских“ (1 Сам 14,47; или „цара“ према Септуагинти). Овакве ратове могао је водити док се налазио на врхунцу моћи (око 1025. г. пре Хр.?), све своје пропасти.

б) Давид (око 1010-970. г. пре Хр.).  Давид је очигледно први пут дошао у додир са Арамејцима у лицу њиховог цара Талмаја, сина гесурског цара, чију кћи је оженио док је владао уХеврону као Јудин цар (1010-1003. г. пре Хр.); она му је родила Авесалома (2 сам 3,3.5). Талмај је владао Гесуром и до краја Давидове владавине; код њега је  Давидов син Авесалом утекао и провео три године (2 Сам 13,37-39). У другој половини своје владавине Давид је савладао Адад-Езера, сина Реова, цара совског (северно од Дамаска). Он је већ био проширио своју владавину до Еуфрата и  погубио је свог непријатеља Тоју ематског (2 Сам 8,10). Међутим, њему потчињени народи на северу нису мировали, па кад га је Давид напао, Адад-Езер је смерао да поново „рашири своју власт“ (2 Сам 8,3). Могуће је да су Давид и Тоја (његов вазални цар) држали Адад-Езера за опасног, но у сваком случају, Давид је анектирао Дамаск, а Тоја му постао савезник (2 Сам 8,5-12). Давид је победио Адад-Езерове сазвезнике Амонце (2 Сам 10; 1 дн 19) и друге арамејске државе. О временском распону између 2 Сам 8,3 и 2 Сам 9-12 не каже се ништа, мада се чини да је вођена борба са Амонцима пре битки описаних у 2 Сам гл. 8. Од тог времена Давид је несумњиво био господар над Адад-Езером и читавом Сиријом.

Ранија Адад-Езерова разуђена, али краткотрајна владавина као да се одражава у  познијим асирским текстовима који обавештвају како је под Асур-Рабијем I (око 1012-972. г. пре Хр.) „цар арамски“ задобио власт над Петором (Pitru) и Муткину-ом (Mutkinu) са обе стране Еуфрата; можда се овиме мисли на оснивање тамошњег Арамејског царства Бит-Адини (Bit-Adini), одакле је можда Адад-Езер повукао своју војску са оне стране реке Еуфрата (в.  Landsberger, Sama’al III, 1948, стр. 35, прим. 74, и Malmat, BA – Biblical Archaeologist 21 (1958), стр. 101-102.

в) Соломон (око 970-930. г. пре Хр.).  Биће да је Соломон освојио „Емат-Сову“ у првој половини своје владавине. Изгледа да је угушио један устанак на југу Емата где се граничио са Совом – евентуално устанак против статуса Емата као вазалног ссавезника? Соломон је тамо подигао градове и у њима сазидао житнице (магацине) (2 дн  8,3сл). Међутим, још крајем Давидове владавине, после победе над Адад-Езером совским, јуноша Ресин је скупио војску. Чини се да је он најпре, све до Соломонове владавине, сматран за мањег повременог бунтовника. Па ипак је Соломону у другој половини његове владавине преузео власт над Дамаском, овде се зацарио и надживео Соломона, против кога је иначе морао често водити ратове (1 цар 11,23-25); укратко, чини се да је Ресин до око 955.г. пре Хр. био бандит, а  између 955. и 925.г. владао у Дамаску, док на крају није умро сит живота, да би се појавио нови „моћни човек“ Есион и ступио на дамаштански престо.

г) Династија Есиона (926-915. г. пре Хр.). Есион је основао династију која је опстала једно столеће. Према 1 цар 15,18, наследио га је син Тавримон (око 915-900.г. пре Хр.?) и унук Вен-Адад I (око 900-860.г. пре Хр.) (тзв. Стела Мелкарт, која, како се уобичајено мисли, такође посведочава ову линију владара /DOTT – D.W. Thomas (ed), Documents of Old Testament Times, 1958, ,  стр. 239-41; ANET, стр. 501/, ипак не пружа поуздано сведочанство). Ова владарска линија брзо је Дамаску обезбедила доминантан положај у ужој Сирији, да му се противио само Емат. Кад jе Израиљев цар Васа напао Јудиног цара Асу, овај је замолио Вен-Адада за помоћ (1 цар 15,18-20). Неизвесно је да ли је овај Вен-Адад идентичан са оним који је ратовао с царом Ахавом (1 цар 20) и у време цара Јорама, око 830.г. пре Хр., био погубљен од стране сиријског цара Азаила (2 цар 6,24сл; 8,7-15), и његова дуга царска владавина од око 900. до 843. г. пре Хр. остаје без паралеле. Овај Вен-Адад могао је бити Ададидри („Адад-Езер“) од Дамаска, којег је Салманасар III нападао 853, 849, 848. и 845.г. пре Хр. Иста имена честа су код владара на Старом оријенту; Вен-Адад од Дамаска и Урилени од Емата стајали су на челу устанка против Асираца и поседовали су бројно највеће војске без обзира на то што им се Израиљев цар Ахав сасвим добро успротивио код Каркара 851.г. пре Хр.

д) Од Азаила до Ресина. Узурпатор Азаило (око 843-796.г. пре Хр.?) ускоро је дошао у сукоб са Израиљевим царем Јорамом  843/41. г. (уп. 2 цар 8,28-29; 9,15). Утом је на Израиљев престо уздигнут Јуј, који је морао плаћати данак Асирцима, па се и дамаштански цар Азаило морао борити против Асираца 841. и 837.г. пре Хр. (Unger, стр. 76-78). Најзад је нанео тешке поразе Израиљевом цару Јују, што је  довело до губитка источнојорданске области (2 дн 10,32-33), и ови напади су настављени за све време владавине Јоасове, од око 814/13. до 798.г. (2 цар 13,22). Повремено су за Израиљ наступали бољи дани; тада Богом послани „избавитељ“ (2 цар 13,5) можда је био Ададнирари III, цар асирски, који је око 805-802.г. пре Хр. кренуо против Азаила („Maru“).
У време Јоасове владавине, Азаилов син Вен-Адад извршио је у почетку снажан притисак на Израиљево царство (2 цар 13,3). Међутим, као што је Бог раније предсказао преко Илије, цару Јоасу (око 798-782/81. пре Хр.) пошло је за руком да отргнуте области поврати у своје руке (2 цар 13,14-19; гл. 22-25). Вен-Адад је дошао на престо око 796. г. и владао, према пронађеној Цакировој стели  око 796.г., негде до 770. г. пре Хр. (в. Unger, стр. 85-89). Вен-Адад је на челу коалиције против ематског цара Цакира, узурпатора из Лаиса, који је приграбио сву власт над целом државом Емат-Лаис. Међутим, Цакир и његови савезници надвладали су Вен-Ададову коалицију и учинили крај хегемонији дамаштанске државе.

Нешто после тога, потучени Дамаск је доспео под власт Израиљевог цара Јеровоама II (2 цар 14,28), а још касније, можда после Јеровоамове смрти 753.г, појавио се неки цар Ресин (асирски Rahianu) у Дамаску, запретио је Јуди као савезници Израиља и поново освојио (као и Азаило) источнојорданске области. Међутим, Јудин цар Ахаз обратио се асирском цару Тиглат-пилесеру III,  који је 732. г. победио Ресина и погубио га (2 цар 16,5-9), а  несрећне Арамејце, како је предсказао пророк Амос (1,4-5), иселио у Кир, што је, да иронија буде већа, њихова стара постојбина.

ђ) Друге арамејске државе тек су ретко споменуте у Библији. Сенахирим је 701.г. пре Хр. изазвао Јудиног цара Језекију на предају и исмејао богове госанске, ресефске, сефаримске, ематске, арпадске, харанске, енске и авске „и синове Еденове који беху у Теласару“ (2 цар 18,34; 19,12). Ови последњи су били житељи арамајских области (некадашње државе) Бит-Адини, „дома Еденова“ или „Вет-Едена“ (Амос 1,5).

4. Језик
Мора се имати на уму да појава арамеизама у јеврејском језику често указује на неки каснији неголи на ранији датум. Приметне су назнаке арамејских облика у 2. миленијуму пре Хр. Арамејске државе у Сирији, које су постојале зацело од Сауловог времена, и склапање бракова са Израиљцима  у време Давидово (Талмај) донело је са собом арамејске језичке утицаје у тадашњој Палестини. Најзад, неки „арамеизми“ уствари су јевреизми (или хананизми) у арамејском језику (уп.  K.A. Kitschen, Alter Orient und Altes Testament, 1965/66, стр. 60-61; A. Herwitz, IEY 18 (1968), стр.  234-240).

5. Арамејска култура
Једини већи допринос Арамејаца култури Старог оријента био је њихов језик; најпре у трговини и дипломатији, затим као најраспрострањеније средство комуницирања, али и као књижевни језик (в. R.A. Bowman, Aramaic, Arameans and the Bible, JHES  7/1948, стр. 65-99). Роман о Ахикару одиграва се у Сенахиримовој Асирији, а његов настанак може се сигурно пратити уназад скоро сведо тог времена. Из 56.г. пре Хр. потичу религијски текстови на димотском (египатском) писму (Bowman, JNES   3/1944, стр. 219-231) и папирусу Блакасијани (Papyrus Blacassiani Inscriptions, 1903, стр. 206-219, бр. 76). Из још познијег доба долазе магични текстови, међу којима један клинопис из селевкидског доба (C.H. Gordon, AfO 12/1937/39, стр. 105-117).

У хришћанству је сиријски језик као књижевни језик стекао велики значај. Главна божанства Асираца била су Ваал-Шамајим и друге  пројаве Ваала, затим Адад, бог буре, хананска божанства као што је Ишптар (Астарта) и месопотамска божанства, међу којима Мардук, Небо, Шамаш и друга (J.A.Fytzmyer, The Aramaic Inscriptions of Sefire, 1967, стр. 33сл;  Dupont-Sommer, Les Arameens, стр. 106-119; Dhorne Dussand, Religions, Babilonic..., 1949, стр. 389сл.

К. А. Кичен

(K. A. Kitchen, B.A. PhD)
University of  Liverpool

Из Das grosse Bibellexikon, Band 1, Р. Brockhaus Verlag - Brunnen Verlag Giessen, 1987, стр. 137-144.

превео протођакон Радомир Ракић