Архиепископ смоленски Кирил: Екологија духа*

1. Главне кризе које потресају савремено човечанство директно или индиректно повезане су са прошлошћу и садашњошћу Европе. Ову тврдњу, очигледно, није потребно нарочито доказати. Управо због тога један од главних задатака у раду за правичност, мир и заштиту човекове средине (очувања твари) јесте трагање за оним дубљим разлозима који су изазвали или стварно порoдили овакве развоје који се завршавају у кризи савремене цивилизације.

Одговор Цркве мора бити пастирског карактера и заснован на јасној богословској анализи, а упућен на првом месту хришћанима, али не само њима. Без заједничког напора људи различитих религија и идеологија не може се зауставити фатални развој догађаја. Све већа жеља неверујућих да ослушну глас Цркве и упознају са хришћанском проценом савремених збивања може се сматрати знаком нашег времена.

2. У својем пастирском одговору на питања у вези правде, мира и заштите човекове средине (интегритета твари) Цркве не смеју употребљавати језик који je појмљив једино хришћанима. Међутим, пo својој суштини, он треба да јe специфично хришћанско реаговање, јep то је оно што се данас очекује од Цркве. A овде настаје важно питање: који језик да користимо да не бисмо пренебрегли или извитоперили истину a, истовремено, учинили je схватљивом и појмљивом за људе других убеђења?

3.Најтрагичнија обмана савременог човека јесте покушај да дефинише хијерархију вредности у смислу њихове користи, a уз занемаривање истине. Многи људи више не схватају сврху свога постојања и немају времена да размишљају о смислу живота.

Сав људски живот посвећује се постизању средстава која се идентификују са циљем и тако постају сама себи циљ. Овај изненађујући процес замене средстава за циљеве увукао се, штавише, у хришћанске кругове. Наравно, теоретски, хришћани не одбацују циљеве објављене у Јеванђељу, али у пракси они их бркају са средствима. Зато, у вези са овим, ja бих поставио фундаментално питање: јесу ли правда, мир и очување средине пo себи средства или циљ? Живимо ли ради правде, мира и заштите твари (човекове средине) или су они услови sine qua non за постизање крајњег циља постојања. Све остало зависи од тог одговора: процена ових питања per se, начини њиховог решења и, последње a не најмање важно, будућа слика нашег друштва и нас самих.

Дозволите ми да изразим своје најдубље уверење да су правда, мир и заштита човекове средине средства, a не циљ, пошто je крајњи циљ онај који je одредио ап. Павле: „Онда долази крај, када (Христос) преда Царство Богу Оцу... да Бог буде све у свему " (1. Kop 15, 24.28). Овај текст пружа основицу за тврдњу да вечни живот у Богу, преображени космос, јесте крајњи циљ којем сви циљеви треба да су потчињени, и на њему треба поставити крајња ишчекивања, у чему наша вера налази смисао. „Ако се само у овоме животу надамо у Христа, беднији смо од свих људи" (1. Kop. 15,19). Наравно да постоје друге привремене сврхе, осим крајњег циља. Из онога што сам рекао, њихова вредност зависи од тога да ли одговарају или не постизању крајњег циља, од њихове способности да служе као средства за постизање овога циља. Сасвим je очигледно да замена средстава за животне циљеве доказује дa је то веома карактеристичан процес, који je, изгледа, директно повезан са кризама које су се окомиле на људско друштво. Покушај да се размотре или, штавише, пpeвладају ове кризе, треба да се предузме у оквиру таквог система који би претпостављао примат крајњег циља, првенство апсолутних вредности. Ово ће помоћи да се идентификују и коректно анализирају темељни узроци који су изазвали пораст текућих криза, и допринети да се постигне интегрална визија и непристрасно тумачење стварности око нас. Такав приступ може омогућити да надвладамо искушење да своју пажњу скрећемо на посебно горућа питања овог тренутка, док очигледно занемарујемо главне егзистенцијалне проблеме. He изгледа ли вам да je такво искушење делимично присутно у екуменском покрету, као и у теологији неких Цркава? И овде настају питања: могу ли хришћани постићи консензус пo питањима правде, мира и очувања твари ако не правазиђу ова искушења?

4. Данас се много говори о светским кризама и проблемима. Упркос свих њихових разлика, јади савременог човечанства имају једну заједничку ствар: сви су они знакови смрти, весници и претече слома људске цивилизације. У овом смислу, сви су они изазови интегритету (неокрњености) твари, животу на нашој планети. Ове кризе дејствују различитом силином у различитим деловима света: неке се од њих најочигледније изражавају на једном месту, неке на другом, али ово не умањује општи терет на планети као целини: нема безбедних пристаништа на земљи где би човек могао мирно чекати крај буре. Европа сноси посебну одговорност за многе од таквих криза. Сукоб између два економска система одређује трку у наоружању, опасност од масовног уништења даје подстрек трговини оружјем и потпирује локалне сукобе у другим деловима света. Европа даје нарочити допринос разарању природе, што се наставља, као никад пре, на најнеобузданији начин. Ваздух, земља, вода, флора и фауна, озонски омотач, минерални извори и клима су дестабилизовани под ударцем индустријског замаха, чији je циљ досезање моменталних економских циљева, повећање бруто националног дохотка и све веће стицање личне зараде. У исто време, проблеми заштите човекове средине сматрају се код одговорних за екологију као кочнице у механизмима ефикасног развоја.¹

Велика забринутост je због научних експеримената на пољу генетичке технологије, који се односе на мутацију (промену пола) и стварање нових генетских карактеристика; због ширења сиде и индустријских катастрофа. Ова тужна слика је погоршана неједнаком расподелом богатства и моћи, незапосленошћу, кршењем људских права и верских слобода, расизмом, сексизмом, претњама моралној целовитости људске личности и целовитости породице, алкохолизмом, проституцијом, дрогирањем, криминалом. Страховање и мањак поверења, цинизам, стрес - све ово притиска живот многих људи. Разарања културног наслеђа и традиција, првенство које се придаје обједињујућој масовној култури повећава се застрашујућом лествицом. Многе од ових проблема Европа je успешно извезла у Трећи свет, тиме негативно доприневши светским економским односима, ширењу јаза између богатих и сиромашних земаља. Ово су греси целе Европе — од Атлантика до Урала. За неке од њих одговоран je Исток, за друге — Запад. Али, кад се све узме у обзир, они су заједнички греси. Исповедати ове заједничке грехе значи схватити међусобну одговорност, и ово je већ прави корак на путу ка заједничким подухватима. Историјска истина гони нас да признамо чињеницу да су хришћанске Цркве биле међу првима које су повукле звоно на узбуну. Забринутост због начина на који се развијала научна и технолошка цивилизацијa насталa је већ шездесетих година, када су питања правде и мира повезивана са послератним делатностима Светског савета цркава, оснивањем Конференције европских цркава и Хришћанске конференције за мир. Било je то време када у друштву, у одлучујућим факторима, практично није било критичког приступа разгранатом економском развоју. Међутим, и у тим годинама теолози су почели да постављају питања о природи, науци и технологији, о упливу технолошког друштва на људско достојанство (Њу Делхи, 1961). Светска конференција о Цркви и Друштву (1966) бавила се хришћанским реаговањем на технолошке и социјалне револуције. Слична питања су дискутована у Упсали, на Скупштини ССС (1968). Стокхолмска конференција 1972. г. о еколошким проблемима подударала се са све већом забринутошћу Цркава због еколошких питања. За мене је тешко дa проценим став јавног мнења на Западу према овом алармантном питању.

Исток je деценијама зрачио оптимизмом, веровањем у спасоносну моћ науке и повезивањем тмурне футурологије искључиво са „буржоазијом рођеном да одумре". Насупрот томе, тријумф и победа пролетаријата обећавали су будућност практично без икаквих озбиљних сукоба, будућност благостања, високог стандарда и неисцрпних природних резерви. Овај оптимизам je озбиљно избегавао да заузме став према човековој средини, као и да проучава проблем унутарњег живота човековог, који je, у већини случајева, управо био игнорисан. Пажња je придавана квантитативним дефиницијама економског напретка, потреби „да се претекне и превазиђе Америка". Повећање бруто производње био je главни економски задатак. Мишљења да постоје границе економског раста сматрана су буржоаским измишљотинама, средством идеолошке борбе против прогресивног дела човечанства.

5. Револуција 1917. г. прикачила је на свој барјак идеју о новом друштву ради благостања људи. Несумњива истина ове идеје била je да људска личност, нарочито радника или сељака, не би требало да буде предмет, нешто што би се законски експлоатисало, него преобразило у субјект са свим посебним правима на која je овлашћена. Али погубан ток догађаја, чији смисао се ипак мора разумети, довео je до таквог стања у којем je занос за грађењем будућности засенио садашњицу, у којој су колективна права и тежња за једнакошћу засенили права и слободе појединца. Садашњица се сматрала за средство ка досезању будућности, a садашње поколење — средство ка постизању среће будућих поколења. He само да су појединачна права и слобода народа из тих времена, већ понекад и њихови животи жртвовани су у име будућности. У таквом историјском контексту било je тешко очекивати други поглед на природу осим оног израженог у пoпуларној крилатици из 1930. г: „Ми не можемо очекивати дарове од природе; наш задатак je да их од ње преотмемо!" Такве крилатице су украшавале учиниоце у средњим школама, и младо поколење је с њима стасало.

6.Ова психологија тијумфализма произвела je специјалну климу, у којој су спровођени у живот џиновски грађевински пројекти и планови за трансформисање природе. Њихова вредност и престиж процењивани су према њиховом опсегу. Велике хидроцентрале на равничарским теренима надмашавале су сличне објекте у свету. Више од 2,5 милиона хектара плодног земљишта упропашћено je под акумулационом водом за електране само у базенима Волге и Каме. Огроман подухват хидромелиорационих пројеката који je достигао астрономску цифру од 130 милијарди рубаља (209 милијарди долара) у времену од 1966. до 1985. дао je средеће резултате: 1/3 од 23 милиона хектара искрчене и наводњаване земље постала je необрадива, јер je природна равнотежа била поремећена. Гигантски пројекти, гордо названи „градилишта комунизма", као што се В. Распућин, познати совјетски писац, прикладно изразио, претворени су у неку врсту гасне коморе.²

У више од 100 градова опасне индустријске отпадне воде достигле су ниво који je био десет пута изнад санитарних стандардa, што је учинило да су ови градови постали катастрофална подручја. Еколошка катастрофа je претила таквим бисерима природе као што су чисте воде Бајкалског и Ладош­ког језера, као и Арадског мора, у централној Азији. Почетком 80-их година направљени су планови, пo обимности без преседана и делимично остварени, да доводе воду из северних река које се уливају у Арктички океан на југ дa би се наводњавали тамошњи пољопривредни пројекти. Човек би себи једва могао представити гигантску еколошку катастрофу коју би проузроковало остварење ових планова, да они недавно нису обустављени. Нуклеарне електране су подигнуте пo високој цени коштања, предузети су скупоцени васионски програми, грађено је све више постројења да би се производио алат и опрема за индустрију. A ово je, заузврат, захтевало све више енергије и залиха. Економија je почела наличити затвореном кружном каналу, у којем су залихе и енергијa трошене на све већу производњу машинерије и опреме, a која je, опет, захтевала све више енергије и извора. Један совјетски економиста je илустровао овај трагични економски круг и човеково отуђење следећим примером. „У нашој земљи ми вадимо 252 милиона тона руде годишње. Ово je пет пута више него у САД. Користећи површински коп ... ми уништавамо хиљаде хектара најплоднијег земљишта, нарушавамо хидролошки режим огромних пространстава, стварајући дефицит у води. Граде се велика постројења за вађење руде, a уз њих и ливнице. Метал који производе одлази за подизање лагерских фабрика. Оне производе челик за конструкцију гигантских булдожера за копање руде. Једно такво „чудовиште" има ... огромну разарајућу моћ: за један сат оно може отклонити око 6.500 м³ земљишта. У том поступку je велики утрошак енергије и рада. Круг се тако затвара и следи нови обрт технолошке спирале са истом тужном вијугавом ефикасношћу у циљу да се добије ... материјална корист за људе и са трагично великом опасношћу no природу."³

7. Услед чињенице да су апсолутни конкретни политички и идеолошки циљеви били повезани са брзим индустријским развојем, свака опозиција, чак из економских разлога, изгледала je сасвим подозрива и сви покушаји протеста били су свом сили-ком угушени. Па ипак, широм нашег друштва, нарочито у интелектуалним круговима, расла je забринутост за екологију. Она je била повезана са бригом проузрокованом дехуманизованим и неефикасним економским развојем, са пренебрегавањем културних традиција, са моралним стањем друштва, и са неохрабрујућим стањем у области људских права.

Црква се нашла у специфичном стању. Својом делатношћу у екуменским организацијама и билатералним односима са другим Црквама, наша Црква се ангажовала у зрелим дискусијама пo проблемима које данас зовемо правда, мир и очување твари. У то време глас Цркве није слушан у нашем друштву, пошто се и на религију и на Цркву гледало као одбојни остатак бившег режима, на идеолошког непријатеља будућности коју ће изградити садашње поколење. И поред свега тога, сама чињеница видљивог присуства Цркве у идеолошки хомогеном друштву била je од велике важности. Црква je увела елемент плурализма. Њено постојање, упркос организоване и моћне атеистичке пропаганде, дало je људима да размисле; њен етички и патриотски став био je у складу са расположењем многих људи којима je било стало до судбине своје земље. Глас Цркве повратио се у земљи обрнутим путем, путем активног међуцрквеног рада ван граница наше земље, путем резолуција и докумената екуменских организација, ' миротворачких конференција, које су допирале у пoлитичке и јавне кругове. Данас је тешко одмерити степен уплива Цркве на стварање нових приступа питањима правде, мира и очувања твари, али сама чињеница тога уплива очигледна je. Ова скупштина je право место да истакнемо да je овај истински екуменски уплив, створен уз помоћ наше браће и сестара из целога света, који су нам преносили своје искуство у исповедању хришћанске вере и суочавању са изазовима савременог света. Благодарни смо Богу за све дарове којима je обогатио свој народ у екуменском покрету.ghbmbm

8.    Све већа бојазан и неизвесност у нашем друштву нашли су своје разрешење у развоју познатом под изразом „перестројка". Перестројка претпоставља радикалну економску реформу у циљу усмеравања привреде човеку, одступање од екстензивних метода управе у корист интензивних, узимање у обзир ограничених извора и еколошке последице; она претпоставља ослобођење спољне политике од идеологије, демократизација живота у земљи, морални препород друштва. Најважнија лекција коју je наше друштво научило од своје недавне прошлости, јесте остварење огромне међуповезаности између морала, с једне стране, и социјалног развоја друштва, с друге стране. Један од наших најистакнутијих савременика, академик Д. С. Лихачев, образложио je то на следећи начин: „Наша недавна историја још једном je опоро потврдила истину да je у 20. веку немогуће остварити најблиставије друштвене идеје средњовековним методама стварања поретка и претњама ломачама, без обраћања човековој свести, унутарњем миру, праву на лични морални избор. Дворци и храмови будућности не зидају се на крви."⁴ Све јаче je уверење међу људима дa ћорсокак у којем се налази и сама наша привреда, стагнацијa којa погађа све сфере јавног живота имају своје почетне узроке већином не у грешкама стручњака и политичара, него у стању „духовног сиротишта" у којем се друштво налазило, пошто je претходно систем био разорио његове моралне темеље.⁵

Овај закључак се подудара са речима које je Црква изговарала слабашним, понекад нечујним гласом са периферије друштва. Сада овај глас, снажно појачан гласом народа, свако чује. Сада то чак није глас Цркве. To je глас народа који je преживео историјско искуство каквог није било равног пo трагичности. A ово искуство не треба и не сме да прође незапажено. Човечанство ће много изгубити ако одбије да саслуша сведочанство пружено пo цену великог страдања народа. Духовна суштина кризе у савременој цивилизацији, у светлу овог искуства, опажа се као отуђење људских бића од Бога, једних од других, од природе, као разарање интегритета људске личности.

9.    Од ренесансе наовамо можемо оцртати главни смер у друштвеном развоју: политика, економија, наука и технологија апсолутно постају аутономне сфере, одбацујући било какве моралне законе или духовне основе. Егоистични интереси и тежња за влашћу у политици, грамзивост у економији, национализам међу народима, моћ технологије над човеком — сви ови феномени су плод развоја који су отуђени и независни од духовних основа. Од времена Просвећености настао je нови став човека према природи: људи су почели да схватају однос између Бога и природе на другачији начин. Секуларизација je запљуснула не само човека и друштво, него и природу, коja je у људској свести отпочела да постоји самостално без икакве везе са Богом. Одвајајући Бога од природе и секуларизујући (посветовњаћујући) природу, човечанство je изменило свој став према природи. Уместо да буде субјект, природа је постала објект проучавања и искоришћавања.⁶

У секуларизацији⁷ друштва, човека и природе, у „научној слици света" није било места за моралне основе, и ово je довело до стања где je, како вели В. В. Розанов, човек спознао „страшну слободу". Слободу од моралне одговорности која je зачела овај ланац мишљења: „Нема врховног закона за човека, он нема друге одговорности осим оне коју су сами људи измислили: данас je уговорено да се једна ствар сматра за зло, сутра ће je заменити друга.⁸ Међутим, мора се признати да je најтрагичнија чињеница да ова аутономија људског стваралаштва ни на који начин није олакшала ослобођење човека. С порастом осамостаљења цивилизације од људског духа људско биће се претворило у роба цивилизације. Потчињавајући свој дух „захтевима времена", уређујући свој живот не у складу са моралним законом, него са законом овога света, човек je свој сопствени интегритет изложио опасности.

10. Наш 20. век je спровео најдраматичнији правац овог развоја: запрепашћујуће убрзање научног и технолошког напретка као аутономне области људског стваралаштва, сасвим отргнуте од било којег морала. Ова аутономија je постала способна да радикално измени слику људског друштва, стил понашања и живота растављањем човека од природе, проузрокујући све веће противречности и сукобе у друштвеној сфери. У прошлости несрећа у друштву и поједина личност се могла сматрати одговорном због ограничених могућности људског бића, због зависности од елементарних сила природе, тј. његове слабости. Али сада веће несреће су последица моћи људског бића. Нова стварност je створена код људског бића, које, такорећи, не припада древном космичком поретку. Разбијање космичког поретка је на путу, a развијa се ново организовано постојање, пропраћено растом људске моћи над природом и, истовремено, зависношћу људских бића од своје сопствене моћи.

До коje мере духовна и физичка конституција људског бића одговара овом новом поретку постојања? До које мере људско биће може остати своје када технологија стиче превласт над њим, када околини прети уништење, када рат може постати глобалан и свеуништавајући, права космичка катастрофа, када недостатак правде и презир људске личности стварају атмосферу све веће напетости?

Истовремено, временски ход се страшно захуктао под упливом технологије. Човек више не сагледава садашњи тренутак који je постао просто средство постизања следећег средства. Од људи се захтева што више рада, радни дани се утапају у тешко распознатив и брз ход времена. Али ова спољашња активност иде руку под руку са духовном стагнацијом, пошто се нема ни времена ни енергије за удовољење духовних потреба. Нови животни поредак je поставио своје сопствене вредности, a то су углавном материјално богатство и моћ. Дуго времена она се нису више сматрала средствима за постизање свеобухватног развоја и савршенства у друштву и код појединаца. Постала су сама себи циљ. Али без моралних смерница њихово стицање постаје веома проблематично, док растуће потребе, умножене варљивошћу технологије, јесу увек све бљештавији стандарди. У развијеним земљама и у извесним друштвеним срединама долази до огромне концентрације богатства и моћи; у исто време, људи све више постају „робови потрошње" упирући се да обнове оно што већ имају. Ово се углавном односи на Запад, али и на Истоку конзумација све више поробљава људе. Њихова психологија je оптерећена сталном напетошћу између жеља и могућности, битком да се пo сваку цену досегне западни ниво потрошње. Потрошачка психологија води „идеализовању" западног технолошког друштва, жељи да се изгледа као богати Американац или Западноевропејац, да се имају иста материјална добра и угодности.

Очигледно je да морални и духовни развој не одговара научном и технолошком напретку, и ово je главни разлог за недостатак равнотеже у човеку и у људском друштву. Најбољи доказ за напред речено јесте опасност од нуклеарне катаклизме, и вапијућа неправда у свим деловима света. Заиста, шта је смисао коегзистенције друштва у изобиљу, које свој потрошачки ниво непрестано подиже на виши степен, и друштава у сиромаштву, глади, болести, неписмености и беспомоћности већег дела глобуса? Шта je порука трке у наоружању кад je малени проценат издатка на њу довољан да исхрани, лечи и школује све one којима то недостаје? Наравно, човек увек може пронаћи историјска, економска, политичка и идеолошка објашњења и бити склон да их сматра узроком онога што се збива. Али хришћани и, наравно, не само они, способни су да схвате овај прави разлог недаћа у савременом свету, као и истину која нам говори да je потчињавањем нашег личног и друштвеног живота духовном и моралном темељу могуће извести цивилизацију из ћорсокака у којем се сада налази.

11. Тачно је дa је долазило до приговора дa је хришћанство омогућавало искривљени развој цивилизације, и стварало услове за поробљавање природе човеком. Ови приговори нису само плод погрешног тумачења, којима се доста добро може супротставити другачије гледиште на библијске текстове. Ови приговори приказују потпуно помањкање схватања суштине хришћанства. A што још више изненађује јесте реаговање теолога који, бранећи хришћанске ставове, западају у опречне екстреме, и пo сваку цену желе доказати да хришћанство није на­рушило првобитни идилични однос између човека и природе, да, како кажу, оно никад није ни покушавало да стави човека изнад природе. Али искрени одговор на ове приговоре јесте да je хришћанство стварно уништило древни, пагански однос између човека и природе, стављајући људско биће изнад остале твари, помажући му да je истражује и користи. Међутим, цела истина такође укључује и чињеницу да наши преци у ствари нису ни уживали идиличне односе са природом.

Трагедија пада послала јe човека и његов слободни дух у провалију природне неопходности. ово човеково понирање у елементарни свет природе, што je, према библијској слици, протеривање из раја, довело je до зависности човека од природе, до мукотрпног страха од ње. Пало човечанство, стављено у живот природе и препуштено само себи, постало je заробљено природом. Ово ропство, зависност човековог духа од закона природне неопходности, уопште није било безболно. Зло je било стварност које је делало не само у људима, него и у оквиру целе твари. Људска бића, изгубивши своју слободу и павши под власт сирових природних закона, почела су тражити религиозни пут за излаз из овог ропства, идолизујући природу и клањајући се демонима. Сва древна паганска митологија пробија из овога. Учинивши грех, човек je нарушио божански поредак живота: „кад познаше Бога, не прославише га као Бога..., него залуташе у својим умовањима... и више поштоваше и послужише твари него Творцу" (Рим. 1,21-25).

Оваплоћењем, искупљењем човека и твари хришћанство га je ослободило од елементарне власти овога света, уздигло га као њихову јединку, дало му имунитет од природне неопходности, узвело га до неба. Хришћанство je човечанству подарило његову унутарњу слободу која je недостајала под доминацијом елементарних сила. Ропство људи под природом значило je да су они били своји сопствени робови, робови својих страсти и инстинкта. Они нису могли умаћи овоме ропству само са својим моћима, пошто je њихова слобода била ослабила и претворила се у неминовност. Човек je извучен из круга елементарног природног живота Оваплоћењем, Богочовечењем Христа, искупљењем које човеку враћа његову унутарњу слободу, изгубљени статус Божјег детета.

Ослобођење од силе природне неопходности мора одвести људе у духовни унутарњи живот и у огромну унутарњу слободу у којој дух треба да надвлада страсти и инстинкте, тако чинећи да природа буде потчињена захтевима моралног закона. Ову победу постижу хришћански светитељи, и то не само аскете и подвижници, него и они који остају у свету. Ова битка за ново биће није се водила само у раном периоду хришћанства. Она се водила и на Западу и на Истоку у средњем веку, и током каснијих периода. A без сваке сумње, она се збива данас, јер без ове битке за новог човека, без надвладавања „старог Адама" нема правог хришћанства.

Остајући под доминацијом природе, древно човечанство не само да је обожавало елементе, него je морало да врши уплив на природу не би ли опстало. Човек и жена с муком су обрађивали земљу, жњели жито, ловили животиње и бавили се риболовом. Користили су магију да би се заштитили од злих духова. Магија je била њихово средство да би схватили и овладали природом.

Ослобођење човечанства од природе одвијало се истовремено са демитологизацијом и десакрализацијом природе, уз рушење паганске слике света. Природа je престала да буде обитавалиште демона. Магија, контактирање са елементарним духовима сматрано je за контактирања са злим и ренегацијом хришћанства, као и повратком паганству. Наука и техничко коришћење природе, које je дошло касније, сматрани су као даљи резултат хришћанског ослобођења од демонолатрије.

Савремени критичари, нападајући хришћанство са еколошке тачке гледишта, у праву су када тврде да je хришћанство омогућило позитивну природну науку и технологију. Кад су људи били у контакту са „елементарним духовима природе" и градили свој живот на митолошком схватању света, они нису били у стању да ово учине слободним чином сазнања. Да би схватање спиритуализованог и демонског карактера природе требало да одумре, човек би морао да себе схвати као јединку, нешто одвојено од природе, тако да би отпочео да je слободно поима.

12. Међутим, да ли се из овога може извући далекосежни закључак да je хришћанство одговорно за неетички развој научног и технолошког напретка, који данас прети смрћу целој твари? Да ли ослобођење човечанства од господарења природом значи безусловно насиље, поробљавање природе?

Немогуће je ово извести из Библије, или хришћанског предања. Према Књизи постања, свет je позитивна стварност (Пост. 1,10.12.18) и његова вредност није само због тога што je добар у својој суштини, него исто тако што га je Бог створио, за Божје Царство, као место Христовог оваплоћења и човековог обожења. Сам свет je намењен за преображај да би постао ново небо и нова земља.¹⁰ Човек je део твари, он својим физичким карактеристикама припада материјалном свету. Свети оци су јасно увиђали ову органску везу човека са космосом.¹¹ Али, тиме што je телом део твари, човек духом припада Богу, и услед овог дуализма он заузима специјално место у твари. Он је на граници између два света — материјалног и духовног — и повезује један са другим. Стање света зависи од односа човековог према Богу, од његовог духовног стања. Твар може бити или „покорена таштини" или остати у „робовању распадљивости" или задобити „слободу славе деце Божје" (Рим. 8, 19-21). Својим падом човечанство je изгубило ову могућност, и твар, преко човека и заједно с њим, запала je у грех. Рушење склада у односу између човека и природе одразило се у томе да je човек поробио и природу, у потчињавању слободног духа законима природне неопходности.

Тo je разлог зашто се Васкрсење Христово одразило не само на судбину људи, него и на целу твар (Рим. 8,19-21). Он треба да измири све са собом (Кол. 1,20; Еф. 1,9-10). А то значи да не само човечанство, него и цела твар има будућност у Христу. Ово претпоставља васпостављање првобитног од­носа између човека и природе. He поробљавање једнога другим (и није важно ко кога поробљава, пошто je свако поробљавање кршење воље Божје), него хармонични однос између људи и природе. Ова хармонија се може постићи једино таквим човековим господарењем природом које њој даје квалитет нове, искупљене твари. To je откривење синова Божјих које творевина жарким ишчекивањем оче-кује (Рим. 8,19). Зато нема потребе да се порекне или заступа специјални положај човековог бића у природи. Важно je схватити да будућност твари зависи од човека, од његове способности да одбаци старог Адама, да се обуче у Новог Адама и пренесе лепоту овог преображења у цели космос. Човечанство и твар су међуповезана стварност, на такав начин да духовно стање и понашање људи одређује општу слику ове стварности, будућност нашег света.

13. Хришћанство je заиста ослободило човечанство од превласти природе и уздигло га давши му могућност да у васељени заузме положај који му je Творац предодредио. Али ово не значи да je хришћанство предетерминисало (предодредило) понашање људи. Христос нам je повратио слободу коју смо били изгубили и могућност да будемо сарадници Божји, учинивши нас мало мањим од анђела (Пс. 8,4-8), и поставивши задатак да будемо управитељи (пристави) онога што je створио. Ово подразумева способност људи да развијају подарена средства и начине како би упознали свет и били његови економи (управитељи). Али људи увек имају могућност да на разне начине користе своју слободу. Важно je схватити да твари не прети господарење људи, не способност да ово господарење (укључујући науку и технологију) спроводе у живот, него стварност греха, што води разарању и смрти. Човек je позван да буде у заједници са Богом, да остварује вољу Божју господарењем над природом. До злоупотребе твари долази када човек одбаци Богом одређени поредак постојања, наруши вољу Божју и на место Бога стави себе. У таквом случају човек престаје да буде управитељ у име Бога и почиње да влада лично он и за себе, потчињавајући твар својим егоистичним циљевима. Самостављање човека у центар живота, у центар васељене, доводи до нарушавања хармоније у односу човека према природи и према другим људима. Твар постаје извор за задовољење бескрајних потреба, наука и технологија се преобраћају у моћан инструмент за господарење и коришћење овог извора. Равнотежа у односу између човека и природе опет je поремећена, али на други, екстремни начин: Природа постаје заробљена.

14. Данас се, очигледно, идеја одлучног и безграничног развоја, коју су истакли Просвећеност и Индустријска револуција, показала погрешном. Када je егоцентрични антропоморфизам постао погонска снага овог развоја, он je неизбежно проузроковао исцрпљивање извора и навалио смртоносан терен на биосферу. Свака нада уложена у нову технологију, способну да спасе свет, у најмању руку je наивна. Историја доказује да сваки нови заокрет технолошког развоја доводи до нових непредвидивих и опасних последица за човека и природу. Али то не значи да треба одбацити научна открића. Свет je немогуће зацелити повратком у камено доба. Такав повратак био би у суштини погрешан пошто би подразумевало „бежање од себе", неприродно порицање историје.

Највероватније, ово је просто не-могуће, пошто човек није у стању да поврати точак историје. Није решење у одбацивању науке, технологије и сваке савремене цивилизације. Њих не треба одбацити, већ духовно надјачати, потчинити их духу. Потребна је нова морална основа за друштвени развој да би се искористили природни извори и достигнућа човекове мудрости у складу са моралним захтевима.

15. Али зашто је развој, који je човечанство довео на ивицу понора, настао у хришћанској Европи? Свет, твар, историја човечанства нису аутономни са хришћанске тачке гледишта. Они су Божја творевина у границама његове благодати и његовог правичног гнева. Када се и како антропоцентрични нагласак појавио у европском историјском контексту, породивши коначно свој либерални хуманизам у атмосфери из које се збива садање велико пустошење природе?¹²

Чињенице су добро познате са спољне, формалне тачке гледишта: средњовековни појам јединства истине, који се састојао од јединства природе и натприродног, распао се у току Ренесансе, Реформације, Просвећености и Индустријске револуције. Есхатолошка нада за спасење замењена je самопотврђивањем човека који прилази природи као објекту који се користи за технолошки прогрес. Познато је такође да се теологија за сваки одговор окретала од природе, препуштајући је истраживачима. С правом je речено: „Западна теологија je преурањено запоставила природу, где je увек требало да долази до збивања управо овде за добро природе као твари..."¹³

Поред тога, мада je немогуће извести утилитарни став према твари ни из Библије нити из црквеног предања, ове антропоцентричне идеје одразиле су се и на теологију. Ова тврдња je добро позната као и историјска и друга „научна" објашњења. Meђутим, сва ова обавештења једва могу одговорити на питања која се постављају у односу на разум. Николај Берђајев, истакнути руски философ, усудио се да завири у предубоку суштину историјског процеса. У својој књизи „Смисао историје" он пише: „Поимање историје отвара знање духовне делатности која је богатија и сложенија од стварности коју сачињавају материјални и економски чиниоци. Сва ‘спољна’ делатност човекова има духовни основ. Ако игноришемо овај чинилац, немогуће је постићи свеобухватно виђење историјског процеса. Суштина постојања, унутарња духовна суштина света и човека, a не само спољни изглед, манифестује се у 'историјском', стварном значењу"¹⁴ Духовна суштина човека, према исправној дефиницији Другог ватиканског концила, не може се одвојити од његове телесне супстанце. Из тог разлога целокупни материјални свет налази свој прави смисао у унутарњем, a не у спољном аспекту.¹⁵ Ово се потпуно односи и на историју.

Отуда, одговор на питање: „Зашто je човечанство пало у јерес антропоцентризма?" не треба повезивати са открићима Галилеја, Коперника и Њутна, нити са идејама Декарта и Бекона, него са духовним стањем народа и друштва. Идеја антропоцентризма, самопотврђивања човека као аутономне и врховне вредности, одговарала je духовној свести народa у Европи тих дана. Испало је дa је она у хармонији са унутарњим светом тадашњег и са светом следећих поколења. Научна открића и одговарајућа философска генералисања помогли су да се ова свест рационализује пружањем логичних основа за то.

Међутим, у наша бурна времена, у време кризе, за коју je човек одговоран, појавио се објективни предуслов за преразматрање овог егоистичног антропоцентразма.

16. Али ово преразматрање неће донети плода ако je одвојено од промена у духу. Људи се морају унутарње изменити, испитати свој сопствени егоизам. Овај процес мора отпочети покајањем. Метанoja је промена срца. Она се заснива на признању rpeха у његовим појединачним и друштвеним облицима. Она пружа човеку способност да одбаци лажне вредности. Покајање буди свест. Оно je почетна тачка за измену и појединца и света, јер покајање је стварање новог човека. Овај човек не престаје да остане човечански, нови човек није Ничеов надчовек, он je повезан са вечним елементима људског бића, које не могу стварати економија, политика, или друштвени поредак живота. Сви ови чиниоци, пре свега, утичу на спољну страну људског постојања. Искуство оних који су прошли кроз стаљинистичке логоре доказује да људско биће може задржати унутарњу слободу и достојанство у најнехуманијим условима. Настанак новог бића претпоставља унутарње кретање и промену, тј. одбацивање свога „его" (ja) као стожера универзума, остварење чињенице да je заповест о љубави основ живота и да њено непоштовање води у смрт, у уништење целе твари. Без овог унутарњег процеса чак ни најправеднији друштвени поредак и најповољнији животни услови не могу створити људско биће коje пo својој суштини никад није било, и не може бити, потпуно одређено природом и друштвеном околином.

Али ако нема духовног препорода, очекиваће нас друга перспектива, тј. апсолутни настанак различитог људског бића, отуђеног од својих суседа, од друштва, од природе, самоцентрично, преокупирано материјалним добрима, са задовољењем својих бескрајних потреба. Такво људско биће обожава снагу, успех и, као различито од других, немилосрдно je према слабима. Све његове делатности су хоризонталне. Оно се поноси тиме да буде слободно од трансценденталног. Међутим, ово није ново људско биће, него исти стари Адам, који je потпуно изгубио способност да види разлику између циља и средстава, који je изгубио смисао живота у неограниченом научном и технолошком процесу. Данас личности прети свуда где индивидуализам и трка у конзумирању искривљују праве животне вредности, неприметно претварајући je у објекат за манипулисање од стране оних који имају стварну моћ, као и тамо где приоритете вредности одређује колективно тело, растурајући личност унутар ње саме.

17.  Нарочити карактер садашњег историјског периода помаже нам да опазимо присуство дубинске и стварне везе између етике и опстанка. To што je било откривено у прошлости у духовном виђењу испосника, мистика и дубинских мислилаца, сада постаје неразумљиво научницима, политичарима и широј публици. Изгледа да никад раније спољни услови нису били тако повољни за сведочење о значају етике за живот људског бића и целог космоса.

Хришћани не би требало да пропусте ову историјску прилику и не даду јасан етички одговор на проблеме које порађа савремена цивилизација. Мада су дискусије о етици обично контекстуалне, оне морају бити у узајамном односу са апсолутним етичким принципима у Светом писму и Предању Цркве. Хришћанско сведочење може изгубити сву веродостојност ако садржи елементе етичког релативизма, или, ако у непосредној будућности ово сведочење не задобије црте етичког консензуса. Два важна тренда могу превладати на путу ка овом консензусу — тренд ка персонализованој етици, као и тренд ка друштвеној етици. Хоризонтализам у хришћанској теологији јесте опасан и погрешан као индивидуалистички спиритуализам. Етичке норме, коje je Творац укоренио у човекову природу, све су једно и недељиво. Човек не може бити морална личност и неморалан политичар или научник.

18. Да би избегла релативизам, хришћанска етика не би требало да избегне своју основну оријентацију у односу на вредности. A теоцентризам пружа такву оријентацију. Теоцентрична етика, наглашавајући целосност, међуповезаност и вредност целе твари, сматра природу и човека не за аутономне и самодовољне јединице, већ за елементе који налазе свој смисао и сврху у Творцу. Таква етика, у борби против антропоцентризма, не излаже се крајњој екстремности и избегава нагласак на аутономној важности природе, што би значило „натуроцентризам", ново паганство.

Теоцентрична етика мора успоставити стварну равнотежу између човечанства и природе, наглашавајући чињеницу да сва твар има једну сврху — прослављање Творца. И човечанство и природа, док се приближавају Творцу, налазе свој смисао у своме преображају. Таква етика придаје вредност њима обадвома и потчињава их врховној вредности — Богу. Истовремено, људско биће се сматра сасвим особитим елементом, уздигнутим изнад све твари, док ипак остаје део једног, међуповезаног, и органски целосног света у којем природа има своју сопствену вредност. Природа престаје да буде тек објект које човечанство користи за своју сврху. Ове етичке норме омогућавају да људи превладају савремене кризе, пошто претпостављају одбацивање људског нагона да доминира природом.

A ово позива на добровољно ограничавање потрошње, једноставност у човековом стилу живота, пажљиву употребу науке и технологије, поштовање према животу, економичност у употреби извора и њихову правилну расподелу на добро свих.

Овај последњи елемент мора се нагласити. Теоцентричне етичке норме нису ограничене екологијом. Оне негују поштовање према животу и слободи свих људских бића. Морални аспекти „интегритета твари" блиско су везани са појмови-ма „мира" и „правде".

19. Истовремено, човек мора имати на уму да теоцентричне етичке норме и религиозне етичке норме и као такве могу бити неприхватљиве за нерелигиозне људе. A овде настаје проблем: како хришћани могу, не одступивши од принципа ових етичких норми, сарађивати са људима других религија и  идеологија? Очигледно, морају постојати неки општи елементи као основица за такву сарадњу.

Заједничка брига je главни елемент овог заједничког карактера. Хришћани морају пронаћи начине да опште и сарађују са свима онима који суделују у њиховом старању на добро људске цивилизације. Ово позива на мудрост и брижљиви избор у језику и употреби аргумената.

Ha овом путу настаје неизбежно питање шире не само свехришћанског, већ истински глобалног консензуса. Без рационално израженог консензуса тешко je бити убеђен у успех заједничких акција људи различитих религија, идеолошких и политичких гледишта, којих се држе различити народи и културе. Изгледа да je једини могући консензус морални консензус, заснован на апсолутним моралним вредностима, којима се превазилазе границе различитих погледа на свет, и припада целој људској породици. Религиозно схватање морала чије је порекло у Богу и, услед овога je апсолутно и инхерентно свим људским бићима, с једне стране, и признање приоритета које се даје универзалним моралним вредностима у савременом нерелигиозном хуманизму, с друге стране, пружа могућност грађења таквог консензуса. Овај консензус мора оставити пострани елемент на којем, највероватније, неће бити могуће достићи сагласност у догледној будућности, тј. питање порекла моралних принципа. Овде се нагласак мора ставити на апсолутну и неизменљиву важност свељудских моралних вредности. Увођење појма Апсолута у етику премошћује јаз који одваја хришћане и марксисте, верујуће и неверујуће, тиме стварајући срж овог заједничког етичког консензуса. Свака од ових страна може користити свој језик, али важно је дa ови језици треба да опишу један и исти систем моралних вредности пошто имају Апсолут у своме центру.

Овај консензус за хришћанина биће стварно теоцентричан, док ће га марксиста сматрати за морални систем потчињен идеји апсолутних људских универзалних вредности. Важно je очувати тај систем од релативизма. Тако, заједничко схватање моралности и одговарајуће вредновање људског искуства омогућиће универзални дијалог. Наравно, неизменљиви морални критеријуми у својем међуодносу са стварношћу могу одвести у различите закључке пошто je стварност променљив појам. Наше пojимање ове стварности такође је променљиво и неуједначено. Ово ствара противставове и споречкања. Глобални етички консензус мора признавати право на супротно гледиште под условом да oно не крши систем вредности које тај консензус заступа.

20. Људска савест има огромну важност у свему овоме. Заједничко обележје савести уједињује све људе и помаже им у њиховом трагању за истином, као и у проналажењу решења за моралне проблеме. Добро je познато да савест може бити нагрижена грехом, али упркос овога, она остаје једина људска моћ којом се може открити морални закон који je Бог усадио у људску природу. Савест je способна да ограничава похоте, да поставља изазове егоизму, да обликује људско понашање. Чување и заштита савести данашњег људског бића јесте, на крају крајева, старање за правду, мир и интегритет (очување) твари, пошто je без савести немогуће спровести у живот чак и најплеменитији морални консензус.

21.  Све савремене кризе у основи су кризе морала, и обнова моралне одговорности постаје приори-
тетна. Хришћани морају помоћи данашњем човеку да схвати да постоји директан однос између моралности и опстанка. Злодела у личном и друштвеном животу постају глобално опасна.

Услед тога, питање моралног васпитања постаје све акутније него раније. Ha основу далекосежног дијалога и моралног консензуса неопходно je развити нешто што би се засад назвало Универзални етички катихизис 21. века. Такав катихизис би обухватао апсолутне универзалне моралне стандарде, тј. стандарде које je Бог усадио у природу човекову. Деца исто као и одрасли морају се учити неприкосновености ових стандарда, да би њима били вођени у својем односу према природи, и једни са другима.

Морално васпитање у парохијама, школама и универзитетима мора водити свечаном моралном завету. Учесници семинара „о науци и теологији твари" (Босе, 18-22. IV. 1988) предлагали су да студенти који отпочињу научну каријеру, треба да узму на себе обавезу да одустану од сваког истраживања које би могло да наноси штету човечанству и његовој околини, неку врсту Хипократове заклетве.¹⁶ Овај предлог би требало проширити. Сваки свршени ученик школе или дипломирани студент који отпочиње независни живот, треба дa дâ свечану моралну изјаву дa ће изграђивати свој однос са људима, са друштвом или природом на основу овог глобалног моралног законика.

Наравно, таква „Хипократова заклетва" пo себи биће од малог значаја без унутарње борбе и духовног узрастања. Управо због овога, морална обнова личности и друштва мора бити дело свих нас, велики заједнички циљ, управо главни задатак човечанства, које улази у 21. век.

22.  Будућност света и Европе треба повезати са овим унутарњим делом, овом моралном и духовном обновом. Има мало наде да човечанство може очувати своју будућност без ове обнове. Апокалиптичке претње данас су сувише реалне.

Пошто основни задатак хришћанских Цркава није да предузимају политичке, економске и друштвене одлуке, него да подстичу и обликују људске савести, оне су сада у овој борби на првој линији фронта. Њихова активност мора се усмерити ка савладавању моралне и духовне кризе која je главни разлог за кршење правде, за претње миру и очувању твари. Ову јединствену праведну стратегију не треба пропуштати. Хришћани морају остати духовно будни да не би изгубили из вида главни циљ. Али истовремено, Цркве не могу остати пoстрани и равнодушне према таквим политичким и културним преображајима који омогућавају или, напротив, сметају спровођење у живот етичких стандарда у свакодневном животу. У овом смислу, Црква мора имати посла са политиком, економијом, науком, као и другим областима јавног живота. Она мора имати право и обавезу да доноси своје сопствене судове, руковођене не малим, националним и корпоративним чиниоцима, већ искључиво оним моралним смерницама које се могу наћи у Светом писму и у хришћанском предању. Хришћани морају усмерити своје искуство са овим смерницама да би пронашли исправну перспективу и правилан приступ постојећим проблемима.

23. Од свих недаћа којима je наш континент изложен, подела Европе je најболнија и најопаснија. Дуго времена je давано погрешно обавештење за ову поделу. Постојала je и још постоји идеја да je Европа у опасности самим постојањем двају различитих социо-економских система. Међутим, ближи поглед у стање ствари показује да поделе међу државама често не прате границу између два различита система. Ове године обележава се 50-годишњица од почетка Другог светског рата када две зараћене стране нису припадале супротним друштвеним и политичким системима. Није то био рат између капитализма и социјализма, већ је погонска сила била идеологија националне супериорности, нагон да се цео свет потчини овој идеологији.

To je био рат за „једну Европу" и чак за „један свет" увезан у ланце тоталитаризма и националистичког шовинизма. Земље које су припадале различитим друштвеним и политичким системима заједнички су се одупирале овој страшној идеји. Шта je био основ анти-хитлеровске коалиције? Да ли је ова коалиција била само плод политичког и милитаристичког прагматизма?

Највероватније не. Осим политичког и милитаристичког прагматизма, она je била ојачана заједничким ентузијазмом борбе на основу конкретних моралних вредности. У то време je идеологија, такорећи, била далеко од политике; она је уступала место моралности. Ha несрећу, сасвим брзо у њу je продрла политика потчинивши њену моралну основу.

Из свега овога може се извући важан закључак: различитост света није узрок, или синоним нејединства. Напротив, под извесним условима, она може служити као чинилац који појачава сагласност и омогућава мир. Искуство Европе доказује дa постоје бар два услова која су потребна тако да различитост не води у нејединство:

Први од њих je да идеолошка противречност не треба да се одрази на сферу међудржавних односа, пошто се идеологије разликују, али интереси нapo­дa, који се суочавају са истим заједничким проблемима или претњама, јесу идентични. A ствари које су биле истините пре 50 година, остају истините и данас: „...Идеологије могу бити популарне, али интереси за опстанак или спречавање рата су универзални и врхунске".¹⁸ Место у политици, које je раније заузимала идеологија, мора се уступити моралу.

Други je да морални и друштвени систем може допринети миру међу народима и бити чинилац који јача сагласност, ако постоји мир у самом овом систему, тј. ако овај систем све чини за правду и не подстрекава поделе и нејединство пo себи. Поделе међу народима и државама расту унутар њих и унутаргранична кршења правде воде затегнутим односима споља. Неопходно je истаћи да је појам правде блиско повезан са правима појединца. Пошто je усавршавање појединца сврха социјалног (друштвеног) постојања, правду треба схватити као услов овог постојања које свима народима пружа једнаке могућности за развој њиховог потенцијала. Правда обезбеђује појединцу слободу без које je немогуће његово усавршавање. Управо због тога, праведно друштво признаје и поштује слободу појединца гарантујући његова права. Такво друштво и такав систем јачају међународно право и тако служе као чинилац за изграђивање политичког сагласја и омогућавају комуникације под условима социо-политичког и социо-економског плурализма.

Ha крају 20. века појављују се извесни знаци наде да се подела нашег континента може превладати задржавањем постојећих разлика. Ново мишљење, коje раздваја политику од идеологија и повезује je са моралом, осваја, мада постепено, мисли политичких лидера. „Перестројка" (престројавање, промена) у СССР, оријентишући економски и друштвени живот ка људском бићу, рађа наду у дубоку домаћу демократизацију, за бољу правду и старање за људска права. Све већа активност широког јавног мнења на Западу и Истоку у креирању међународне политике, раст „грађанске дипломатије", као и све већи контакти и размена информација стварају нову климу, коју карактеришу веће поверење и узајамно разумевање.

Заједничка европска кућа није једна заједничка одаја. Таква одаја била би загушљива и досадна. Ова заједничка кућа може, треба и мора бити грађена са много одаја, различитих једна од друге, али оне треба да сместе једну породицу које деле исте моралне истине.

24. Док се боримо за правду и мир и стварамо нову европску заједницу, морамо пазити на средства која желимо за ово користити. Ф. М. Достојевски се пита да ли можемо градити срећан свет пo цену једне сузе невиног детета, неправедно мученог до смрти. A одговор се не може дати са уопштеним „да" или „не". Ако се користе средства која су пo својој суштини супротна циљу, циљ се не може постићи: средства ће помрачити циљ, преокренувши гa у докону реторику.

Неопходно је размотрити такве појмове, као што су мир и правда, са ове тачке гледишта. Ако мир треба обезбедити путем додатног наоружања, модернизацијом већ усавршеног оружја, увећањем застрашујућих средстава милитаризације простора, итд., овај мир се не може постићи. Речи о миру постаће друга страна политичке реторике. Мир ће бити замагљен другим циљевима који захтевају енергију, средства, интелектуалне способности, стваралачко надахнуће и живот народа. Очување мира са „позиције моћи" такође захтева доста много силе и има своју сопствену инерцију која је довољна да одгурне трајни мир у далеку и неоствариву перспективу.

Исто се може рећи о правди. Европска историја пружа много поучних лекција. Слобода, једнакост и братство, коje je прокламовала Француска револуција и насиљем спровела у живот, најзад се претворила у реторику, у сан са којим капиталистичко друштво 19. века нема ничег заједничког. Драматично искуство моје отаџбине већ смо споменули. Слобода се не може задобити насиљем, братство се не може постићи мржњом, правда се не може остварити лажима и тиранијом, пошто ова средства хапсе савест и замагљују човекове морално осећање. Средства употребљена за правду морају бити правична. Ова борба се не може одвојити од саме правде.

25. A овде би требало да се повратимо на идеју напред изражену: борба за мир, правду и очување твари јесте борба за поредак живота заснован на стварним духовним и моралним вредностима, које служе као средство да се открије потенцијал целе твари. Ово je духовна борба, „не против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју" (Еф. 6,12). И услед овога, та борба мора подразумевати покајање, обнову духа, самодисциплину, стварање новог стила живота, нових стандарда живота. Ово je борба за холистички систем вредности у којој средства нису замењена за циљеве. Позив за такву борбу могу прихватити сви, не само хришћани, пошто се она обраћа моралним темељима у којима свако има удела.

За хришћане, одбацивање егоизма и самозадовољства, нада у Бога и живот у љубави за свог ближњег јесу sine qua non услови за лично ослобођење и спасење. Пут овоме спасењу сада постаје пут спасењу целокупне људске цивилизације.

Напомене:

1. G. Н. Grundland, "Our Common Future" (Наша заједничка будућност). A Challenge to the Churches. Материјал издао Светски савет цркава.

2. Распућин, В. Г., „Земља, екологија, перестројка", извештај са заседања Одбора Савеза писаца СССР, „Литературнаја газета", 25. јануар 1989.

3.   Исто.

4.    Лукачов, Д. С, „Наука без морала ће пропасти"
„Известија", 25. март 1989.

5.       Исто.

6. Дегаљније види: W. Granberg-Michaeslon, "A Wordly Spirituality" {Светска духовност), Harper Row, 1984, San Francisco, стр. 38.

7. Израз „секуларизација" овде се употребљава у смислу који joj je дао Чарлс Вест у својој тачној дефиницији, да секуларизација задобија области живота и мисли испод религиозне или чак мистичке контроле и покушаја да се учи живети према смерницама које они нуде независно (стр. 38).

8. Розанов, В. В., „Религија и култура", Петроград 1899, стр. 20.

9. Kao што je, на пример, случај у извештају Patricia Wilson-Kastner, ' 'Does the world have a future'  y документима конференције „Црква и друштво", август 1988, 5.

10. Православни ставови о стварању — Софија, 24. октобар — 2. новембар 1987.

11. Св. Григорије Богослов, Проповед 45, 8, „Творенија Свјатих Отцев" в руском переводе", Москва 1844, т. 4, стр. 157.

12. James Barr, "The Ecological Controversy and Old Testa­ment" y „Ecology and Religon in History", стр. 73.

13. G. Altner, "Theology and Natural Science, the State To­day" y документима „Црква и друштво", август 1988, 4, стр. 14.

14. Берђајев, Н. A., „Смисао историје", Берлин 1923, стр. 24.

15. II ватикански концил, Пасторална конституција о Цркви у савременом свету: Gaudem et Spes, 14.

16. Наука и теологија стварања — у документима „Црква и друштво", август 1988, 4, стр. 50.

17. Горбачов, М. С, „Перестројка и новоје мишленије - длја нашеј страни и длја всего мира", Москва 1988, стр. 146.

                            Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић

* Објављено у „Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве“, мај 1990. г. 

Напомена: Ово је предавање које је данашњи сверуски Патријарх Кирил као Архиепископ смоленски одржао на свехришћанском скупу у Грацу 1989.г.