Беседа Епископа хвостанског Атанасија у Руском дому у Београду

Све­ти­ња ма­те­рин­ства

У Ру­ском до­му, 27. де­цем­бра 2008. го­ди­не, у окви­ру Бо­жић­но- бо­го­ја­вљен­ских сре­та­ња одр­жа­на је све­ча­на ака­де­ми­ја на те­му У част ма­те­рин­ства. У име Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха срп­ског Па­вла и Ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја, ака­де­ми­ју је отво­рио Епи­скоп хво­стан­ски Ата­на­си­је ко­ји је пре­нео бла­го­сло­ве Па­три­јар­ха срп­ског и Пр­во­је­рар­ха пре­сто­ног срп­ског гра­да. Ду­хов­ну ака­де­ми­ју су уве­ли­ча­ли пе­ва­чи Пр­вог бе­о­град­ског дру­штва, под ди­ри­гент­ском па­ли­цом Све­тла­не Ви­лић. По­себ­ну ра­дост свим оку­пље­ни­ма пр­и­ре­ди­ли су сту­ден­ти Ака­де­ми­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве за умет­но­сти и кон­сер­ва­ци­ју ко­ји су сво­јим ра­до­ви­ма - ико­на­ма и фре­ска­ма на те­му Мај­ки у Цр­кви опле­ме­ни­ли про­стор и ат­мос­фе­ру у Ру­ском до­му. Де­ца са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, из на­се­ља Штрп­це, Ве­ли­ка Хо­ча и Ора­хо­вац, пре­не­ла су сви­ма по­здра­ве са срп­ских ог­њи­шта ко­ја још увек плам­те не­у­га­си­вим пла­мом. У сво­јој бе­се­ди, из­ме­ђу оста­лог, Епи­скоп Ата­на­си­је је ис­та­као:

„Ма­те­рин­ство је све­та функ­ци­ја ко­ја је ве­о­ма угро­же­на да­нас. По­гле­дај­мо у ка­квим усло­ви­ма жи­во­та го­во­ри­мо о ма­те­рин­ству. Ако озбиљ­ни­је ра­су­ђу­је­мо о жи­во­ту, ка­кав је он да­нас, на жа­лост, мо­ра­ће­мо за­кљу­чи­ти да је не­ка­ко све по­де­ше­но у овом жи­во­ту, ја бих ре­као, за грех, не за вр­ли­ну. Жи­вот је у сво­јој це­ло­куп­но­сти оту­ђен од Бо­га и од чо­ве­ка, од ње­го­ве пра­ве функ­ци­је, пра­ве при­ро­де. Го­спод наш дао је ства­ра­лач­ку моћ људ­ском би­ћу, ре­као је на­шим ро­ди­те­љи­ма: Ра­ђај­те се и мно­жи­те се, на­пу­ни­те зе­мљу и вла­дај­те њо­ме. Та ства­ра­лач­ка спо­соб­ност да­та је чо­ве­ку, све­та спо­соб­ност ра­ђа­ња. Ме­ђу­тим, чо­век је те сво­је ства­ра­лач­ке спо­соб­но­сти зло­у­по­тре­био, и оно што је тре­ба­ло да бу­де ства­ра­ла­штво, пре­тво­ри­ло се са­мо у те­жњу за сла­до­стра­шћем, за­до­во­ља­ва­њем ин­сти­ка­та ни­же стра­не, ни­жег сло­ја, нај­ни­жег сло­ја, чак и жи­во­тињ­ског сло­ја људ­ске при­ро­де. То­ли­ко је чо­век опли­ћао, то­ли­ко се спу­стио ис­под цр­те свог до­сто­јан­ства. У та­квим усло­ви­ма жи­во­та ми го­во­ри­мо да­нас о све­тој ду­жно­сти ма­те­рин­ства.

По­ку­шао бих да украт­ко, мо­за­ич­ки ма­кар, пред­ста­вим ка­ко тре­ба да из­гле­да пра­ва мај­ка, ка­ко је ја до­жи­вља­вам, ја, као онај ко­ји има мај­ку. Узор­на мај­ка је­сте Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца. Ви­де­ће­мо на ли­ку Бо­го­ро­ди­це да би­ти мај­ка зна­чи би­ти ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма жи­во­ту, за да­ва­ње жи­во­та, за ра­ђа­ње жи­во­та. Нај­ве­ћа љу­бав пре­ма жи­во­ту је у то­ме што не­ко же­ли да бу­де по­сред­ник у да­ва­њу жи­во­та, по­сред­ник ула­ска дру­гих би­ћа у жи­вот. То је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца, обра­ти­мо па­жњу на то, јер Она ни­је са­мо ро­ди­ла јед­ну лич­ност - пре­веч­ног Бо­га у те­лу, не­го је Она ту лич­ност ро­ди­ла за све нас. Не са­мо да би се Она ра­до­ва­ла Си­ну не­го да би свог Си­на по­да­ри­ла чо­ве­чан­ству. Не са­мо да је сво­ју љу­бав да­ла Ње­му ро­див­ши Га, не­го је сво­ју љу­бав по­ка­за­ла пре­ма све­у­куп­ном ро­ду људ­ском и све вре­ме је при­но­си­ла се­бе на жр­тву Ње­му. Под кр­стом је би­ла ка­да је њен Син рас­пет. Ни та­да се ни­је од­ре­кла љу­ба­ви пре­ма све­ту, пре­ма љу­ди­ма, пре­ма чо­ве­чан­ству. И та­да је Си­на сво­га да­ва­ла сви­ма на­ма, да на­ма бу­де Он по­чет­ник и да бу­де брат наш...

Да би­смо ушли у тај­ну ма­те­рин­ства и да би де­вој­ке и же­не при­хва­ти­ле хри­шћан­ски сми­сао и ис­ку­ство ма­те­рин­ства, не­ми­нов­но се мо­ра­ју од­ре­ћи плот­ског, све­тов­ног му­дро­ва­ња, му­дро­ва­ња пло­ти. По хри­шћан­ском ис­ку­ству, ма­те­рин­ство је ви­ше у не­че­му дру­гом. У при­хва­та­њу оно­га ко се ро­ди, у ње­го­вом учла­ње­њу у Цр­кву, у вас­пи­та­њу оно­га ко се ро­ди, у оспо­со­бља­ва­њу ро­ђе­но­га за жи­вот, за жи­вот веч­ни, за веч­но по­сто­ја­ње у бла­го­да­ти у Цар­ству Не­бе­ском. Пра­ва мај­ка је она ко­ја ро­ђе­но­га и ро­ђе­ну од се­бе ви­ди као но­во­га чла­на Цр­кве, Цар­ства Не­бе­ско­га, упра­во она­ко као што го­во­ри­мо у Све­тој Тај­ни кр­ште­ња, да онај ко­га кр­шта­ва­мо је­сте члан Цр­кве, од­но­сно син све­тло­сти и члан Не­бе­ско­га Цар­ства. Хри­шћан­ске мај­ке су по­ка­за­ле да је све то мо­гу­ће у бла­го­да­ти, јер бла­го­дат на­ди­ла­зи при­ро­ду.

Да­нас сам раз­го­ва­рао са јед­ном мла­дом мај­ком. Упра­во ми је она по­твр­ди­ла да би­ти мај­ка зна­чи би­ти под­ви­жник и да це­ло­ку­пан мај­чин­ски жи­вот зах­те­ва под­виг. Она, ка­ко ми ре­че, има дво­је де­це, још су ма­ли, ре­че ми да мо­ра да па­зи на се­бе ка­ко жи­ви. Мо­ра да па­зи да увек има ра­до­стан из­раз ли­ца, не сме да бу­де на­мр­ште­на, не сме пред сво­јом де­цом да по­ка­же не­тр­пе­љи­вост не са­мо пре­ма њи­ма не­го пре­ма иком. Ка­же да мо­ра да па­зи ка­ко го­во­ри, на бо­ју, тон, об­лик, глас, са­др­жај го­во­ра јер бо­јим се да не­што ло­ше не по­ку­пе од ме­не мо­ја де­ца. Љу­бав пре­ма де­ци, пре­ма њи­хо­вом до­бром вас­пи­та­њу, пре­ма њи­хо­вом про­спе­ри­те­ту, пре­о­бра­жа­ва, под­сти­че мај­ку на вр­ли­ну. Да­кле, мај­ка ко­ја има де­цу је не­пре­ста­но упу­ће­на да жи­ви под­ви­жнич­ки. А да­нас је под­виг, у нај­ве­ћој ме­ри, умро и баш за­то се нај­че­шће из­бе­га­ва ма­те­рин­ство да би не­ко остао у сло­бо­ди без под­ви­га, раз­о­ру­жан, да би био слу­га гре­ха, ка­ко го­во­ри Све­ти апо­стол Па­вле.

На дан ма­те­рин­ства, ја бих још под­се­тио на то да се ма­те­рин­ство истин­ски об­на­вља та­мо где се не би­сте на­да­ли. Упра­во ми­слим на ве­ро­у­чи­те­ље на­ше све­те Цр­кве, осо­би­то оне у Бе­о­гра­ду, јер су у Бе­о­гра­ду ве­ро­у­чи­те­љи нај­ви­ше де­вој­ке и мла­де су­пру­ге ко­је су тек сту­пи­ле у брак. Оне има­ју ма­те­рин­ску уло­гу пре­ма де­ци. Оне об­на­вља­ју дух ово­га гра­да, об­на­вља­ју ср­це и ње­го­ву ду­шу. Оне су нај­по­зи­тив­ни­је у би­ло ко­јој шко­ли у Бе­о­гра­ду. За­то су за осу­ду сви ко­ји ка­жу или по­ми­сле ишта ру­жно и не­при­клад­но о ве­ро­у­чи­те­љи­ма у на­шем гра­ду. Јед­на од ве­ро­у­чи­тељ­ица ми ка­же да јој се де­ца обра­ћа­ју, не са­мо као ду­хов­ној, не­го као би­о­ло­шкој мај­ци. Нај­ве­ће по­ве­ре­ње де­ца има­ју у њих. Ка­жу им нај­ин­тим­ни­је до­жи­вља­је и треп­та­је сво­је ду­ше. То је ма­те­рин­ство. И на кра­ју, по­зи­вам све вас и оне ко­је чу­ју да њи­ма по­же­ли­мо утвр­ђе­ње њи­хо­ве слу­жбе од Го­спо­да Бо­га, да се сви за­јед­но по­мо­ли­мо Бо­гу за све упо­ко­је­не мај­ке ко­је су нас до­не­ле на овај свет, да се за­хва­ли­мо сви­м мај­ка­ма ко­је су га­ји­тељ­ке вр­ли­не, да се по­мо­ли­мо Бо­гу да упу­ти на пут ма­те­рин­ства све од­лу­та­ле из жен­ско­га ро­да, да са­чу­ва све оне про­да­не у бе­ло ро­бље, да сви за­јед­но до­че­ка­мо сле­де­ћи пра­зник ко­ји је пра­зник Ота­ца и ка­да ће тај­на ма­те­рин­ства, са­гле­да­ва­на у за­јед­ни­штву са тај­ном очин­ства, би­ти ви­ђе­на у још ду­бљој, бо­љој и пот­пу­ни­јој све­тло­сти, а да по­том до­че­ка­мо пра­зник ро­ђе­ња Го­спо­да на­ше­га Ису­са Хри­ста.

Хва­ла свим мај­ка­ма."