Беседа Епископа хвостанског Атанасија у Руском дому у Београду
Светиња материнства
У Руском дому, 27. децембра 2008. године, у оквиру Божићно- богојављенских сретања одржана је свечана академија на тему У част материнства. У име Његове Светости Патријарха српског Павла и Митрополита Амфилохија, академију је отворио Епископ хвостански Атанасије који је пренео благослове Патријарха српског и Првојерарха престоног српског града. Духовну академију су увеличали певачи Првог београдског друштва, под диригентском палицом Светлане Вилић. Посебну радост свим окупљенима приредили су студенти Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију који су својим радовима - иконама и фрескама на тему Мајки у Цркви оплеменили простор и атмосферу у Руском дому. Деца са Косова и Метохије, из насеља Штрпце, Велика Хоча и Ораховац, пренела су свима поздраве са српских огњишта која још увек пламте неугасивим пламом. У својој беседи, између осталог, Епископ Атанасије је истакао:
„Материнство је света функција која је веома угрожена данас. Погледајмо у каквим условима живота говоримо о материнству. Ако озбиљније расуђујемо о животу, какав је он данас, на жалост, мораћемо закључити да је некако све подешено у овом животу, ја бих рекао, за грех, не за врлину. Живот је у својој целокупности отуђен од Бога и од човека, од његове праве функције, праве природе. Господ наш дао је стваралачку моћ људском бићу, рекао је нашим родитељима: Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме. Та стваралачка способност дата је човеку, света способност рађања. Међутим, човек је те своје стваралачке способности злоупотребио, и оно што је требало да буде стваралаштво, претворило се само у тежњу за сладострашћем, задовољавањем инстиката ниже стране, нижег слоја, најнижег слоја, чак и животињског слоја људске природе. Толико је човек оплићао, толико се спустио испод црте свог достојанства. У таквим условима живота ми говоримо данас о светој дужности материнства.
Покушао бих да укратко, мозаички макар, представим како треба да изгледа права мајка, како је ја доживљавам, ја, као онај који има мајку. Узорна мајка јесте Пресвета Богородица. Видећемо на лику Богородице да бити мајка значи бити испуњен љубављу према животу, за давање живота, за рађање живота. Највећа љубав према животу је у томе што неко жели да буде посредник у давању живота, посредник уласка других бића у живот. То је Пресвета Богородица, обратимо пажњу на то, јер Она није само родила једну личност - превечног Бога у телу, него је Она ту личност родила за све нас. Не само да би се Она радовала Сину него да би свог Сина подарила човечанству. Не само да је своју љубав дала Њему родивши Га, него је своју љубав показала према свеукупном роду људском и све време је приносила себе на жртву Њему. Под крстом је била када је њен Син распет. Ни тада се није одрекла љубави према свету, према људима, према човечанству. И тада је Сина свога давала свима нама, да нама буде Он почетник и да буде брат наш...
Да бисмо ушли у тајну материнства и да би девојке и жене прихватиле хришћански смисао и искуство материнства, неминовно се морају одрећи плотског, световног мудровања, мудровања плоти. По хришћанском искуству, материнство је више у нечему другом. У прихватању онога ко се роди, у његовом учлањењу у Цркву, у васпитању онога ко се роди, у оспособљавању рођенога за живот, за живот вечни, за вечно постојање у благодати у Царству Небеском. Права мајка је она која рођенога и рођену од себе види као новога члана Цркве, Царства Небескога, управо онако као што говоримо у Светој Тајни крштења, да онај кога крштавамо јесте члан Цркве, односно син светлости и члан Небескога Царства. Хришћанске мајке су показале да је све то могуће у благодати, јер благодат надилази природу.
Данас сам разговарао са једном младом мајком. Управо ми је она потврдила да бити мајка значи бити подвижник и да целокупан мајчински живот захтева подвиг. Она, како ми рече, има двоје деце, још су мали, рече ми да мора да пази на себе како живи. Мора да пази да увек има радостан израз лица, не сме да буде намрштена, не сме пред својом децом да покаже нетрпељивост не само према њима него према иком. Каже да мора да пази како говори, на боју, тон, облик, глас, садржај говора јер бојим се да нешто лоше не покупе од мене моја деца. Љубав према деци, према њиховом добром васпитању, према њиховом просперитету, преображава, подстиче мајку на врлину. Дакле, мајка која има децу је непрестано упућена да живи подвижнички. А данас је подвиг, у највећој мери, умро и баш зато се најчешће избегава материнство да би неко остао у слободи без подвига, разоружан, да би био слуга греха, како говори Свети апостол Павле.
На дан материнства, ја бих још подсетио на то да се материнство истински обнавља тамо где се не бисте надали. Управо мислим на вероучитеље наше свете Цркве, особито оне у Београду, јер су у Београду вероучитељи највише девојке и младе супруге које су тек ступиле у брак. Оне имају материнску улогу према деци. Оне обнављају дух овога града, обнављају срце и његову душу. Оне су најпозитивније у било којој школи у Београду. Зато су за осуду сви који кажу или помисле ишта ружно и неприкладно о вероучитељима у нашем граду. Једна од вероучитељица ми каже да јој се деца обраћају, не само као духовној, него као биолошкој мајци. Највеће поверење деца имају у њих. Кажу им најинтимније доживљаје и трептаје своје душе. То је материнство. И на крају, позивам све вас и оне које чују да њима пожелимо утврђење њихове службе од Господа Бога, да се сви заједно помолимо Богу за све упокојене мајке које су нас донеле на овај свет, да се захвалимо свим мајкама које су гајитељке врлине, да се помолимо Богу да упути на пут материнства све одлутале из женскога рода, да сачува све оне продане у бело робље, да сви заједно дочекамо следећи празник који је празник Отаца и када ће тајна материнства, сагледавана у заједништву са тајном очинства, бити виђена у још дубљој, бољој и потпунијој светлости, а да потом дочекамо празник рођења Господа нашега Исуса Христа.
Хвала свим мајкама."