Беседа Епископа Игњатија
Новији писац житија Св. Симеона Мироточивог, о. Јустин Поповић написао је следеће: '' Да би правилно и достојно оценио живот и рад Св. Симеона мироточивог, животописац Доментијан осветљује његову личност и дело еванђелском светлошћу. И заиста, тек у тој свепродорној светлости, која од врха до дна и у свима најпонорнијим дубинама осветљава људско биће, може се сагледати сва величина и значај богоносног оца нашег Симеона Мироточивог'' (Ј. Поповић, Житије Св. Симеона).
Каква је то еванђелска светлост којом животописац Доментијан оцењује личност и дело Св. Симеона Мироточивог?
У оцени људи и њиховог живота и рада користимо оне параметре за које ми мислимо да су истинити. Ако изузмемо разлике у схватању истине од цивилизације до цивилизације, јер свака цивилизација има своје виђење истине, чињеница је да већина људи истину поистовећују са нечим што је непроменљиво, што је непролазно, бесмртно.
Но шта је то што је непроменљиво и бесмртно у овом смртном свету?
Опште је прихваћено да су идеје добра, на којима је заснован и морални закон, као и већина друштвених закона, нешто што је непролазно, истинито. На основу њих се најчешће оцењују људи и њихова дела. Оцењивање личности на основу моралног понашања подразумева да је та оцена заснована на вечним идејама добра и зла. У тим вечним идејама које се налазе изван људи и историје и чине основ постојања је истина, док је све друго само декаденција те истине. Поука за савременике, из оваквог виђења истине, значи подражавање вечних идеја, понављање онога из прошлости. Међутим, конкретне личности виђене из ове перспективе само су феномени који пролазе. Иако остају у памћењу, они реално не постоје и неће више никад постојати. Једино што остаје то је оно што су чинили у сагласности са вечним идејама добра и зла.
У савременој цивилизацији људи обично оцењују друге људе и о њима говоре из перспективе сад и овде. Међутим, колико год ово изгледало истинито, та истина је пролазна. Јер свака садашњост неминовно и врло брзо постаје прошлост.Онтолошким речником речено, таква оцена је оцена заснована на смрти, говори о нечем што не постоји, или што врло брзо неће више постојати. У контексту ове перспективе, реалност постојања конкретних личности и догађаја не може бити друго, до нихилизам.
Личности и догађаји, ако их оцењујемо у контексту наведених перспектива, у ствари не постоје. Постоји само успомена на њих, и то најчешће у контексту идеја са којима су се саобразили, па и она до одређеног времена. Тачније, постоје само вечне идеје, како би рекао Платон, и ништа друго. Међутим, да ли су хришћански животописци, па и животописци живота Св. Симеона (Немање), гледали из ових перспектива на људе и догађаје које су описивали?
Очигледно је да нису. Прво, зато што у делима светитеља има толико много дела која се не слажу увек са моралним начелима, друштвеним и природним законима. То су убиства, непоштовање основних природних закона као што је брак, као и непоштовање друштвених закона. Друго, зато што животописци не гледају на личности светитеља као на нешто секундарно у односу на њихова дела. Доказ за то су поштовање светитеља као и њихових моштију. Ове године се навршава 800 година од преноса моштију Св. Симеона мироточивог. Којим су онда очима хришћани гледали на људе кад су их описивали као светитеље?
Хришћански животописци гледају на светитеље, као и на друге људе и догађаје, из перспективе будућности. Али не из песпективе будућности која се гради на основу прошлости, јер та будућност је неминовно враћање уназад, већ из перспективе будућег Царства Божијег. Из перспективе уласка Бога у историју и васкрсења из мртвих свих људи и вечног живота у заједници са Христом и међу собом. Зато хришћански животописци не описују људе какви су они сада, у садашњости, нити какви су били, већ какви ће бити у будућности, у Царству Божијем. Тачније, виде их онакве какви ће се поново јавити о васкрсењу мртвих са доласком Царства Божијег.
Зато сва житија светих, какво је и житије Св. Симеона мироточивог, описује живот светога који протиче у заједници са Христом, тј. у Царству Божијем и темељи се на Царству Божијем. То значи пре свега живот у заједници с Христом у Литургији, љубав према другим људима, праштање грехова другим, и томе слично. Зато што само у заједници са Христом, који се пројављује у Литургији кроз друге људе, можемо превазићи смрт.То је, дакле, виђење сваког човека и целокупне природе из перспективе да је он становник Царства Божијег, или ће то бити.
То је та еванђелска светлост којом је Доментијан осветлио личност Св. Симеона мироточивог и приказао га као светог, као човека Божијег, као становника будућег Царства Божијег.
Овде се намеће једно питање: да ли овакво виђење светитеља, из перспективе будућег Царства Божијег, не значи и негирање историчности? Одговор на ово питање је одречан. Јер, за разлику од опште прихваћеног мишљења да историја има свој узрок у прошлости, за хришћане је узрок историје у будућности. Тачније, стање у будућности, у Будућем Царству Божије је истина света, а не у прошлости, нити у садашњости. По речима Св. Максима Исповедника: Стари завет је сенка, Нови је икона, а истина је стање у будућем веку. Овај став изгледа на први поглед парадоксалан. Као да време иде натрашке од будућности ка прошлости. Међутим, тако хришћани гледају на историју.Св. Максим је изричит: будућност је истина а не прошлост. Узрок постојања света је у будућности, у његовој заједници са Богом у есхатолошком Христу. Уподобити се истини, значи живети сад и овде као што ћемо живети у будућности. Хришћани живећи и чинећи све с вером у будуће Царство Божије из тог последњег догађаја црпе своју историјску ипостас, истинско постојање. По речима апостола: ''вера је ипостас, основ свему чему се надамо''. Отуда је за хришћане најаутентичнији начин живота Литургија јер је она икона будућег Царства Божијег и оно што проистиче из ње. Литургија се темељи на Будућем Царству Божијем које ће доћи кроз васкрсење мртвих приликом другог и славног Христовог доласка и у коме ће владати заједништво са Христом и другим људима. И то је права историја, јер ако тога не буде неће бити ни историје. Историју неће имати нико и ништа чија је последња реалност смрт. А последња реалност свему ономе што се управља природним законима и јесте смрт. Јер, све пролази, и царства и државе и закони, по речима апостола: пролази обличје овога света. Зато истинска историја и јесте само будуће Царство Божије и оно што долази из будућег Царства Божијег и што га пројављује у историји. Тај и такав начин живота људи сад и овде у историји који пројављује будуће Царство може се у потпуности поистоветити само са Литургијском заједницом, са Црквом. Јер је Литургија и литургијски начин живота икона будућег Царства Божијег и зато по речима ап. Павла: све ће проћи, али она ће остати за вечност. Тачније, Литургија, Црква ће једина претрајати смрт и зато је она једина истина у правом смислу ове речи, и њоме треба да се мери живот, јер њен корен из кога она црпи живот јесте у будућем Царству. Управо због тога је Литургија била главни догађај у животу хришћана, као и у животу св. Симеона.
Итекако је, дакле, хришћанска вера реална, исторична. Јер, не само да је историја оно што људи слободно чине, односно стварају, а не разарање и уништавање, већ је права историја вечно постојање људи и природе. То ће, међутим, доћи са будућим Царством Божијим. Царство Божије и његов долазак даће истинско постојање људима и догађајима. Зато што је оно повезано са васкрсењем мртвих и победом над смрћу. Историјски догађаји сами по себи, без овог последњег догађаја васкрсења које значи Божије признање да вечно постоје, у ствари и не постоје.
За нас су данас животи светих који извиру из вере у будуће Царство које карактерише, везаност за Литургију, љубав према дугом човеку, праштање грехова људима, монашки живот, пре слабости људске, него ли врлински или реални историјски живот. Зашто је то тако? Зато што данас не вреднујемо живот из песпективе Царства Божијег, већ из перспективе прошлости, или из перспективе тренутних задовољстава, тј. темељимо свој живот на ономе што је прошло, што више не постоји, или на томе што неће вечно постојати?
Сва житија светих, па и житије Св. оца нашег Симеона, имају за главни проблем смрт и њено превазилажење. Без тог проблема у позадини, житија светих су апсолутно неразумљива. Као што је и постојање Цркве неразумљиво. Ако су разумљива то су више бајке него опис људске реалности у историји.
Само из перспективе сазнања о трагичности постојања човека, о смрти која прети да нас врати у ништавило, може се неко обрадовати и надати у васкрсење због Христовог васкрсења. Попут осуђеника на смрт. Може ли осуђеник на смрт, чекајући у затвору на извршење казне, да чује да је за њега стигло помиловање а да се не обрадује? Макар та вест и не била истинита. Савремени човек игнорише смрт и зато више не верује и не радује се васкрсењу. Томе су у многоме допринели и сами хришћани који су заборавили да је Црква откривење будућег Царства и као таква лек против смрти, и зато не опомињу ни друге људе на проблем смрти.
С друге стране, само сазнање да нас будућа заједница са Христом ослобађа смрти, а не природа и њена својства, може ставити Литургију у центар нашег живота. Јер је Литургија заједница човека и природе са Богом у Христу сад и овде и зато је она по речима апостола '' зарука'' предокус будућег Царства, тј. васкрсења из мртвих и вечнога живота.
Ово наравно не значи да хришћани не чине и друге ствари у животу као што је то Св. Симеон чинио: стварају државе, иду у ратове за слободу својих сународника, оснивају породице, брину се за сиромашне, за гладне, за болесне итд. Оно што не треба да чине то је да не обоготворавају овај начин живота и не чине га апсолутно важним. Св. Симеон је показао кад је напустио државни престо и брачну заједницу и отишао у манастир и посветио се Литургији, да је Литургија и литургијски начин живота апсолутно најважнији јер ће све друго проћи, да ће обличје овога света проћи, али да ће Литургија остати.
Ваше високопреосвештенство, ваша преосвештенства, даме и господо хришћанска,
Ако је тачна изрека да оно што говоримо о другим људима више говори о нама самима, него о њима , онда оно што обично чујемо у последња два века од наших богослова и учених људи из нашег народа о нашим навjећим светитељима, Св. Сави и Св. Симеону, а то је да суштина њиховог дела јесте пре свега националног и државничког карактера, и да је то био циљ њиховог живота, а не опредељење за Царство Божије, мало говори о њима, а много више о нама. (Тачније речено, она и не може бити садашњост, ако се не догоди, тј. ако не прође, ако се не збуде, ако не постане прошлост. Зато су житија светих не реално и објективно описивање садашњости, нити пак описивање живота заснованог на вечним идејама из прошлости, јер то значи говорити о људима и догађајима који реално више не постоје, или неће постојати, већ описивање будућег Царства Божијег).
Наравно то Царство Божије је васкрсење мртвих, вечни живот конкретних историјских личности, а не царство идеја.
Наше сећање на људе и догађаје не треба да буде само драмско, кроз разне академије, нити књижевно, пишући књиге о њима и на тај начин чувати успомену на њих, нити уметничко, градећи им споменике и портрете, већ пре свега Литургијско. Онако како су се вазда у прошлости хришћани сећали свих и свега- у Литургији. Литургијско сећање на људе и догађаје предпоставља веру савременика, тј. оних који се сећају у васкрсење и вечни живот. Та вера је данас ослабила код људи, ако се чак није и изгубила, и зато се људи више не сећају других и догађаја из историје Литургијски, односно из перспективе будућег Царства Божијег. Литургијско памћење светог Симеона Мироточивог значи истински живот, истинско постојање, колико Св. Симеона, толико и нас самих који га прослављамо. (Такав је случај са грехом. Господ каже да се неће сећати наших грехова и греси неће ни постојати. Јер, онога чега се Бог не сећа то и не постоји. Отуда покајање човека и долазак у заједницу с Богом значи брисање човекових грехова. Они практично као да нису постојали јер неће постојати, у апсолутном значењу ове речи. Зато житија светих и не говоре о гресима светих, јер описују живот у Царству Божијем, истински, дакле, а не лажни историјски живот).
Будући да Царство Божије још увек није дошло у пуноћи, већ је оно израз вере како животописца, тако и Св. Симеона, практично описи из живота светих и не могу бити историјски потврђени. Зато у житијама светих, па и у житију Св. Симеона, имамо толико ствари које се објективно не могу потврдити и зато су сумњиве за данашњег човека. На крају такав је случај и са Евађељем као првом хришћанском житију, које говори о првом истинитом светитељу, Господу нашем Исусу Христу и првим хришћанским животописцима, апостолима.
