Биоетика на часовима верске наставе

Током своје бурне историје, Црква се суочавала са разним овосветским проблемима на које је давала одређена решења која су конституисала "ум Цркве".

Активно суочавање Цркве са овосветским проблемима можемо видети у списима раних хришћанских писаца (Псеудо Варнава, Аристид, Атинагора, Минуције Феликс, Тертулијан, Лактанције...), затим су они били предмет спорова Васељенских сабора. Одговор на битне дисциплинарне спорове и етичке проблеме даје канонско законодавство и списи великих отаца Цркве. Па ипак 20. век је Цркви донео неке нове изазове, који су далеко тежи и комплекснији од ранијих, а све је то настало као последица друштвених промена и техничке револуције, успона мас медија, развоја модерне медицине и глобализације ... На неке проблеме и недоумице савременог друштва имамо одговор али неки новонастали проблеми нашег технолошког друштва изискују не само одговор саме Цркве већ и целог друштва.

Пре свега одговори Цркве модерном свету морају бити утемељени на Библији и Светом Предању. Модерна питања које савремени свет поставља није последица некакве интелектуалне знатижеље или пак некакве философске спекулације, већ је то последица ствари који задиру у питања спасења или саме вере. Када се појаве нови проблеми или искрсну битна питања која се тичу православне етике која нису у складу са истинама откровења, онда треба не само одговорити на те проблеме већ треба исто тако формулисати званични став Цркве. Стога о. Стенли Харакас правилно запажа "све одлуке које су донете у православљу су настале у традицији вере - која је њено учење, етичко учење, литургијски живот, канонско право, како је изражено у црквеној историји - и аспекти те традиције могу бити преточени у многим проблемима везаним за развој биоетичких решења ." Због саме актуелности савремених проблема, и знатижеље које влада у вези овога међу младим људима (посебно у периоду позне адолесценције 17-19 године људског живота), та питања се требају укључити на часовима веронауке у средњим школама.
Циљ овог чланка се састоји у томе да у кратким цртама да одговор на недоумице које су учестале у нашем друштву и која доста тангирају савремени свет, а самим тим представљају честа питања тинејџера који су свесни тога да живе у свету који све мање поштује интегритет људског живота (неки су то искусили и на својој сопственој кожи), тако да можемо разумети зашто многи од њих не налазе смисао свог живота или наде у бољу будућност.

Изазови савременог друштва

Као што смо у уводном делу нагласили, суочавамо се са рапидним развојем контраверзних недоумица на који многи покушавају наћи одређени одговор; неки покушавају то урадити мимо Цркве, гледајући на њу као на конзервативну установу, докле други пак покушавају наћи решење у сагласности са целокупним Предањем Цркве. Умногоме је појаву одређених недоумица условио велики напредак медицине: она сада не лечи само одређене болести већ такође може манипулисати и изменити природни процес људског тела и ума. Открио се генетски код у ДНК, појавио се проблем око клонирања, легализовао се абортус... Затим, савремено друштво је почело да преиспитује проблем полности, болести зависности се увећавају као последица стреса савременог друштва... Услед тога се јавља једна нова грана науке која се зове биоетика, која се бави моралним питањима доброга и лошег у оквиру новонасталих дебата. Православна биоетика је усмерена на два питања: заштита и пренос живота. Због тога увек када би Црква говорила о људском животу, наглашавала би његову светињу.

Када говоримо о "светости" подразумевамо божанско порекло људског живота и дати циљ ка коме он треба да тежи. Живот сваке личности је "свет" првенствено зато што је створен од стране Бога са циљем учествовања у Његовој личној светости, и зато што поседује способност рефлектовања присуства и славе Божије. Опис стварања нам у потпуности указује на тај сегмент: "А створи Господ Бог човека од праха земљаскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек дуђа жива" (Пост 2, 7) То нам јасно указује да се настанак људског бића везује за телесно зачеће од стране људских родитеља. Или ако хоћемо то изразити научним језиком, људско биће је оно биће које носи људски генетски код у својим генима. Светост се, такође, са друге стране односи на личне квалитете које неко постиже кро аскетску борбу противу греха, као и кроз напредовање у врлини. Стога, истинска светост је изражена кроз садејство "благодати" и побожности, као функционисање "личности." Светост је у ствари дар који је потпуно незаслужен и не достиже се само нашим сопственим даровима.

Са моралне перспективе то значи да је људска одговорност да одржава живот тако да ми немамо права да прекинемо свој али и туђи живот.Једино када постоје извесна одступања у случајевима када се остварује циљ заједнице, тада се мора начинити избор . Живот има преимућство у свакој сфери људских активности попут: едукације, спорта, социјалног деловања и служења људима и не сме се олако одбацити. Зато је наша дужност да се старамо о животу, да се фокусирамо на физичко и ментално здравље нас и других, а посебно ако смо укључени у рад са другим људима.
У овом ћемо раду обратити неколико битних тема које тангирају младе људе: полност и брак, абортус, еутаназија и болести зависности.

Полност

Један велики изазов који се јавља услед усвајања извесних психолошких погледа на људски живот- потпомогнут од стране медија, економских шаблона и других социјалних преокупација- је тај да секс постаје један од очигледних централних брига и преокупација овог друштва Пансексуалност је прилично агресивна - и директно удара на слободу сваке личности. Црква је свесна потенцијала које полност пружа и у исто време је прилично осетљива у вези извртања Црква је одувек сматрала да је полност божански дата димензија људског живота које право испуњење и остварење има у браку. Циљ брака је испуњење љубави између супружника као и размножавање. На свако оскудевање склапања брака или на пораст тзв. дивљих бракова (који постају некакав статусни симбол модерног друштва) Црква гледа као на грех. Они воде ка извесном деперсонализовању личности у сексуалном и емотивном односу пара просто зато што општи пристанак - која захтева супружањску чистоту и аскетску борбу која треба да буде на првом месту - често изостаје. Исто тако Црква гледа у вези разних деградација људске сексуалности као што су: промискуитет, проституција, хомосексуалност, педофилија ... на које гледа као на изопачавање људске полности. Црква са своје стране зна да су многи пали у сексуалне грехе и позива на покајање и обнову живота оне који их признају. То се врши на св. тајни исповести .

Ка чему треба тежити је указивање на светотајинској перспективи брака као и на целомудрености. Љубавна веза између двоје особа супротних полова представља најприснију заједницу (која је последица емоције, разумевања и страсти између две личности) те стога има тајинску димензију. Полни односи у браку између мужа и жене представљају један аспект заједничког узрастања у љубави и јединству. Међутим, ту везу мора карактерисати и аскетска борба . Са друге стране треба побити нека погрешна мишљења која владају у вези сексуалности. Изнова треба открити потенцијале целомудрености; оно што се од многих сматра биолошки нужним, за мушкарчево-женино здравље није са медицинске тачке гледишта битно за његово-њено здравље или опстанак. Није очигледно ни да је полни живот неопходан за психо-физичко здравље жене или мушкарца мада је супротно мишљење веома раширено у друштву. Штавише, целомудреност има за жене и неке предности: мање су подложне оболевању рака материце, сиде или других полно преносивих болести. Свака расправа о браку такође мора још укључити и помен о светим супружницима које Црква прославља а који нам могу послужити као пример идеалног брака и остваривања полности.

Абортус

Као нормална последица пансексуалности друштва и његових нових дефиниција полности рађа се полемика о абортусу. Црква је од памтивека осуђивала абортус преко својих писаца: Псеудо-Варнавина посланица: "Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди (XIX, 5), Аристид у другом веку вели: "није дозвољено уништити фетус докле је у утроби мајке. Насилно заустављање рођења се изједначава са убиством, и нема никакве разлике ако неко убије већ рођеног, или ако обуставља рођење" (Апологија, 9,6).

Док се почетком XX века почетак живота у науци везивао за четворомесечни плод, јер из плурипотетних матичних STEM ћелија, настају опредељене ћелије нервног ткива, на крају двадесетог века ће се говорити о шестонедељном плоду као о живом организму због постојања електрофизиолошке делатности можданог стабла . Међутим, развој генетике говори у прилог приговора Цркве. Приликом оплођења новостворени ембрион карактерише његова генетска јединственост или јасније генетска индивидуалност. Двадесет и три хромозома које тај ембрион прима понаособ од сваког родитеља творе јединствену комбинацију која образује нове ланце ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која је темељ и фундаментални развојни материјал живота. Стога ако оплођење обезбеђује генетску и развојну индивидуалност ембриона, онда морамо нагласити да људски живот почиње са стварањем зигота .

Учестало заговорници абортуса указују на право мајке да управља својим телом. Наводи се да ако жена остане трудна против своје воље нема срећну трудноћу. Задржавање детета јој може онемогућити да настави свој изабрани животни посао или да спречи њене друге породичне обавезе а ако уступи дете некоме другоме, то одвајање од детета у њој ствара велику и трајну тугу . Али да ли су заговорници те тезе чули о траумама мајке након извршеног абортуса? Пост-абортни синдром, који је доживео велики број жена (нека истраживања наводе и до 90% случајева жена које су извршиле абортус) укључује следеће појаве: депресија, анксиозност, акутно осећање кривице, губитак сексуалног општења, психичке трауме, суицидне аспирације и хоспитализацију ради психијатријског третмана . Овај синдром нам на посредни начин указује да мајка има одговорност над дететом да се стара и брине о њему и да исправно обавља своје мајчинске дужности, пошто је она у пуном смислу одговорна за новонастали живот и нема права да га прекине.

Црква осуђује абортус зато што се противи шестој заповести: Не убиј! Једини уступак постоји у случају ако је мајци озбиљно угрожен живот услед плода.

{C}

Еутаназија

Еутаназија је састављена из две грчке речи eu и thanasia и значи дословно добра смрт. Поборници еутаназије држе до тога да пацијент има право, па и моралну обавезу да прекрати свој живот када се сматра да он није "достојан живљења." Затим сматрају да други имају право, укључујући и медицинско особље да помогну особи у прекраћивању његовог живота. Први који је био заговорник те тезе је био Томас Мор у свом делу Утопија. У тој књизи Мор приказује еутаназију безнадежно болесних као једну од важних установа идеалне замишљене заједнице. Следбеници овог учења су били потом и Френсис Бекон, Дејвид Хјум, Џон Стјуарт Мил, док је у одбрану одржавања живота стао Имануел Кант који је сматрао да "човек не може имати моћ да располаже својим животом ".

Црква одбацује еутаназију, гледајући на такав чин који је остварен од стране пацијента као на форму самоубиства, и на форму убиства од стране сарадника. Уколико би се еутаназији дало некакво право или обавеза то би било у директној супротности са православном фундаменталном етичком афирмацијом да су људи чувари свог живота који долази од другог извора. То се начелно сукобљава са учењем Цркве о светости људског живота.

Међутим, Црква се моли и брине да наш живот буде "безболан, непостидан, миран ..." То значи да се Црква у тешким стањима болесника моли да смрт што пре наступи зато што на тај начин изражава сапатништво пред болом личности која пати, што је изражено у њеном "Молепствију за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи." Овде треба разликовати чин молитве од активног чина еутаназије,јер Црква Бога моли да посредује у болу али коначну одлуку препушта Њему. Црква је одувек придавала патњи позитивну вредност коју овај свет не може разумети, сматрајући да је то на неки начин вид мучеништва (или сарадник у спасењу) којом болесник посведочава своју веру, док у исто време осуђује намерно наношење бола и непотребне вољне патње као неморалне. Стога Православна Црква учи да је дужност породице и лекара да учине лекарски третман пацијенту што подношљивијим, да му омогуће да може испољити стрпљење, храброст, покајање и молитву.

{C}

Болести зависности

Један од највећих изазова савременог друштва су болести зависности. Оне настају као последица стресног начина живота, социјалне беде, неизвесности и у неким случајевима су последица разарања породице. Болести зависности нападају цело биће човека уништавајући притом моралну слободу и духовно напредовање.

Од Цркве се осуђује свако коришћење опојних стимуланса и супстанци у било коју другу сврху - осим у циљу успоставе здравља или умањивања бола у болести када бивају прописана од стране лекара. Пошто је наш призив да у своме животу рефлектујемо божанску икону у којој смо створени, болести зависности нагризају ту икону и чине га мање компатибилним са светињом. Млади људи приликом употреба дрога и алкохола постају психолошки и физички зависни о њима. Људски неурофизиолошки капацитет је Богом дат и зато захтева прикладно старање да би тело нормално функционисало. Мождани систем реагује на оно што уносимо у тело икакво понашање изаберемо.

Наркоманија је веома раширена у нашем друштву. Проблем лежи у томе што се данас дрога сматра некаквим трендом посебно када се тинејџери угледају на своје идоле који проповедају хедонизам а понеки се од њих и отворено залажу за легализацију "лаких" дрога. Стога треба упознати младе са озбиљношћу болести зависности. Последице болести зависности су погубне по зависника Дроге директно уништавају мождане ћелије или уништавају јетру, док је код алкохолизма у питању панкреас или јетра, са тим да у крајњем стадијуму цирозе јетре долази и до оштећења можданих ћелија.Проблем који се јавља у току лечења наркомана је да у првој фази лечења метадон- као лек који се користи као замена од дроге, служи само у првом таласу лечења док касније пацијент мора да се суочи са собом. Овде долази до изражаја православно учење о слободној вољи. Оно може послужити као превентива али и бити од помоћи у лечењу болесника. Човек у дубини своје душе мора да постане свестан да мора да дела, да слободно одбаци страсти, мисли и дела а благодат Божија ће му помоћи да на том путу и успе . Тачније, модерним језиком речено, својим вољним хтењем човек мора донети одлуку о самом себи и стварати себе. Наравно, треба указати да на путу обожења помаже Тајински живот и молитве Цркве. Са друге стране, од помоћи нам могу послужити примери светитеља али и личности као икона моралног понашања, вере и снаге воље. Од Цркве увек мора да долази иницијатива за добра дела.

{C}

Закључак

Овде смо изложили став Цркве на неке дилеме која су чест предмет у друштву. Такође смо овде понудили нека решења која су у складу са православном традицијом поимања света и човека. У основи, у православљу доминира учење о заштити живота и старање о њему - као основном постулату наше одговорности према свом животу али и према животу других. Црква је одувек на људски живот гледала као на Божји дар. Човек од самог момента зачећа је усмерен према другима ради свог живота и одржавања. У заједници живих и када је усмерен ка самом Богу - извору живота, тај живот се може схватити, гајити, развити и испунити. Због тога православље уздиже и поштује живот сваке личности као неотуђиви Божији дар који захтева бригу и старање.