Битна је слога

Тиха реч хришћанина у буци постмодернизма

Велика је наша дијаспора политичка и економска. Занима нас Ваше мишљење о дијаспори.

Нећу да понављам оно што су остали понављали, али морам да кажем да је дијаспора врло значајна. Ми заиста имамо красне људе у дијаспори. Мислим, пре свега, на православне Србе, посебно на оне који не претерују са политиком и не опредељују се ни за једну страну наших трагичних политичких подела. То су људи довољно образовани да цене историју Србије и да трезвено размишљају о догађајима у двадесетом  веку.  Oни много могу да помогну Србији интелектуално, не мислим само на новац, него да помогну својом зрелошћу, православном и образовном зрелошћу.   Какав однос треба  да имају држава и Црква према дијаспори ја не знам. Мислим да је успешније организовати Тело Христово, тј. Цркву без утицаја државе. Некако се Црква, тј. људске личности спонтаније организују без посредовања државе. Ја се иначе не бавим политиком, нити сам био у некој партији, али мислим да се не води добра политика.

Велики и генијални Стерија Поповић је певао: „Пуста српска неслого, кћери адске змије, гди би знала живити да Србина није; неслого пуста у самоћи, кад Србина нестане, ком ћеш онда поћи?“ Да ли је, по Вама, различитост мишљења нешто што је баријера истинском нациналном јединству које би донело перспективу овом пониженом, осиромашеном и политичким илузијама исцрпљеном   народу?

Различитост мишљења није увек код нас срећно решење. А опет, парадоксално, добро је имати разномислије.  

Ми у Цркви и у политици стално наглашавамо да има различитих мишљења. Како би било сиромашно имати једно мишљење. У првој посланици Коринћанима светог апостола Павла се каже: потребно је да буду и подвајања, другачије речено разномислија, да се покаже који је међу вама постојан, дакле, потребно је да постоје поделе, али треба наћи меру да два размишљања не буду камен спотицања и не уведу браћу у сукоб, а то је код нас Срба случај. Данас у демократским земљама, а не знамо довољно шта је демократија, донекле се то и знало; постоји плурализам мисли . Наводим пример Енглеске, био сам тамо, мислим да они имају стабилан демократски систем, мада је данас и то питање.

Урушиле су се вредности демократије. Социолог и политиколог Стефан Алојз Шумпетер каже да је религију земенио култ демократије и још више демократија постаје део универзалног култа човечанства.

Сјајно, не треба ништа додати. Рекао сам, не знамо данас шта је демократија.

Партократија, олигархија, партије постају завод за запошљавање, воља за моћ и доминацију над другима, мале разлике у програмима, тако да се вишепартијски  системи не разликује много од једнопартијског режима, то је наша стварност данас. Вратимо се плурализму мишљења у нас.

Трагично је што плурализам  мишљења доводи до свађа, подвајања, а то иде на штету целе нације, посебно Цркве.

Како гледате на однос Цркве и државе?

Црква и држава су одувек били у клинчу, малтене од почетка. Били су једно време и у симфонији. Међутим, увек било је итекако рђавих односа. Само да вас подсетим да је било много протеривања патријараха, сетимо се Византије  и Русије. Током nемањићког периода било је идиличне симфоније захваљујући Светом Сави, а дивно је што ваш храм носи име највећег светог Србина. Могу слободно да кажем да је било сукоба између Цркве и државе који и даље трају. Дошао је и тзв. социјализам. Многи нису имали појма ко је Маркс, а и сам Маркс није сматрао да ће његова идеја заживети у словенским земљама. Маркс је био озбиљан немачки философ. Не треба у њему видети само демона< свашта слушамо о њему.

Лешек Колаковски у свом тротомном делу „Главни токови марксизма“ на самом почетку каже: „Господо,  Енглеска је острво, а Маркс је немачки филоsоф.“ Заиста је он окренуо Хегела са главе на ноге. Хегел је говорио у својој „Феноменологији духа“: „Све умно стварно је и све стварно умно је.“  Маркс је из те премисе извукао закључке да ће изабрана класа, као и изабрани народ, успоставити ум, правду и царство слободе где ће слобода појединца бити услов слободе за све. Прилично романтично, сувише лепо да би било истинито. Царство Божије без Бога. Али и данас је, због растућих социјалних неједнакости и неправди, инспиративан.  Бестселер Томе Пикетија „Капитал у 21.  веку“ чини Маркса  актуелним данас-

Да, Хегел је значајан философ. Маркс је био младохегелијанац. Младохегелијанци су се поделили на леве и на десне. Пазите, Маркс је био Јеврејин. Његов отац је прешао у протестантизам, то је реткост. Ја сам у свом дугом животу видео само двојицу-тројицу људи који су прешли у хришћанство. Архетипски је „изабрани народ“ заменио „изабраном класом“. Берђајев је доста писао о слабостима Марксове философије. Можда је проблем што је марксизам постао секуларизована религија, али човек је увек склон да, ако нема правог Бога, ствара идоле. Видите шта се збива са савременим потрошачким друштвом, изопаченим либерализмом Адама Смита  који је створио огромни амбис између богатих и сиромашних у 21. веку, који је, чини се, већи од оног него у 19. веку. Оноре де Балзак и остали социјални писци су данас актуелни.

Велики Гете је рекао да пут до себе води преко другога.

Сјајна мисао! Заиста,  да бисмо упознали себе, морамо упознати другога.

Такође, када критикујемо другога, најчешће су то наше пројекције (тамни брат у нама). Много пута не видимо брвно у свом оку, а видимо трун у туђем. Све нам је рекао Христос пре 2000 година.  Што не значи да Црква не треба да спроводи неке реформе, а у ком правцу - то не знам да кажем. Надајмо се да ће се православни окупити 2016. године на Васељенском сабору.  Сигурно ће то трајати више од месец дана, мада мислим да не може тако да се на сваких 100 година сусрећемо. Морамо много бити ближи једни другима.  Пример је Црквена општина у Диселдорфу која често има госте. На основу ове ваше архиве слика које сте ми показали закључио сам то. Прелепа је та отвореност нашег свештенства и председника Црквене општине за кога ми рекосте да је добар познавалац немачке културе, поштовалац уметничког стваралаштва. Диван је живопис у храму. Занимљива је капела Светог Ђорђа Кратовца, медитеранска техника мозаика у Немачкој, то је дивно. Свештенство и народ у Диселдорфу заиста имају рафиниран укус.

Шта мислите о „тескоби Истока“? Шта је са Цариградом, некадашњим „пупком“ византијског комонвелта?

Мислим да Весељенски патријарх мора да тражи уточиште у Европи; све је мање Грка у Цариграду. Америка обећава лицемерно да ће извршити притисак на Турску , али како ће то изгледати, не знамо.

Дешавало се, примера има много, да су поништаване све личности и сви догађаји прошлости - само због тога што нису, према владајућем мишљењу, одговарале тада актуелним идејним програмима. Како треба неговати традиције да би биле подстицај, а не оптерећење?

Људска култура, култура једног народа , а и сваке породице у народу, почива на некој традицији, усменој и писменој причи и поуци, која потиче, такође, од усмене или писмене поруке наших личних, породичних  и, још значајније, предака других народа и религија (Мојсије и Господ Исус Христос рођени су у јеврејском народу, Платон и Аростотел у грчком, Галилеј у  италијанском, Гете у немачком, Црњански и Тесла у српском народу). Људска историја, историја човечанства, незамислива је без традиције, која је, као део историјског памћења, основа културног и психолошког квалитета појединца и народа. У нашој земљи се после Другог светског рата није поштовала традиција, намерно се заборављала, јер се сматрала штетном храном за националистичка осећања у народу. Не знам да ли у светској историји постоји овако суров и неприродан експеримент који је хтео да замени, а онда и уништи миленијумску особину културе српског народа, његову традицију, и то у име псевдохришћанског пролетерског интернационализма, као ознаке за „класно јединство и солидарност“ свих народа, раса и класа у свету. Можда смо тек сада, у 21. веку, и поред неповољних спољашњих и унутрашњих прилика, на путу да примимо и разумемо традицију као подстицај, а не као оптерећење. Примити традицију значи увек изнова освежавати вредна постигнућа из прошлости градећи на њима ново, способно да и само убудућности произведе ново. Ово би био, идеално замишљен (али у неким европским земљама у ранијим вековима и остварен) континуитет традиције као услов трајања једне културе. Неке културе света овако трају већ хиљадама година. Традиција је оптерећење и застој у култури када не добије свежу воду са извора, него се окошталом архајском психом брани од свега новог, не разликујући шта је у понуди новог вредно за унапређивање виталности традиције, а шта штетно за ову традицију. Отуд могућност претварања традиције у традиционализам, слично штетном неразликовању националног осећања и национализма.

Шта мислите о хришћанству данас?

Тешко је одговорити на то питање. Мислим да је потребно водити разговоре на високом теолошком нивоу. Има много сличности код хришћана, више него што мислимо. Непогрешиви папа - то је данас бесмислица. То је још из 19. века. Папа Пије Девети је прогласио у 19. веку свој инфалибилитет (непогрешивост). Ми православни не прихватамо безгрешно зачеће Пресвете Богородице, али има много ствари које нас спајају. Верујем да ће и „филиокве“  (учење да Дух Свети исходи и од Сина) ишчезнути.  Данас на Западу имамо све свеснијих теолога који преиспитују критички наслеђе  средњовековне пирамидалне структуре Цркве. Оптимиста сам поводом будућности хришћанства. Христос је рекао: „Не бој се, мало стадо“.

Шта  можемо да научимо из немачке културе? Сви велики писци су писали позитивно о немачком народу, мислим, пре свега, на Милоша Црњанског, Иву Андрића, Брану Петронијевића и друге великане наше мисли?

Од сваке културе се може научити, посебно од немачке културе. Немачка је хришћанска земља. Готи су  врло рано примили хришћанство. Ја стојим на становишту да и од нехришћанских култура можемо да научимо. Рецимо, будизам је проширивао сажаљење не само на човека него целокупни животињски и биљни свет. Милосрђе је велика хришћанска, могу рећи и општечовечанска врлина.

Томас Ман се критички освртао на немачки романтизам, позитивно је гледао немачки класицизам, тражио је равнотежу између духа и стварности, критиковао је романтичарско обожавање природе, критички се освртао на Мартина Лутера. „Доктор Фаустус“ је његово омиљено дело и он у њему тражи корене посрнулости које су се појавиле у нацизму.

Нисам знао, хвала Вам. Томас Ман је заиста сјајан мислилац. Постоје противречности које је он видео у Лутеровом наслеђу. Сетимо се само да је Лутер својом мастионцом гађао ђавола - чудан облик егзорцизма. Опасно је било то да свако на свој начин тумачи Свето Писмо. Хелмут Плеснер, философ и социолог, говорио је о закаснелим нацијама.  Сматрао је Немачку и Русију закаснелим нацијама. Нас на Балкану није ни узимао у обзир. Земља и крв могу да буду опасна идеологија. Хитлер је хтео да обнови свеколико паганство у Европи. Али је значајно да Хитлер није прогонио Цркву. Наравно да су га слушали. Ја сам радио у Берлину и Фрајбургу. Радио сам тамо  као психијатар. Питао сам и протестанте и католике ко је био више потчињен, ко је више био покоран Хитлеру. Одговор је био: римокатолици више него протестанти. Дитрих Бонхефер, велики протестантски теолог, био је обешен у нацистичком затвору, јер је био против Хитлера. Нацизам је велика мрља на блиставом сјају немачке културе,  а немачка култура је велика. Сетимо се само великог Јохана Себастијана Баха; можда је он највећи музичар свих времена, дубоко религиозан, имао 16-оро деце... А где су Гете, Томас Ман, Херман Хесе , Хелдерлин...? Али да вам кажем, професоре Раденковићу, нема народа на земљи који није имао мрљу. Руси, још како. Како је Стаљин мрзео Цркву православну и Јевреје! Лева рука Стаљинова често је била приљубљена уз џеп. Није волео да се фотографише. Имао је дечју парализу, и то му је одузело руку. Није гестикулирао као луди Хитлер. Луди и један и други, кажем то одговорно као психијатар. Можете замислити - 20. век воде два лудака. Хитлер хистерични психопата, а Стаљин параноичар. Да, Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин је био је параноик. На неколико километра морали су оружани мотоциклисти да круже око његове даче, кувар је морао пре њега да проба храну.  Стаљин је побио све људе из своје тајне полиције, све министре унутрашњих послова.

Зар власт не смањује психичке девијације, зар су оне својствене тим миљеницима ироничне историје?

Схизофренија годинама слаби, а параноја јача. Параноја је учинила да Стаљин све Јевреје око себе  побије,а са њима је дигао револуцију. Закључно са Троцким кога је убио у Мексику. А био је паметнији од свих њих. Занимљив је Троцки са том идејом перманентне револуције. Зар није хришћанство перманентна револуција дуга 2000 година? Ове секуларне револуције су крваве и пуне зла. Хришћанство је, како каже Херцен,ушло у плићак и бави се реформама. Наравно да су потребне реформе, али се изгубила она дубина и стабилност хришћанина. Скандинавија има најморалнији живот у Европи, а они су протестанти. Скоро сам држао предавање у Ослу. Можда је то поједностављено хришћанство, али Бог је одредио, по њима, праведне који раде и иду у рај, и зле који не раде и иду у пакао. Када се заврши радна седмица, они,  да би се опустили, почну у петак да пију алкохол, јер мора нешто да их опусти. У недељу престају да пију, јер почиње нова радна седмица. Ту суморну предистинацију  имате код Жана Калвина и код Улриха Цвинглија. Вебер је из тога извукао далекосежне закључке о протестантској етици рада.

Често се наши политичари позивају на протестантску етику рада. Међутим, мислим да то чине површно, да не улазимо у то да ли су заиста читали Макса Вебера или извукли неки цитат који магловито преносе иначе, збуњеном народу.

Вебер је озбиљан мислилац. Он је то видео, он је о томе говорио, али није мислио сјајно о томе.Треба прочитати Вебера. Политичкој манипулацији нема краја. Понављам: наша политичка ситуација није добра. Већ сам поменуо Александра Херцена који је рекао да је хришћанство ушло у велики плићак, а живео је на Западу. Не бавим се политиком, али шта рећи о овим појмовима - то је ствар теолога, философа и социолога, а не политичара.

Шта мислите о револуцијама? Поменули сте перманентну револуцију Лава Броншевича Троцког.

Ја револуције не волим. Француска буржуаска револуција је убила 2 милиона људи. Све револуције су крваве. Признајем само једну револуцију о којој говори владика Николај, а то је револуција Христова. Он је дошао да донесе мач, а не мир, мислећи, управо, на унутарњу борбу у самом човеку. Ето, Енглеска је имала само једну револуцију за време Кромвела у 17. веку. Маркс је погрешио кад је рекао да ће пролетеријат победити у Енглеској - револуција је избила у  Русији, закаснелом народу. Да су Руси били мало паметнији, па да су спровели реформу, све би било другачије.

Мислите на ону Столипинову реформу, либерално-демократску, са посебном пажњом према хришћанима тј. руским сељацима?

Да, управо на ту мислим. Солжењицин је писао о Столипину најбоље.

Шта поручујете Црквеној општини Диселдорф за Празник над празницима, Васкрсење Господа нашега Исуса Христа?

Поручујем им приближавање Срба једних другима. За целу дијаспору и за нас важи више слоге, али поменуо сам да сам радећи на Западу као психотерапеут, срео многе зреле Србе.

Не сврставајмо се. Љотић је одлично знао шта се збива  у Совјетском Савезу и кад је морао да бира, он се определио за нацистичку Немачку и погрешио је. Он је био религиозан, али његова политичка опредељења су била трагична. Црквену општину Диселдорфа поздрављам хришћанским поздравом: Христос васкресе!

Горан Раденковић за „Диселдорфски гласник“