Богословље Светих Отаца и Приручник Патристике
Пред нама је диптихон - „Богословље Светих Отаца“ и „Приручник Патристике“ – двају темеља онога што је столећима у богословској науци Запада звано theologia patristica. Реч је о двама делима која су у методолошком смислу аутономна, али се тематски и формално прожимају и вишеструко укрштају. Овај диптихон-тезаурус ранохришћанске књижевности Истока и Западана сажима срж и бит онога што нам је „од Апостола преко Отаца“, предање/парадосис завештано. У тој формулацији крије се „каректеристика хришћанства“, као што то вели Свети Атанасије Велики поводом контроверзи о Светој Тројици у 4. столећу.
Аутор ових дела Фидровиц је 2010. објавио у две свеске - „Приручник патристичког богословља“ као и „Богословље Светих Отаца“ - стубова свеколиког богословског дискурса и жежено злато не само православног, већ и свег богословља нераздељене Цркве Христове пре Великог раскола - Fiedrowicz, Michael: „Handbuch der Patristik. Quellentexte zur Theologie der Kirchenväter“. Verlag Herder 2010, као и Fiedrowicz, Michael: „Theologie der Kirchenväter. Grundlagen frühchristlicher Glaubensreflexion“. Verlag Herder 2010.
Аутор и приређивач ових двеју свезака, Михаел Фидровиц (рођен 1957.г.) је након студија католичке теологије, философије и класичне филологије у Берлину, Падерборну и Риму отпочео академску каријеру у Бохуму, наставио у Берлину, а данас је професор црквене историје, патрологије и хришћанске археологије на универзитету у Триру. Аутор вели да се theologia patristica, за разлику од theologia biblica, scholastica, symbolica, speculativa, као академска дисциплина формиралa тек у 17. веку. Аутор раздваја терминолошке појмове патрологије (живот и дела светитеља) и патристике (богословски садржај учења). Начелни мотив Фидровицевих књига се састоји у попуњавању очигледне празнине, односно хијатуса у стручној литератури о раном хришћанству. Он вели да у науци постоји небројено студија о појединачним питањима светоотачког богословља, али да је очигледан недостатак у општим прегледима развоја патристике, односно сумарним разматрањима корена ранохришћанске вере. Да ли је у широком спектру од апостолских Отаца преко послехалкидонских писаца, од спекулативне школе Александрије и трезвене школе Антиохије, ентузијастичне школе Сирије, од реалистичних и прагматичних представника Рима, преко антимонтаниста и неоникејаца и иних школа и праваца, покрета и противпокрета, различитих аутора, региона и епоха – без насилног изједњачавања и грубог упрошћавања - уопште могуће начинити икакав разуман преглед свих струјања и дедуковати заједнички обједињујући појам теологије, који би био полазна основа и оријентација у потрази за видовима поклапања у мишљењима Светих Отаца?
Овај опрезни поступак систематизације аутор назива consensus patrum – односно покушај да се из полифоног мноштва формира хомогено и стабилно језгро. Фидровиц истиче еклисиолошки аспект и вели да је вера Цркве у својој доследној правоверној пракси једини адекватан критеријум патристичке ерминевтике. Аналитички продор у материју од Новог Завета преко идеала simplicitas fidei, Климента Александријског, Оригена, Иларија, како хетеродоксно-гностичких заблуда, монофизитске задртости, тако и преко њихових љутих противника Иринеја, Тертулијана, као и исцрпног разматрања синхроног и дијахроног конзенса светоотачког богословља изложеним на Саборима и њиховој не свакад праволинијској рецепцији, до питања настанка и развоја догми и контроверзи, односно завршног поглавља о „ортодоксији и јереси“, простире се овај tour d’horizon у потрази за темељима ранохришћанске богословске рефлексивности.
Нова монографија о патристици употпуњује огромну празнину која је настала између патролошких/патристичких студија претходне генерације на Западу (Алтанер, Дробнер), са једне стране, и представља структурисани преглед ранохришћанских догми и историје богословља ране Цркве, с друге стране.
„Приручник патристичког богословља“ нуди на 688 страница преко 800 одељака грчких, латинских и сиријских писаца, као и текстове ранохришћанских Сабора и преноси на изваган начин богату слику о драматичном развоју вере и меандрирајућим путевима њених догми. Ослањајући се на систематику свеске „Богословље Светих Отаца“, треба и „Приручник Патристике“ читати као аутономно дело, односно систематични изворник. Кратки уводи, објашњења и коментари приређивача, опсежна библиографија, као и регистар имена и појмова употпуњују и заокружују овај флорилегијум, антологију одабраних текстова светоотачког богословља и представљају у извесном смислу нови Enchiridion Patristicum. Овај диптихон као органски спрег светоотачких извора и теолошке рефлексије о њима представља херкуловски подухват овог продуктивног аутора, те као јединствен пројект завређује дубоку пажњу и критички пријем и у оквиру православног неопатристичког дискурса.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
