Бултман против Барта или ”дијалектичка теологија” насупрот ”либералној теологији”

Преписка Рудолфа Бултмана као преглед развоја Евангелистичке цркве након Другог светског рата

У управо објављеној књизи - Rudolf Bultmann: Briefwechsel mit Götz Harbsmeier und Ernst Wolf: 1933-1976. Mohr Siebeck, Tübingen, 2017. - реч је о преписци Рудолфа Бултмана са теологом пастирског богословља Гецом Харбсмајером, својим бившим асистентом, као и историчарем црквене историје и потоњим систематичарем Ернстом Волфом. Ова двострука Бултманова преписка не дотиче се само својом садржином једна са другом, већ се оне унакрсно референцијално пресецају, потретишући слику Евангелистичке цркве Немачке након капитулације Трећег рајха. Тако су у богатим фасетама и на диференцирани начин изложене теме које имају богословско-историјски значај о развоју једне цркве. Тим пре што се унутар те Цркве догађали преломни теолошки процеси - данас би се рекло ”теолошки дискурси” - као што је била дебата о ”демитологизацији” (Entmythologisierung) или питање колективне или личне кривице, као и нови почетак Цркве и државе након 1945.г. Питање либералног протестантизма и политичке ангажованости унутар Евангелистичке Цркве вазда су била и остала раздирућа питања и сведочанства теолошке и личне одговорности.

При обнови Евангелистичке Цркве и теологије после Другог светског рата тражили су следбеници Карла Барта и Рудолфа Бултмана, двојице корифеја евангелистичког богословља, поље свога деловања. У Бултмановој кореспонденцији се јасно оцртава после борбе против националсоцијалиста узајамна подозривост обеју страна. Ко жели да протестантизам у Немачкој после 1945.г. разуме, тај ће у овој преписци наићи да дубоки рудник новије историјске прошлости.

У центру стоји Рудолф Бултман (1884-1976), чија је расудна моћ у стварима политичког курса била визионарска. Један кореспондент је Гец Харбсмајер, Бултманов некадашњи асистент,који је од 1962. био номинован за професора у Гетингену, а други је гетингеншки професор црквене историје Ернст Волф. Харбсмајер је себе схватао као посредника између школа Бултмана и Карла Барта. Конкурентност обеју школа и консеквенци је угаони камен ове књиге.

Ернст Волф се у овом контексту није осећао као посредник, већ као репрезентативна инстанца за теологију Швајцарца Карла Барта. Он је одређивао уређивачку политику часописа "Evangelische Theologie", учинивши га публицистичким органом ”бартијанизма”, зрачећи тематски и у сферама политике издавачких кућа, што илуструје програм издавачке куће Christian Kaiser Verlag. Интереси ове школе су се делимично поклапали, сазнајемо из ове преписке, са питањима која су била део школе ”бултмановаца”. До 1945.г. обе богословске струје биле су у заједничкој опозицији против националсоцијалиста. Након слома Немачке Волф је из Бона био принуђен да иде за Хале, а Бултману је дошуштено да остане у Марбургу.

Пред основним питањима аутономије и друштвеног диференцирања којима су хришћани били у модерни изложени, показале су се дубоке пукотине између мишљења Барта и Бултмана. Бултман је настојао на своме програму ”демитологизације”, чиме је била иницирана теолошка дебата столећа и радикални расцеп са новозаветним теологом Бартом, који је Бултмана осудио за ”јерес”. На једном теолошком симпосиону је Барт једном референту који је заступао Бултманов програм ”демитологизације” у пленуму добацио:  ”У том Бултмановом учењу ја не видим ништа друго до атеизам”. Наравно, овај вердикт је наишао на осетљива реаговања међу ”бултмановцима”. Бултман је од тада апострофирао Барта не само као ”мајстора”, већ и ”папу” који резидира у Базелу. Харбсмајер титулира Барта као "Carolus Magnus" (Карла Великог) и подсмева се ”фирми имена Карл Барт”, која подсећа на предузећа која делују  по ”пропагандистичким директивама”.

”Дијалектичка теологија” насупрот ”либералне теологије”. У овој преписци ће бити још речи и о црквено-политичкој релевантности конфесионалних преслојевања у вези са Асмусеном, првим председавајућим EKD - Евангелистичке Цркве у Немачкој 1948.г. Тада су се водиле отворене расправе о четвртој деноминацији, поред лутерана, реформираних, унираних (уједињених) o квази-четвртој која би требало да се једноставно зове ”евангелистичка”. О таквим тектонским померањима и дебатама  реч је у овој занимљивој преписци.

И мимо свих разлика, овде треба истаћи да је Бултманова ”историјско-критичка метода” била у најдубљем смислу органски везана за ”религијско-историјску школу”. Као систематичар Бултман се залагао за легитимност нововековних начела индивидуалности, слободе и аутономије, као и за ”хуманизам” у духовној клими послератног времена и врења, како против тенденција са левичарског, тако и десничарског идеолошког спектра. Ко се меандрирајућим путем Евангелистичке Цркве у Немачкој после 1945.г. буде бавио, ова препсика нуди небројене директне и индиректне изворе иза кулиса званичних прогласа и позиција.

Уједно ова књига нам снажно осветљава лица двојице значајних контрархената и најважнијих представника протестантске теологије у 20. веку.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић