Царица у Старом завету
Српском речју „царица“ у црквенословенској и српској Библији преводе се јеврејске речи у Старом завету: malka, shēgal и g b r â. Израз malka, што је женски род од облика melek (цар, краљ), означава туђе царице владаре и супруге владара, нпр. царица савска (1 цар 10,1сл. = 2 дн 9,1сл) и персијска царица (Вашти = Астина – Јест 1,9; и Јестира – Јест 2,22). Израз shēgal јавља се тек два пута: у Нем 2,6 односи се на супругу персијског цара Артаксеркса, док се у Пс 45,9 односи на жену која, обучена у офирско злато, стоји с десне стране цару. Израз g b r â, што је женски облик од geb r (господар или старешина) употребљава се за туђу царицу (1 цар 11,19), али чешће одређује мајку неког Јудиног или Израиљевог цара (1 цар 15,13 = 2 дн 15,16: 2 цар 10,13; Јер 13,18; 29,2).
А. Туђе царице
Египатске царице
Месопотамске царице
Хетитске царице
Туђе царице у Библији
Б. Израиљ и Јуда
1. царица као владар
2. царица као супруга
3. царица мајка.
Египатске царице. 18. династија (око 1570-1320. г. пре Хр.) представља врхунац у историји египатских царица. Царица Хатшепсут (супруга Тутмозеса II и помајка Тутмозеса III) узела је власт у своје руке по смрти свога мужа и подузела неколико грађевинских подухвата (нпр. гробни храм у Деир ел-Бахри-у; дозиђивање храма у Карнаку и др.). Две друге царице, Тај (супруга Аменофиса III) и Нефертити (супруга Акенатена), биле су веома истакнуте судећи по њиховим изображењима и записима о њима.
Месопотамске царице. О месопотамским царицама имамо недовољно података. Барем је једна жена, Ку-баба (Ku-baba) досегла положај царице владара. Иако нижег рода (келнерица), владала је Кишом у трећем миленијуму, и она је једини пример познате владарке. Друге царице су остале познате као цареве супруге. Баранамтара (супруга Лугаланде) и Шаг-Шаг (супруга Урукагине) спомињу се у неким храмовним записима. Супруге последњих владара у Лагашу (Рани династијски период) очигледно су имале улогу у култним радњама. Поред ових примера, две новоасирске царице – Самурамат (супруга Шамши-Адада V; мати Адад-ниранија III) и Закуту (супруга Сенахиримова (Сенахериб), а мати Есарадона) - биле су активне као царице мајке. Самурамат је била царица регеннт свога сина Адад-ниранија, док је Закуту била вероватно утицајна у смислу што је Есарадон, најмлађи Сенахиримов син, био одређен за наследника свога оца. Кореспонденција жена у Марију (Старовавилонски период) пружа читаоцима необичан увид у свет царице Марија Шибту. Кћи једног цара (Јарим-Лим од Јамхада) и супруга другог (Зимри-Лим од Марија), Шибту је вршила велики утицај на царском двору. Премда је цар задржао врховну власт, она је често вршила функцију заменика у његовом одсуству. Као царици, у опсег њених послова је спадало да надзирава двор, надгледа рад дворана, учествује у култним свечаностима и служи као царски изасланик у унутардржавним и спољним државним пословима.
Хетитске царице. Хетитске царице, с титулом tawannanna, заузимале су положаје с великим утицајем. Tawannanna је служила као владар у случају цареве снрти или као изасланик у његовом одсуству. Учествовала је у широком опсегу послова – политичким, војним, дипломатским – и могла се повремено успротивити самом цару. Поред овога, одржавала је нарочите односе са богињом Сунца и играла важну улогу у њеном култу. Међу најпознатијим тавананама била је Падухепа, супруга Хатусилиса II, која је имала свој лични печат за државне послове.
Туђе царице у Библије. Пет туђих, нејеврејских царица спомињу се у Библији: царица савска (1 цар 10), Тахпенеса (1 цар 11,19-20), Астина (Вашти) персијска (Јест 1-2), Јестира персијска (Јест 2-10) и Кандакија етиопска (Дап 8,27). Од свих њих, једино се за царицу савску и царицу етиопску наводи да су туђе владарке. Две перијске царице – Астина и Јестира – биле су царице супруге с мало власти; и једна и друга су преко свога мужа владара уживале углед на двору.
Б. Израиљево и Јудино царство
1. Царица као владар. Ни у Израиљевом ни у Јудином царству није прихватана идеја да жена буде владар. Једино је једна жена – Готолија (2 цар 11) - претендовала да постане владарка и успела да се попне на престо. Супруга једног цара (Јорама) и мати другог (Охозије), Готолија је заузела престо после смрти свога сина владара. Упркос своме полу, задобила је широку народну подршку и остала је на власти седам година. Најзад су је убили у храму у организованом преврату.
2. Царица као супруга. а) Дипломатски брак. Монархијски бракови у Израиљу и Јуди помагали су у одржавању савезништва, јачали су споразуме, неутралисали потенцијалне непријатеље и углавном оснаживали односе између страна у питању. У Библији имамо четири извештаја о браковима Израиљевих и Јудиних царева с нејеврејским кнегињама.
1) Давид је био ожењен Махом, кћерју гесурског цара Талмаја (2 Сам 3,3); 2) Соломон је склопио брак с фараоновом ћерком (1 цар 3,1); 3) Ахав је био у браку с Језавељом, ћерком тирског цара (1 цар 16,31); 4) Јорам у браку с Готолијом, пореклом из Израиљеве царске куће (2 цар 8,18). Пети случај је брак Соломона са Амонком Намом (1 цар 14,21). У LXX за њу се вели да је кћи Ане, сина Наса, цара синова Амонових (1 цар 12,24). Уколико је ова приповест тачна, Соломон је био у браку са амонском царском кућом, као и са египатском кућом. Свака оваква супруга представљала је важну дипломатску везу између земље њеног порекла и земље свога супруга. Тако је Соломонов брак с фараоновом кћери имао за сврху да јача односе између Египта и Израиља. Исто ово се може рећи о Ахавовом браку с Језавељом, јер је побољшао односе између Израиља и Феникије. Штавише, Јорамов брак с Готолијом можда је допринео томе да се окончају непријатељства између Јуде и Израиља. Бракови између царских кућа можда су представљали подлогу аспирацијама на ту другу земљу. На пример, Давидом брак с Махом можда је оправдао његово потоње припајање Гесура.
Унутрашња политика је била други одлучујући чинилац приликом избора царевих супруга. Монархијски бракови са женама обичног порекла помогли би у очувању привржености царском двору њихових моћних породица. Пошто је мало података очувано о оваквим браковима, тешко је одредити који су то бракови били политички значајни. Такође су бледи подаци о томе ко је све био у царевом харему кад се он доводи у везу с политичком ситуацијом. Једино се за један харем – Соломонов – наводи које народности су биле жене у њему: према 1 цар 11,1-2, биле су Египћанке, Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке, што је широк дијапазон народа, и можда би сведочило о томе с којим је све земљама цар могао рачунати на сарадњу или, пак, какве је жене бирао.
б) Царски хареми. Мада на јеврејском језику не постоји стручан израз да означи цареве жене и иноче, има довољно података да је таква установа постојала. Најпознатији је извештај о Соломонових 700 жена и 300 иноча (1 цар 11,3). И мада је овај број можда претеран, сасвим је могуће да је Соломон држао велики број жена и 60 иноча. Ни Соломон није био једини цар који је држао харем. За цара Ровооама се вели да је имао 18 жена и 60 иноча (2 дн 11,21), док је Авија имао 14 жена (2 дн 13,21). Други цареви су такође имали харем без наведеног броја жена: Саул (2 Сам 3,7; 12,8), Давид (2 Сам 3,2-5; 5,13; 11,27; 15,16; 16,21-22; 20,3), Ахав (1 цар 20,3-7), Јоахин (2 цар 24,15), Јорам (2 дн 21,14.17), и Седекија (Јер 38,23). Царев харем није постојао без ограничења; сматрало се да ће велики број жена слабити цареву побожност: „Да нема много жена да се не би отпадило срце његово...“ (Понз 17,17).
Да ли је царев харем био политички значајан? Постоје неке назнаке да је харем играо улогу приликом одлучивања наследника на престолу. Ко год би дошао у посед царевог харема, имао би и кључ од престола. Овакав закључак се изводи из Авенирове расправе са Исвостејем (2 Сам 3,6-11), из Натановог пророштва Давиду (2 Сам 12,7-15), Авесаломовог освојења Јерусалима (2 Сам 16,15-23), Адонијевог настојања да узме Ависагу (1 цар 2,13-25). Када се Авесалом побунио против свога оца Давида, овај је морао напустити Јерусалим (2 Сам 15). На Ахитофелов савет, Авесалом је јавно легао са иночама које су преостале после Давидовог бекства (2 Сам 16,20-22). Два догађаја – заузимање града и заузимање иноча - доводе се у везу и имају исти значај што и Давидов повраћај на престо. Два пута, у случају Авенир/Исвостеј и Адонија/Соломон, било да је упитању жеља да се дође у посед царевих жена или већ сам посед тих жена, тумачи се као подухват у циљу преузимања престола. Чак је и Јахве, преко пророка Натана, означио Давида као будућег цара давањем Давидових жена (2 Сам 12,8). Међутим, ова функција харема чини се да је била значајна само у извештајима о Давиду и Соломону; можда из разлога што је наслеђе по рођењу било више учвршћено, опадао је и значај харема.
в)Утицај. Тешко је одредити утицај цареве супруге. Премда су многе супруге биле активне, имамо податке само о неколико њих. Јудина царица Готолија спомиње се укратко при оцени владавине њеног мужа; она је била разлог зашто је он ходио путем куће Ахавове (2 цар 8,18). Нешто више је забележено о Израиљевој царици Језавељи, за коју се вели да је навела на богоотпадништво свога супруга Ахава (1 цар 16,31), да је прогонила Јахвеове пророке (1 цар 18-19) и да је планирала правно засновану срт Навутеја Језраељанина. Као чланица харема, царева супруга је обично стицала у значају при одређивању који ће син наследити престо.
Повремено би могла да утиче на династичке одлуке. Премда је наслеђе престола у Јудином царству обично следило начело примогенитуре (преноса власти са оца на најстаријег сина), две цареве супруге су очигледно имале саветодавнувну улогу. Најопширнији извештај тиче се Витсавејине интервенције у име сина Соломона. Мада је Адонија био најстарији Давидов преживели син, Витсавеја је убедила Давида да одреди Соломона за свог наследника (1 цар 1). Мало имплицитнији пример кад супруга утиче на наслеђе престола налазимо у 2 дн 11,21-22. Иако Авија није био Ровоамов најстарији син, ипак је био одређен за цара, вероватно зато што је Авијина мати била Маха, омиљена Ровоамова супруга. Као што се види, царева супруга је стајала из избора цара.
3. Царице мајке. Подаци о царевој мајци често се – мада не увек – налазе у уводној формулацији кад се спомиње њен син. Од 18 мајки споменутих поименце, њих 15 су мајке Јудиних царева, две су Израиљевих царева, а једна је из времена Уједињене монархије. Доносимо овај табеларни приказ:
ЦАР/СИН МАЈКА ОТАЦ МЕСТО У БИБЛИЈИ
Соломон Витсавеја Елијал 2 Сам 11,3; 12,24
ИЗРАИЉ
Јеровоам Серуја 1 цар 11,26
Ахав - - 1 цар 16,31; 22,52
Јорам Језавеља Етвал Тир 2 цар 3,2; 9,22
ЈУДА
Ровоам Нама Амон 1 цар 14,21
Авијам Маха Авесалом 15,2
Аса Маха Авесалом 15,10
Јосафат Азува Силије 22,42
Јорам - -
Охозија Готолија Амрије/Ахав 2 цар 8,26
Јоас Сивија Вирсавеја 12,1
Амасија Јоадана Јерусалим 14,2
Азарија Јехолија Јерусалим 15,2
Јотам Јеруса Садок 15,33
Ахаз - -
Језекија Авија Захарија 18,2
Манасија Ефсива 21,1
Амон Месулемета Арус Јотева 21,19
Јосија Једида Адај Воскат 22,1
Јоахаз Амутала Јеремија Ливна 23,31
Јоаким Зевуда Федај Рума 23,36
Јоахин Неуста Елнатан Јерусалим 24,8
Седекија Амутала Јеремија Ливна 24,18
Царице мајке су потицале из различитих средина: три њих су биле туђинке (Језавеља, Нама, Готолија), пет их је потицало из унутрашњости (Сивија, Месулемета, Једида, Амугала, Зевуда); три из Јерусалима (Јоадана, Јехолија, Неуста), а неколико их је споменуто без назнаке места рођења.
Да ли су мајке царице држале у рукама нарочиту власт или уживале посебан углед? Из разлога што су споменуте само три цареве мајке, тешко је знати да ли је у Северном царству постојала установа царица мајки. И ако је постојала, немамо других података о томе осим у приповести о Језавељи. Међутим, другачија је слика кад је у питању Јудино царство. Сви Јудини цареви, осим двојице (Јорам и Ахаз), имају наведена имена својих матера. Барем у једном примеру, мајка Јудиног цара (Јоахина) имала је своју свечану одору и престо (Јер 13,18). Штавише, мати једног Јудиног цара заузимала је положај с којег се могла скинути. На пример, Аса је нашао за неопходно да свргне с престола своју матер/бабу (?) пре него што је могао да изведе верске реформе (1 цар 15,11-13). Једна друга мајка, Готолија, уредила је смрт чланова Давидове лозе, и њено наређење је извршено (2 цар 11,1). Тешко је замислити да се ово могло догодити да она није држала у руци велику власт.
Ако је положај царице мајке постојао у Јудином царству, одакле он води порекло и каква му је функција? Библиста Молин (1954) је тврдио да је Јудино царство било у почетку матријархално друштво које је било дошло под утицај Хетита. С тим у вези, служба царице мајке је била у томе да обезбеди смену на престолу на мушкарца. Донер (1959) је такође препознавао хетитски утицај, али је одбацио идеју о неком матријархату у Јудином царству. Сматрајући да је положај царице мајке био мање показатељ Јудиног друштвеног уређења, овај библиста је држао да је њена улога била више политичке природе. Другачији приступ је, опет, имао Алштрем (1963), који место царице мајке доводи у везу с култом: као представница богиње, царица мајка је учествовала у јерусалимским обредима плодности (?). Одбацујући претпостављено друштвено и култно порекло, Андреасен (1983) је у политичком свету тражио првобитно утемељење службе царице мајке. За њега је царица мајка била дама саветодавац, чија улога се одражавала у мотиву Госпођа Премудрост у Причама Соломоновим.
а) Утицај. Царица мајка је могла вршити политичку власт и мешати се донекле у верска питања, што је и чинила. Међутим, њени послови су се сводили више на унутрашња неголи на спољна питања. На пример, Витсавеја је посредовала (неуспешно) између Адоније и Соломона око наклоности Ависаге (1 цар 2,13-25). Према библијском излагању, Витсавеја се радовала уздизању на престо свога сина као и свом почасном месту код тог престола. Друга мати царица, Језавеља, била је активна за све време владавине своје двојице синова, Охозије и Јорама (1 цар 22,52; 2 цар 9,22). Можда најимпресивнији показатељ царског утицаја који је вршила царица мајка налазимо у 2 цар 11, где Амасијина мајка Готолија врши огромну политичку моћ кад је наредила погубљење читаве царске куће. С обзиром на политички вакум који је настао после Јујевог погубљења Амасије, Готолијин потез је одражавао њену велику политичку моћ (2 цар 11,1).
Царица мајка је често вршила утицај по верским питањима. Маха је подржавала клањање „идолима у лугу“, Астарти и имала подигнут жртвеник у Јерусалиму (1 цар 15,13). Језавеља је снажно неговала Валов култ и клањање Астарти, а убијала Јахвеове пророке (1 цар 18-19). Најзад, мада није забележено да је Готолија неговала Валов или Астартин култ, Валов храм је разрушен одмах по њеној смрти, што претпоставља да је Готолија штитила тај храм-жртвеник па се није смео срушити за њена живота. Но, да ли ова три примера подразумевају да је царица мајка активно учествовала у обредним радњама? Барем двојица библиста – Алштрем и Териен – сматрају да су учествовале.
б) Књижевни приступ. Од свих Јудиних и Израиљевих царица споменутих у књигама о царевима, једино њих четири су описане више из учтивости: Витсавеја, Маха, Језавеља и Готолија. Од њих четири, све су, осим Витсавеје, описане негативним бојама. Њихов опис садржи уобичајене наративне формуле, као што је фраза „зло чињаше пред Богом“. Овај типски опис царица упозорава читаоца на опасност од тога кад су жене на власти. Кад се анализирају приповедања о Језавељи и Готолији, искрсава шест елемената у основици њиховог карактера: 1) нејудејке, 2) политички моћне, 3) агресивне, 4) у вези су с култовима Астарте и/или Вала, 5) одговорне су својим супрузима и синовима, 6) криве за смрт других. И док елементи под 1), 4) и 5) подсећају на карактер/тип жена туђинки, преостали елементи указују на значајну разлику. Лоша царица/царева мајка разликује се од туђинке по извору своје моћи. Док се туђинка ослања на своја заводничка својства како би постигла циљ, моћ зле царице почива у самом њеном положају; она пре заповеда неголи што заводи неког да би био послушни извршитељ. Приповест о Махи је многа краћа, али садржи три (можда четири) елемента о лошој царици/царици мајци: 1) можда је туђинка?; 2) помаже култ Астартин; 3) има власт и мора се свргнути; и 4) одговорна је свом сину.
Библиографија:
Ahlström, G. W. 1963. Aspects of Syncretism in Israelite Religion. Lund.
Andreasen, N. A. 1983. The Role of the Queen Mother in Israelite Society. CBQ 45: 179–94.
Artzi, P., and Malamat, A. 1971. The Correspondence of Šibtu, Queen of Mari, in ARM X. Or 40: 75–89.
Batto, B. F. 1974. Studies on Women at Mari. Baltimore.
Donner, H. 1959.Art und Herkunft des Amtes der Königinmutter im Alten Testament. Pp. 105–45 in Festchrift Johannes
Friedrich zum 65, ed. R. von Kienle et al. Heidelberg.
Ihromi. 1974. Die Königinmutter und der ’Amm Ha’Arez in Reich Juda. VT 24: 421–29.
Ishida, T. 1977. The Royal Dynasties in Ancient Israel. BZAW 142. New York.
Lewy, H. 1952.Nitokris-Naqi’a. JNES 11: 264–86.
Molin, G. 1954. Die Stellung der Gebira im Staate Juda. TZ 10: 161–75.
Sasson, J. 1973. Biographical Notices on Some Royal Ladies from Mari. JCS 25: 59–78.
Terrien, S. 1970. The Omphalos Myth and Hebrew Religion. VT 20: 315–38.
Линда С. Ширинг (linda s. schearing)
Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992.
превео протођакон Радомир Ракић
