Есхатологија без краја

Јоханес Фрид: ”Дан гнева. Историја пропасти света”- Johannes Fried: ”Dies Irae – Eine Geschichte des Weltuntergangs”. C. H. Beck, München 2016.

”Sacco di Roma“ (пљачка Рима), Тамбора, 9/11, цунами – светска историја је  пуна догађаја који асосцирају на тему пропасти света. Страх од свршетка времена и краја света је посебан феномен у западној, хришћанској култури. Књига угледног историчара медијевисте Јоханеса Фрида је опсежна историја апокалипсе. Од библијских пророка до данашњих медија је хришћанска култура обележена вером у страхоту пропасти света. Фрид разапиње лук од предхришћанске антике преко епохе просветитељства до савременог доба. Како духовна историја, тако и популарна култура нуди неисцрпну разноличност фасцинирајућих примера.
Постало је у међувремену јасно да се визије смака света не проређују напретком у  научним сазнањима– већ су пре дубоко укорењени у нашу подсвесну слику света и да су до данас актуелни.

Термометер показује да је температура планете земље порасла за неколико степени. Светске силе се распрваљају уз звекет сабљи, миграционе струје добијају неслућене мере, а финансијски систем стоји пред колапсом. При свему овоме у позадини тече познати програм: претећа климатска катастрофа, застрашујуће пандемије, страх од генетске манипулације људи... Добра стара планета земља није више вечна, као што је то недавно физичар Стефен Хокинг (Stephen Hawking) приметио. Требало би да се према њој односимо са обзирношћу док се технолошки не припремимо да се иселимо у васиону.

Непосредна надања

Фрид вели «Овај есеј је симптом нашег времена” – тако почиње, веома трезвено,Јоханес Фрид своју књигу о пропасти света, дану Господњем, дану гнева «Dies Irae», који је у католичкој Литургији до 70 година прошлог века у ”Миси за мртве”био прослављан. Апокалипса је била и до данас остала фасцинирајућа теза исторчара средњовековља, један хришћански мотив. Фриду су познате представе које су раширене у хиндуизму о цикличном обнављању света, а и у Курану је реч о страшном суду. Али само је хришћанство развило - инспирисано делом пророштва о катастрофи разарања Јерусалимског храма у  години 70 после Христа – идеју финалног/коначног светског пожара. Код Фрида се феномен краја света манифестује као прворазредни културни фактор и покретач централних прелома као што су Реформација која је своју трансмисиону снагу црпела из непосредног очекивања страшног суда. Мартин Лутер није само метафорички у папи сагледавао антихриста, који ће сходно Светом Јеванђељу Новога Завета непосредно претходити другом доласку Спаситељевом. Извесне верске секте се позивају на места у Библији у којима је реч о хиљадугодишњем земаљском благостању које ће претходити страшном суду. Социјалне утопије 19. и 20.века нису у својим поредставама много даље од оваквих. Фрид показује на суверен начин да је претпоставка о наглим прелазима из  епохе у епоху апсурдна, јер зацело нема прописаног преласка из средњег века у нови век.  Фрид показује да су многе науке свој научни предмет црпле из бриге и страха од страшног суда. Управо јер нико не познаје ”ни дан, ни час”, као што се у Јеванђељу по Матеју вели, остало је да се космички знакови тумаче који ће претходити доласку Господњем. То је дало не само астрологији, већ и астрономији снажан подстрек и надахнуло рачунање времена и продукцију календара.

Али Фрид затеже узде и вели да није само религија подстакла своју сопствену секуларизацију, већ да и природне науке – посматрано из обрнуте перспективе – карактеришу хришћанска тумачења. Када научници упозоравају од климатске катастрофе или пораста стопе станобништа, онда нам представа о страшном суду не изгледа битно различитије од представе наших предака у средњем веку. Као и у оно време, и данас важи да треба предузети све да се таква катастрофе одложи. Милиони бивају инвестирани да се испита да ли ће доћи до судара планете земље са једним од кружећих астероида или да ли се свемир налази у фази експанзије (ширења).

Културно несвесно

Иако је теологија још од времена просветитељства тему другог доласка Спаситељевог потиснула, ипак се стара бојазан враћа натраг кроз неуобичајену дијалектику просветитељства: ”Културни хабитус апокалиптичких очекивања не напушта Запад”. Овим историчар Фрид не пориче сазнања модерног истраживања, као што је реалност различитих сценарија пропасти света није његова тема. Ипак постоји на хришћанском Западу једна неутољива жудња за крајем, искра која се у популарнојкултури увек изнова пали. Нема године без филма у коме свет срља у пропаст и који у последњем тренутку бива избављен од добрих људи. Променило се, вели Фрид, то што човек више не сматра Бога творцем света, већ себи приписује одговорност за његов крај. Као и све друго и ”апокалипса је постала ”технички мерљива, ближа и укључена у комплексност глобалног света коју је човек донео”.

Културно памћење одређује форме којима ми сами себе описујемо. Или овде већ може бити речи о ”културно несвесном”? Аутор допушта да се тумачења имплицитно сливају у склад, но што их читаоцима експлицитно намеће. Фрид се посебно клони алармистичких тонова својом постојаном уздржаношћу. Ово је део Фридовог проседеа, да читалац тек накнадно схвати да се налазиo у фасцинирајућем слободном лету након кога му се из нове перспективе панорама европске историје идеја открива у сасвим новој светлости.

протођакон Зоран Андрић