Есхатологија као политички символизам
Елен Пејџелс: “Апокалипсис. Тумачење последње књиге Библије“
Најзагонетнија и најспорнија књига Библије, Откривење Јованово, јесте sui generis изданак литерарног жанра „апокалиптичке књижевности“, који је цветао поглавито на јудејском тлу између 2. века пре Христа и 2. века после Христа. Како објаснити безмерну популарност овог списа и након две хиљаде година од његовог настанка? Откривење Јованово задаје многе егзегетске недоумице: Шта значи број 666? Шта је то велика блудница Вавилон? На који начин се наговештава крај света?
И ко је уопште аутор ове књиге?
Елен Пејџелс, професор теорије религије на универзитету у Принстону, аутор је многих научних студија и међународни стручњак за рано хришћанство. Њене књиге су преведене на многе језике, а њена студија „Гностичка јеванђеља“ била је вишеструко награђена. У овој студији, која у оригиналном наслову гласи „Revelations. Visions, Prophecy, & Politics in the Book of Revelation“ (2012. г.), - а у немачком преводу нешто трезвеније и директније: Elaine Pagels: "Apokalypse". Das letzte Buch der Bibel wird entschlüsselt. C. H. Beck Verlag, München 2013, - Пејџелс аналитички разлаже овај текст поредећи га са другим примерима ранохришћанске апокалиптичке књижевности и истиче његово политичко значење, делимично нудећи нове кључеве за разумевање најзагонетније књиге целокупне Библије - књиге са седам печата и апокалиптичким јахачем, синагогом и сатаном, Јагњетом Божјим и хиљадугодишњим царством, космичком борбом добра и зла и Страшним судом.
Шта би било хришћанство без драматичних слика надања и страховања у грандиозној литерарној подлози Откривења Јовановог? Време његовог настанка није коначно одређено, те варира, сходно хипотезама, од 80. до 90, односно 96. г. по Хр. Аутор Апокалипсиса је, по мишљењу Пејџелсове, апостол Јован који је у екстатичном виђењу изнедрио потресне визије на острву Патмосу, на малоазијској обали данашње Турске, око сто километара удаљеног од града Ефеса. Откривење Јованово или Апокалипсис, за разлику од осталих библијских списа, не садржи никакве моралне поуке, већ само пророчке визије и виђења страве и ужаса. Те визије су биле инспирација и у светској књижевности – Милтоновом „Изгубљеном рају“, поезији Вилијама Батлера Јејтса или у ликовној уметности Микеланђелу, Гоји, Бошу, Блејку, Пикасу.
Пејџелс аподиктички сматра да је текст Откривења Јовановог настао у „ратно доба“ и да је његов конкретан историјски повод једнозначан. Четири јахача Апокалипсе у Отк 6,1-8 односе се на догађаје из 68. после Христа, када су четворица римских царева крунисани и сва четворица били уморени, а велика гора, која се након оглашавања друге трубе обрушава у море (Отк 8, 8), заправо је вулкан Везув који је бљувао ватру и лаву 79. г.по Хр. Број 666 у Отк13,18 је шифровано алегоријско оваплоћење цара Нерона, сматра ауторка.
Дуго је ово дело, чија је провенијенција једнозначно јудејска, важило за јеретичко. Пејџелс вели да је оно чиме се Откривење Јованово одликује флексибилност његовог алегоријског уплитања у различите контексте, односно да поливалентност слике генерише вазда нове спектре значења. Зли и прокажени су били најпре поклоници апостола Павла, али су једнако тако могли то да буду и Јевреји, Римљани, јеретици, пагани. Рат, прогони и катастрофе добијају кроз апокалипсу непосредан смисао. Управо у тој варијацијама подложној семантици састоји се њена универзална актуелност.
И мимо асоцијација са америчком историјом на којима Пејџелсова инсистира, њено читање Откривења Јовановог своди се на историзам који, на жалост, остаје на егзегетској површини. Теза Пејџелсове могла би гласити: хришћанство је из мноштва изданака литерарне врсте апокалиптичких дискурса одабрала управо најконтраверзнији - Откривење Јованово. Политичке околности између позног 2. и 4. столећа предодредиле су прихватање овог апокалиптичког списа у коме су описи криза постали универзална пројекциона раван за страдањима изложене хришћане. Ауторка резимира да ми живимо у премреженом (intrerconnected) свету и да су нам визије у којима животиње и камење стоје напоредо са људима, демонима и анђелима, неопходне и да и оне морају имати своје место, што сматрамо шармантним пледоајеом за напоредност егзистенција, чак и фикционалних, али недовољним ерминевтичким кључем за уверљиво тумачење последње књиге Библије.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
