Еутаназија или природна смрт: О антиномијма цивилизације смрти

Годишњица од фаталне одлуке Парламента у Белгији о легализацији еутаназије

Парламент у Белгији је већином гласова у фебруару прошле, 2014.г. легализовао нови закон о активној асистенцији на самрти за децу и непунолетне. Оваквом гласању су претходиле јавне контраверзне дебате. Као и у Холандији, сада ће и у Белгији бити дозвољена активна еутаназија за децу и малолетне. На својој седници од 12. фебруара 2014, након емоционалне дебате са 86 „за“ и 44 „против“ гласова као и 12 „уздржаних“, белгијски Парламент је легализовао етички спорни закон о еутаназији деце и малолетника. Реч је о модификованом закону из 2002. г. о „праву на смрт“ одраслих који болују од неизлечивих болести.

Овај закон предвиђа да се сваки случај мора савесно испитати да ли је дете свесно свог здравственог стања, односно да ли је при пуној свести да изрази слободну жељу да му се укаже еутаназија. За разлику од одраслих, активна самртна помоћ сме ступити на снагу тек у последњем стадијуму неизлечиве болести. При томе је неопходна сагласност још једног додатног лекара и једног психолога или психијатра.

Одјеци

Изван Белгије је овај закон дочекан са гневом и срџбом. Немачка фондација за палијативну медицину вели да је  „том одлуком Белгија иступила из заједничких хуманитарних вредности Европе“. Ова фондација сматра да добра палијативна нега чини излишном помоћ на самрти.

Ватикан је овај закон примио са згранутошћу. Кардинал Elio Sgreccia га је на Радио-Ватикану назвао „ужасним“, „монструозним“ имајући у виду „шта се децом дешава не само пре, већ и после рођења“. „Мало људске самилости било би довољно да се извесне ствари искључе“, вели погођено овај кардинал Курије и биоетичар, који је између 2005. и 2008. био на челу „Папске академије за живот“.

Белгијски бискупи су у заједничком саопштењу изразили разочарење одлуком Парламента сматрајући да то представља повреду заповести о забрани убиства. Тај закон, вели се даље у том саопштењу, ставља у питање начела заједничког живота. По мишљењу бискупа, сада су отворена врата еутаназији без контроле да се богаљима, дементнима, душевно оболелима или склонима суициду једнако понуди активна самртна помоћ.

Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти

Старогрчки неологизам εὐθανασία  (εὖ - „добра“, „лепа“ и θἁνατος - „смрт“) сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку у смислу олакшане смрти коју посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.

Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива оличеној у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај  се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица, пак, тим чином нанесе трошкове, онда је он у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу привата ствар.

Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је разво кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се чове искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности.То је чин у коме су две личности на асиметричан начин инволвиране. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира самога себе из као члана универзалне заједнице људи. Саоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, као што учи Сатр, када је је субјект могуће слободе уништен. Нама се чини да је Парламент у Белгији легализацијом еутаназије положио фундаменте цивилазације смрти.

протођакон Зоран Андрић, Минхен