Европа, ислам и исламизам (= исламистички фундаментализам)
Религиозни и идеолошки аспекти, структуре и стратегије
Европа и ислам – овај однос је одувек садржао елемент конфронтације. Асиметричност појмова ”Европе” и ”ислама” је очигледна. Један појам се односи на континент, други на религију. Секуларизам европске модерне је раслабио идентитет Европе и хришћанства. Хришћанство није напросто синоним за Европу, као што ислам у својим многобројним аспектима није напросто синоним за ”фундаментализам”. Да ли је појмовни пар Европа и ислам, уколико се то уопште може дефинисати, поистовећен са појмом Западa и исламa, односно модерне и ислама? Или је ово само шифра и класична формула древне борбе између Европе и Азије o којoj је још код грчког трагичара Есхила реч у ”Персијанцима”.
Појмовна опозиција Европе и Азије, односно Оријента и Окцидента, почива на географско-историјској и геополитичкој традицији, која је старија од напетости између Европе и ислама. Има гласова који време крсташких ратова и османско-турску доминацију у источном базену Средоземља и на Балкану виде као ”борбу између крста и полумесеца”.
Муслиманске најезде на Европу у 7./8, затим у 10, па у 14. и 18. столећу подстакле су, па макар и ex negativo, рођење Европе, односно њено конститутивно омеђење од ”других”.
The Clash of Civilizations
Појам ”сукоба цивилизација” постулирао је амерички политиколог Самјуел Хантингтон (Samuel Huntington, "The Clash of Civilizations"). Он заступа тезу да у 21. веку не ступају на политичку бину нације и државе, већ различите културне сфере. Хантингтон је у оквиру процеса глобализације предвидео сукоб муслимана са немуслиманима. У основи постоје на Западу, као и у исламско-арапском простору, узајамно одбацивање и инсистирање на непријатељским предрасудама. У западном друштву влада страх од старомодног погледа на свет кроз средњовековни ислам. Индивидуално одређење живота, високи идеал образовања, еманципација жена, сексуална слобода, секуларизација (одвојеност државе од Цркве), правна сигурност кроз парламентарну демократију и веру у напредак важе за вредности Запада, настале кроз различите историјске и културне епохе – просветитељство и модерну.
Ефекат нагомилавања искривљеног опажања јавности преображава се у процес политичких одлука. Самјуел Хантингтон истиче да ислам има ”крваве границе” и предсказује «the clash of civilizations“ (сукоб цивилизација) између ”ислама”, ”Запада” и Кине конфуцијанистичког духа као могући сценарио новог конфликта након идеолошког слома марксизма-лењинизма. На арапском и другим језицима муслиманског света постојиреч gharb, чији корен значи ”туђ, стран, необичан”. Атавистичке представе о страним ”другима” мотив су који се понавља из времена крсташких ратова и долива уље на ватру. Оваква схватања се могу као саморазумљива развити и бити потврда сопствених пророчанстава. Политика конфронтације која почива на представи да је ”ислам” опасност за нови светски поредак, може ићи у корист и радикалним исламистичким круговима који гласно истичу своје непријатељство према Западу. Мит конфронтације је тиме потхрањиван са двеју страна.
Ислам може да означава и религију и политичку идеологију. Овај појам означава и идентитет једне индивидуе или читаве групе. Почев од осамдесетих година 20. века – посебно као резултат револуције у Ирану - ислам је изложен јаркој светлости, нашавши се у фокусу интернационалних медија. Но, на шта се заправо мисли у какофоном концерту медија под појмом ”ислама”?
Најчешће је реч о исламу као религији у служби актуелне политике, некакве револуције или инструментализованом као идеолошка ”борба култура”. Ретко је ислам виђен као оно што на првом месту јесте: вера и спиритуалност око 1.3 милијарде људи који мирољубиво живе у заједници.
На какве интерпретације наилази плуралистички феномен ислама у публицистичкој јавности? Овде ћемо покушати да у сумарном прегледу основних теза изложимо аргументативне позиције и идеолошки арсенал у контраверзној дебати која не само да пламти у јавности, већ суштински одређује правац политичког дискурса. Свуда, како на радију, тако и на телевизији и готово у свим новинама, извештаји о исламу су стално присутни. Многи од ових извештаја су пропраћени сликама насиља у земљама као што су Кашмир, Алжир, Палестина. Тако је у многим случајевима настала слика о исламу као о бескомпромисној, чврсто јвери, чији поклоници не уступају пред насиљем када је реч о заштити верских начела или о томе да се други људи повинују њиховој вољи. Ко муслимане и њихову традицију познаје, тешко може да слику ”милитантног ислама” споји са постојањем милијарде мирољубивих исламских верника који се не разликују од хришћана или будиста. На арапском реч ислам значи ”самопреданост” и етимолошки је сродна са речју мир = салаам. Општа формула поздрава који муслимани употребљавају не само међу собом, већ и са странцима, гласи: ”ас салааму алајкум” = ”Мир с тобом”.
За ислам се често тврди да је пропустио модерну и просветитељство.
Зачуђујуће је колико је мало пажње било посвећивано исламској мисли међу интелектуалцима Запада. Још давне 1988.г. то је Салман Ружди учинио темом светске јавности. Било је уобичајено да се исламизам тумачи као примитивна антропологија, као специјалистичка тема за експерте за Арабију. При томе су светски језици - енглески и француски – језици ислама.
Рађање утопије из духа Корана
Исламистички покрет је настао позних 1920-их година у Египту. Он је најпре био антиционистички и антиколонијалистички. Нешто као рађање утопије из духа Корана. Али дубље језгро овог покрета је било философске природе, јер је нови исламизам критиковао отуђење модерног човека. Његови узорни мислиоци тврде да постоји муслимански идентитет који се сав може извести из Корана - тај идентитет је западна култура окаљала. Грех за ту прљавштину пада на крсташе и ционистичке заверенике против ислама. Духовни претходници милитантног исламизма верују да ће молитвом и Божјим ратом та завера бити разбијена. Продором шарије друштво ће бити обновљено и отуђење превазиђено.
Наравно, и исламисти су се током времена распарчали у фракције по конфесионалним границама, на суните и шиите. Извесне духовне вође, пак, проповедају јединство и опрезно приближење шарији. Али немају сви исламисти стрпљења за постепени процес обједињења.
”Исламска држава” (IS) скреће на себе пажњу применом телесних казни (ампутације) које су у Корану предвиђене за непочинце. Сви исламисти су уверени да ће револуција васпоставити исламско светско царство. Постоје различити имагинанарни сценарији о томе, али једно је извесно - освајање Шпаније и Италије је закључена ствар. Можда би целокупни покрет могао да се упореди са хришћанском апокалиптиком. Можда исламизам ваља видети и као трећи велики тоталитаризам. Он следи стаљинистички комунизам и фашизам са сном о васпостављању Римског царства. Као и њихови тоталитарни узори у Европи, примењују исламисти јавни култ смрти. Тиме надмашују све што се досад збило, иако им техничке могућности диктатура 20. века недостају.
Како је џихад могао да процвета? Како је могуће да у најбогатијим и најмирољубивијим земљама овога света млади људи – довољно добростојећи и довољно образовани - своје време посвећују томе да навигирају по веб-страницама смрти, да би обманути и сами као убице и самоубице завршили? Они су призвани тим апокалиптичким сном, некаквом фасцинацијом за тоталитарним која припада тамној страни модерне.
Критика ислама као религије је ирационална и биготна
Млади људи се посвећују комбинацији нихилизма и есхатологије да би задовољили хроничну потребу за утехом. Исламизам нуди објашњење за незадовољство које почива на отуђењу од ”праве” природе човека. Узрок таквом отуђењу исламисти виде у делу завереника. Они верују у вечни план Јевреја против Бога и људи. Исламизам развија жељу за гнусним. Он обећава светлу будућност у васпостављеном калифату и, уз то, својим поклоницима кратак, али славан живот, као Божјим ратницима. Он кулминира у мученичкојсмрти и обећава нешто реалније од 72 девице – наиме, славу и углед код других џихадиста са тоталитарним укусом. Уместо црних кошуља Мусолинијевих фашиста или браон кошуља националсоцијалиста, сада су црне униформе ”Исламске државе” мода.
У проучавању исламизма једно је загонетно: зашто интелектуалци на Запaду не говоре о исламској теологији? Још горе: зашто је настала литература која се супротставља свакој иоле озбиљнијој дебати? Кo данас тврди да исламизам потиче из ислама изложен је критици хора критичара који то виде ”непријатељским према исламу”. Критика ислама као религије важи за ирационалну, средњовековну и биготну. Ко је и сам муслиман, као Салман Ружди, важи за још већег клеветника. Исламисти сами проповедају да непријатељство према исламу има велику моћ и да многи западни интелектуалци то верују. Очигледно се интелектуална сцена боји насиља до те мере да се негирају његови идеолошки узроци.
Чарли Чаплин је пожњео аплауз за подсмевање Хитлеру у филму ”Велики диктатор”, Салман Ружди се подсмевао Ајатоли Хомеинију у својим ”Сатанским стиховима” и тиме изазвао ”фатву” (позив да буде убијен). Нико се неће усудити да напише роман у коме се извргава подсмеху калиф ”Исламске државе” Абу Бакр ал-Багдади. И уколико то и буде случај, издавачи ће се противити да га објаве и ту одлуку прокламовати као израз толеранције: не жели се дискриминација ислама.
Исламолог Тилман Зајденштикер нуди у концизно написаној монографији - Tilman Seidensticker: "Islamismus. Geschichte, Vordenker, Organisationen", C.H. Beck Verlag, Мünchen, 2014. - компактан преглед разлика између салафиста, муслимске браће, вахабита и објашњава њихове лајт-мотиве и циљеве. Посебно поглавље је посвећено питању оправдања насиља.
Милитантни исламизам је ступио 6. октобра 1981.г. на светску бину. На војној паради у Каиру је са једног камиона испред почасне трибине скочило више атентатора и пред камерама је египатски председник Анвар ел-Садат био изрешетан. Атентатори су били исламистичка група Ал-Џихад. Они су се надали да ће убиством председника изазвати исламску народну револуцију. Узалуд. Само две године раније са исламском револуцијом у Ирану је отпочео Ајатола Хомеини доласком на власт: он је тада прокламовао Исламску републику.
Два феномена избијају на површину: са једне стране, исламски мотивисано насиље као средство борбе и, са друге, држава која све области живота жели да прожме исламском традицијом.
Исламизам је у основи много старији. Исламолог из Јене Тилман Зајденштикер види његове корене у 18. веку, а његове узроке у непревазиђеној сујети муслимана због изгубљене моћи и утицаја.
Исламизам је као анти-реакција ојачао кроз оснивање Израела 1948.г., као и из горког пораза арапске стране у ”шестодневном рату” 1967. Ислам је постајао у све већој мери политички путоказ будући да су социјалистички и панарапски експерименти остали безуспешни пред задатком да људима омогуће благостање и перспективу. Али секуларне идеологије 20. века су и даље одређивале слику ислама.
Вахабизам, салафизам
Зајденштикер објашњава различита исламска струјања и традиције. При томе постаје јасно да његов фанатични спектар није феномен 20. или 21. века. Кроз утицај саудијског новца и мисије у исламском свету наишло је ултраконзервативно учење салафиста на широки пријем.
Из вахабитизма је настао салафизам – такође строго конзервативан верски правац. Њихов циљ је чиста и на теократским приниципима уређена строга исламска држава.
Исламске организације делују као места регрутовања политичког кадра. Једни делују аполитично, други отворено политички, а трећи притајено, у подземљу. Аутору полази за руком да читаоцу са Запада објасни парадокс привидно ирационалног деловања исламиста као рационални рачун.
Аутор свуда види социјалне и политичке неуспехе као извор фрустрације - муслимани се позивају на славну прошлост и њу у будућност пројектују. Да ли џихад, свети рат, офанзивно води ка ширењу ислама или дефанзивно ка његовој заштити, остало је спорно.
У кратким биографским скицама аутор нуди узоре исламизма. Он описује и значајне организације и партије, као што су хамас, ал-каида или турска АКП.
Из школске клупе у џихад
Преко петстотина педесет немачких џихадиста, од којих је најмлађа тринаестогодишња девојчица, путује у ратна подручја. Пре свега, у редове бруталне терористичке милиције IS (”Исламске државе”), у којој служе као ”ратници Божји”, док њихови вршњаци у Немачкој настоје да се домогну школске дипломе. Исламолог и педагог Ламија Кадор познаје више младих људи, међу њима и неколико некадашњих ђака, који у потрази за признањем и припадништвом потпадају под опсену ”џихад-романтике”. ”Видећемо се у рају”, пишу петнаестогодишња Сабина и њена другарица Самра својим родитељима, пре но што су без трага нестале у правцу Сирије. Ахмед С., рођен у Немачкој, љубитељ фудбала, као самоубица-атентатор подићи ће у ваздух више десетина људи у Багдаду. Ауторка Кадор пише у документарној прози – Lamya Kaddor: ”Zum Töten bereit. Warum deutsche Jugendliche in den Dschihad ziehen“, Piper Verlag, München 2015.г. – (”За убијање спремни. Зашто немачка омладина одлази у џихад) о генерацији изгубљене оријентације и објашњава шта би требало друштво да предузме да би се зауставила радикализација исламске младежи.
Троје аутора Michael Hanfeld, Souad Mekhennet, Claudia Sautter у књизи
”Die Kinder des Dschihad”, Piper Verlag, München 2015. (”Деца џихада”) извештавају о новом нараштају исламистичких терориста у Европи. Зашто млади муслимани у Европи траже спас у политичком исламизму и радо одлазе у џихад? Зашто млади, иначе интегрисани у културни круг земаља европског Запада, ипак негирају норме и вредности Запада и прилазе терористима? Аутори показују и суптилну демагошку моћ исламистичке пропаганде која милионе младих људи свакодневно мами на социјалним мрежама – ”google-исламизам” и ”виртуелна–ума”.
Напоредо са оваквим аутентичним извештајима о струјањима унутар џихадистичког крила екстремног ислама има и покушаја да се контрапунктира диференцираном сликом о модерном исламу. Тако је књига професорке исламских студија у Хамбургу Katajun Amirpur: »Den Islam neu denken: Der Dschihad für Demokratie, Freiheit und Frauenrechte», C.H.Beck, München 2013. ”Ново промишљање ислама: џихад за демократију, слободу и право жена”, релевантан прилог дебати о тумачењу Корана. Плурални феномен ислама се овде прелама кроз призму реформистичких тенденција унутар ове религије. Ауторка настоји да покаже да је ислам у својој бити много разноврснији и модернији но како га брадати исламисти и западни критичари ислама желе да разумеју. За ауторку није питање да ли су ислам и демократија компатибилни, већ да ли су муслимани данас спремни на ову компатибилност.
У књизи либералног аутора Rachide Benzine: „Les nouveaux penseurs de l’Islam“- „Islam und Moderne. Die neuen Denker“, Verlag der Weltreligionen, Suhrkamp 2012. - Рашида Бенцина ”Ислам и модерна. Нови мислиоци”, настоји овај франкофони аутор из Марока да испита путеве помирења интелектуализма и стриктне вере, чиме се надахњује читава генерација алтернативних муслиманских мислилаца. Апсолутни услов томе је развој нове ерминевтике и егзегезе Корана - ризик коме су се многи храбри исламолози досад излагали. У овој књизи су представљени протагонисти таквог новог прилаза. Реч је Алжирцу Мохамеду Аркуну, професору на Сорбони у Паризу, о Египћанину Назр Хамид Абу Саиду, и ауторима из Јужне Африке, Ирана и Тунисa.
Недавно је угледни надрегионални недељни лист Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung објавио чланак минхенског умировљеног професoра систематског богословља и етике на Минхенском универзитету Фридирха Вилхелма Графа о узроцима терора, насловљен – ”Töten im Namen Gottes. Was sind die wahren Ursachen für den islamistischen Terror? ”. Професор Граф је током целе академске каријере неговао свој став као "public intellectual"– рецензент, предавач и давалац важних импулса у јавном академско-богословском дискурсу. Граф, рецимо одмах, проблем терора види изван аутентичне религиозне мотивације.
Шта су прави узроци исламистичког терора? Само религија или срџба економски маргинализованих? Једно је сигурно: заклињање у вредности Запада није продуктивно решење.
Под утиском терористичког напада у Паризу од 13. новембра прошле године, утицајни француски професор политичких наука Оливије Рој је поновио већ раније формулисану тезу да терор у европским градовима, који потиче од радикалних салафиста, има мало везе са религијом и исламом. Овакве атентате треба разумети као нове револте омладине против владајуће културе, као патетично инсценирани раскид са конвенцијама света у коме су млади атентатори одрасли. У медијима распрострањено мишљење о ”политичком исламу” обмањује. Пре може бити речи о ”исламској радикалности”. У књигама као што су Olivier Roy: „Der falsche Krieg: Islamisten, Terroristen und die Irrtümer des Westens”, Pantheon Verlag, München 2006. („Погрешан рат. Исламисти, терористи и заблуде Запада” (2008) или Olivier Roy „Heilige Einfalt: Über die politischen Gefahren entwurzelter Religionen“, Pantheon Verlag; München 2011. - (”Света простота. О политичким опасностима искорењених религија”, 2010), Оливије Рој развија психограм терориста који доводи у питање стереотипну слику о фанатизованим супер-верницима, који су из превасходно религиозних мотива постали терористи. Већина терориста потиче из друге генерације имиграната или конвертита из европских породица средњег или нижег грађанског сталежа. Често је случај да ови иза себе имају каријеру као дилери дроге и ситни делинквенти. Ретко ко је од њих у детињству или младости био верник, нити је имао икакав контакт са џамијом.
Истраживач ислама види фрустрацију као узрок терора
Рој не пориче то да се терористи у сопственом тумачењу служе религиозним симболичним језиком и да то има велику улогу. Али религиозни језик служи тим безуспешним, фрустрираним или са нормалног пута отпалим и несрећним људима само тиме да би своме животу дали некакав смисао.
Као некада немачки пијетисти или протестантски евангелисти у Америци, служе се ови друштвени губитници извесним ”ресурсима-смисла” религиозног предања да би развили сопствено ”боље ја” и контрафактично свој живот тумачили као успех. Што се при томе служе исламским представама, пре је случајност.
Ове Ројеве тезе нису дуго чекале на оштар одговор. На првом месту од стране социолога Жила Кепела, који је често, још 2015.г., у својој књизи „Terreur dans l’Hexagone“ истицао велики значај аутентичних религиозних мотива у насиљу европских муслимана. Наравно да је Кепел свестан социокултурних снага, као што је елементарна искљученост коју млади француски муслимани доживљављју у предграђима (banlieue) великих градова.
Али овде код многих младих владајуће осећање искључености са тржишта радне снаге (беспослице), запостављеност и безизгледност у образовним институцијама у масовном друштву бивају примарно религиозно артикулисани, стварајући против лаицистичке државе фронт колективног верског идентитета муслимана који вредности републике као што су слобода, једнакост и братство, прихватају као директан изазов, поругу и подсмех.
Како се може опасност од терора минимализовати?
Жил Кепел упућује на 1600 страница дуг борбени манифест сиријског исламисте Абу Мусба ал-Сурија, објављен 2005.г. на интернету, који се чита као нека врста приручника за терористиче нападе последњих година. Ал-Сури, својевремено саветник Осама бин-Ладина, одбио је оснивање ”Исламске државе”. Остаје нејасно да ли је шеф-пропаганде ”Исламске државе” овај спис прочитао.
Контраверза у дебати о настанку и специфичности ”исламског терора” у Европи је више но академска полемика. На питање ”специфичних узрока” атентата постављају се и питања шанси превенције и приоритета социјалне сигурности.
Проблем се може формулисати и економским језиком: где треба друштво да уложи средства да би се религиозно инсценирани тероризам минимализовао? Шта треба слободна правна држава да чини? Где су границе државне активности? Које инвестиције нису неопходне?
Глобално тржиште религиозног смисла
Граф не тумачи религије у њиховим вероисповедним или институционалним оквирима, већ као непрегледни низ малих и најмањих „алтернативних тржишних понуда“ езотеричних, спиритуалних или џихадистичких група и групација, које је тешко подвести под наслеђе једне велике религије. Укратко, то је као и у „супермаркету“ или глобалној пијаци у којој се понуде упућују читавом, глобалном свету.
Од стране државе образовани вероучитељи могли би бити почетак
Управљање религиозном свешћу је само делимично могуће, односно има своје границе. Готово све европске државе настоје да деструктивне елементе религиозне свести неутрализују и да веру цивилизују. Зато је припрема на акдемским институцијама које су од стране државе надгледане, гарант анти-фанатичног исповедања вере.
Не постоји један ислам
Муслиманска религиозна култура је разноврсна и скована кроз различита колективна искуства. Муслимани у Берлину, чији су родитељи или преци дошли из Турске, немају трауматизујуће сећање на репресивну колонијалну прошлост које имају француски муслимани који су преживели рат у Алжиру.
Бескорисна симболика
Након атентата у Паризу и Бриселу чују се реаговања политичког естаблишмента као заклетва у ”вредности Европе” или ”вредности Запада”, које треба бранити од терористичких напада. Заклињање у ”вредности Запада” делује искључујуће. Морални дисенс је легитимни део модерног либералног друштва. Отуда су само мањине искључене када је реч о ”вредностима” - а у питању су ”вредности” већине коју би друштво као општеважећу норму требало да прихвати.
Боље познавање муслиманског животног окружења
Мудро би било, пледира професор Граф, када би служба сигурности дугорочно инвестирала у експертизу - да ли је у име пророка инсценирани терор примарно верски мотивисан или је језик религије само артикулација за патњу, отуђење и маргинализацију? Отуда би правна држава требало да ступи у аналитичко испитивање муслиманских животних околности како би процесе радикализације омладине боље разумела. Само оно што се разуме, може се превентивно сузбити, на пример кроз бољу и економски ефикаснију политику интеграције.
Питање генезе исламизма из духа традиционалних исламских вредности чини овај политички феномен опсесивним. Бојимо се да ће нас он још деценијама пратити.
Протођакон Зоран Андрић
